Ulogujte se / Kreirajte profil

Put dug sedam dana i noći, kroz osam vremenskih zona

Velika je i mistična Rusija, nepregledna i zagonetna, kao ogromna životinja koja odoleva svemu, jaka od mnogo zdrave krvi koja njom teče kroz dugačku vijugavu venu Transsibirske železnice.

Raspadom SSSR-a i otvaranjem Rusije ka svetu Transsibirska železnica postala je svojevrsna turistička atrakcija, kako za strance tako i za same Ruse. Putovanje od Moskve do Vladivostoka traje 7 dana i noći, što je samo po sebi dovoljna avantura.

Jedno od najvećih putovanja vozom na svetu – Transsibirska železnica.

Polazak u ovu avanturu je iz Moskve. Tokom sedmodnevnog putovanja do najistočnije tačke, prolazi se kroz osam vremenskih zona, a satovi u vozu su podešeni po мoskovskom vremenu.

Putovanje od Moskve do Vladivostoka traje tačno 153 sata i 49 minuta, a voz obično ne kasni ili kasni minimalno, sat do dva. Na stanici u Moskvi stoji obelisk koji označava nulti, a u Vladivostoku, isti takav, koji označava 9288. kilometar. Evo i maršrute: Moskva, Nižni Novogorod, Perm, granica između Azije i Evrope, Ekaterinburg, Omsk, Novosibirsk, Krasnojarsk, Irkutsk, Ulan Ude, razdvajanje Transmandžurijske željeznice, Khalaborsk, Vladivostok.

Za vreme stajanja, može se izaći u malim ruskim mestima i čekati sledeći voz, koji nailazi za sedam dana, ali turisti za to biraju radije gore navedene gradove. Čemu izlasci? Da bi se videlo nešto više od prirodnih lepota: šuma, stepa, voda i sela kroz prozor vagona, da bi se obišli usputni gradovi, a mnogi izlaze iz voza isključivo zato što ne mogu bez kupatila.

*Foto: Profimedia

Takođe, ako se u ovom vozu zateknete u toaletu, dok ulazi u stanicu, ostajete zaključani u istom.

Treba pomenuti da se u ovom vozu može sresti najrazličitija lepeza ruskih lokalnih mentaliteta, i ljudi različitih zvanja, zanimanja i staleža? Od vojnika do diplomate. Kondukteri i putnici će vas obasipati pričama o ratnim vremenima, Drugom svetskom ratu, snabdevanju Crvene armije oružjem, municijom i hranom, prevoženom upravo ovom železnicom i Staljinovim streljanjem železničara, šefova stanica i otpravnika vozova, za svako zakašnjenje voza.

Doktor Živago je tom prugom bežao od boljševika, Streljnikov je po njoj jurio u svom kratkom vozu, sa crvenim zastavama revolucije i smrti i mnogo čemu drugom.

Prve asocijacije na Sibir su najčešće: zima, progonstvo, samoća… Onaj ko ne voli sneg, teško da je ikada poželeo da vidi ovaj deo sveta. Ali, bez obzira na pristrasnost, pri pomenu ruskog voza skoro svakom pred očima prolete slike iz ruskih romana, visok sjaj, dame i gospoda, Miškin i Rogožin.

Naravno, od svega toga je ostalo samo par detalja, sve ostalo je daleko drugačije. Iz tog perioda su preživela velika ogledala i držači za lampe.

Spavaća kola su gotovo neophodna. Ukoliko se vozite prvom klasom, bićete osuđeni na užasno dosadan put udvoje. Druga klasa broji četiri ležaja, a treća pedeset i četiri. Čuvena ruska treća klasa vozova – Plackartni, broji 54 ležaja na sprat u jednom velikom vagonu i upravo je ovo pravi način proputovanje Rusijom, jer sa toliko ljudi na jednom mestu ne može biti dosadno.

U nekim vozovima se mora platiti posteljina, ali vam, naravno, niko ne brani da ponesete sopstvenu. Konstatno su vam na usluzi provodnik ili provodnica, koji brinu o redu i higijeni u vozu. Smeće iz voza se izbacuje napolje, dok se voz kreće, na opšte zaprepašćenje stranaca.

Neizostavni detalj putovanja – vodku, piju gotovo svi, celim putem. Pušenje je dozvoljeno samo na kraju svakog vagona, ali i provodnici ponekad progledaju kroz prste kada je veselje uzelo maha.

*Foto: Profimedia

U zidu svakog vagona je ugrađen ogroman samovar, ispod kog provodnica (žene koje rade u vozovima i brinu o čistoći i redu istog) ugljem i drvima loži vatru, što znači da vruće vode ima, ali je nema u WC-u, kao ni tuša, niti ičeg sličnog.

Hrana je različita od voza do voza. Ono što je zajedničko svim vozovima jeste cena. Hrana je jeftina, kvalitetna i može se nabaviti čak i mimo voza. Naime, nekoliko puta dnevno, voz staje u gradićima, na čijim stanicama se od lokalnog stanovništva može kupiti sve, od pečenih pilića, kuvanog krompira i jaja, do piroški.

Ruska kuhinja je zdrava, ukusna i lako pripremljiva. Hrana je veoma posna, češća jela su bez mesa, jaja, mleka i mlečnih proizvoda. Najpoznatije ruske supe su šči – supa od kupusa i boršč – supa od cvekle, koja je prava, ako kašika u njoj može da stoji uspravno.

Glavno jelo karakterišu veliki komadi mesa, spremljeni u rerni – govedina, ovčetina, svinjetina, perad i divljač. Najpoznatija jela od mesa su: stroganov – jelo s mesom isečenim na rezance, pojarski – na maslacu pohovan odrezak od mlevene piletine, hleba i pavlake, i pejmen – mleveno meso, umotano u tanko testo od jaja i brašna (precizni uralski mix: 45% govedine, 35 % jagnjetine i 20 % svinjetine, sa biberom, crnim i belim lukom).

Za ruskom trpezom se često sreću žitarice, kaše od heljde griza i pirinča, najčešće kao prilog. Rusi jedu jako puno ribe, najčešće su to bakalar, grgeč, losos, jesetra i sardela.

Kavijar je najpopularnije rusko jelo. U vozovima se takođe može naći kavijar i to po veoma povoljnim cenama. Od povrća se najčešće jede korenje i kupus, zbog hladne klime, i to najčešće sveže, ili kao zimnica, od mlečnih proizvoda kefir, najzaslužniji za dugovečnost ljudi na Kavkazu, a začini tipični za rusku kuhinju su: peršun, celer, biber, cimet, kardamom i klinčići.

Čaj je u Rusiji popularniji i od vodke. Tradicija ruske čajanke datira iz 1638. godine. Kvas je, pored vodke i čaja, nacionalno piće od hleba, jabuka, krušaka… i sa malo alkohola. A od vodke Rusi prave likere: nalivku – od bobičastog voća i nastojku – sa dodatkom trava.

Kisel je najstariji ruski desert (žele od suvog i bobičastog voća, melase i mleka). Blini su palačinke od kvasca sa pšeničnim i heljdinim brašnom, gogol mogol je krem od žumanca, konjaka, šećera, pomorandžinog likera i limunovog soka, paška tradicionalni uskršnji desert od sira, pavlake, jaja, maslaca, korice limuna i pomorandži i badema, a šarlotka torta sa piškotama i mlečno-voćnim kremom.

Najpoznatije ruske salate su vinaigrette i gruzijska salata od graška i oraha, i obe važe za afrodizijake. Svetski su poznate i Olivier i Orlov.

U ruskom vozu ćete, hteli-ne hteli, deliti obrok sa svima. Čim je vreme ručku, svako stavlja na sto sve što ima i jede se bratski. Ovaj običaj je u svetu poznat kao „a la rus“, a kod nas je poznat kao „švedski sto“. Aleksandar Borisovič Kurakin, ruski ambasador u Parizu, naučio je Evropljane ovome, krajem 19. veka.

Trans-Sibirska železnica je redovni voz koji koriste “obični” Rusi. Nije neuobičajeno da budete pozvani u kupe u 09:00h ujutru na doručak sa votkom i srdačnu diskusiju. Što dalje voz odmiče iz Evrope, sve više putnika čine azijati. Tu su, naravno, mnogi drugi turisti: iz Evrope, Amerike i Japana (što ne iznenađuje ako se zna krajnje odredište).

Nema boljeg načina da steknete utisak o najvećoj državi na svetu i njenom neverovatnom pejzažu. Pored, puno stabala breze, duž maršute se protežu prekrasne šume bora i ariša, livade ispunjene divljim ljubičastim cvećem, brda i stene Urala. Isprekidane ponegde sa industrijskim zonama koje bodu oči, prostiru se predivni pogledi na zlatom prevučene kupole – zasade luka, crveni zalasci sunca iznad Sibira i prelepi tragovisina koji vijugaju oko jezera Bajkal kao zmija.

*Foto: Profimedia

Na svakoj stanici pauzu od 10 – 20 minuta možete iskoristiti da kupite stvari od preprodavaca koji nude bukvalno sve. Od vunenih šalova, Sibirskih šubara, ogromnih umiljatih igračaka pa do dimljene ribe. Možete se i cenjkati, ali sa vozom koji napušta stanicu za nekoliko minuta, a sledeći stiže tek za nekoliko dana, nema se vremena za duge pregovore.

Jedna od stvari koju ovako dugo putovanje omogućava jeste poklon u vidu slobodnog vremena. Iskoristite ga da se družite sa voljenom osobom, da upoznate neke nove ljude ili da jednostavno uživate u miru sedeći i gledajući kroz prozor. Čitajte – možda čak i uspete završiti Rat i mir. Ono što je bitno dodati na temu vremena, zapamtite – bez obzira na vremensku zonu kroz koju trenutno prolazite, satovi u Transibirskom vozu pokazuju moskovsko vreme.

Na ovom putu videćete ove ruske gradove:

Moskva, sa Kremljom i katedralom Svetog Vasilija na Crvenom trgu – izvanrednim sistemom metroa i naravno Boljšoj teatrom. Jekaterinburg, mesto gde su u julu 1918. godine boljševici ubili poslednjeg ruskogcara Nikolaja II i njegovu porodicu.

Irkutsk, “Pariz Sibira”, prepun neoklasičnih i drvenih zgrada, najbolje mesto za sve one koje žele nastaviti put Bajkalskog jezera, najstarijeg, najdubljeg i jednog od najvećih jezera na svetu. Vladivostok, grad na kraju Transsibirske rute koji je dom ruske pacifičke flote (do 1990. godine nedostupan stranim posetiocima).

Trans-Mongolska i Trans-Mandžurijska ruta

Tursitički popularnija od Transsibirske je Transmongolska ruta koja vodi južno pored Bajkalskog jezera u postojbinu Džingis Kana. Ruta započinje krajolikom opasanim brdima i travnatim stepama, nastavlja pored tradicionalnih GER kuća i njihovih neustrašivih stanovnika (poznatih po streljaštvu i jahanju bez sedla), dalje kroz prašnjave pejzaže pustinje Gobi do krajnjeg odredišta – Pekinga.

Transmadžurijska ruta takođe vodi do Pekinga, ali umesto na jug, pruža se ka istoku kroz ogromnu provinciji Mandžurija. Ono što najčešće privuče turiste ovoj ruti jeste prolazak pored Kineskog zida i grada Harbina gde se svake zime održava čuveni festival skulptura od leda i snega.

Balkans Press

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *