Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Густав Климт, II део: Пут у модернизам

Климт је понудио одговор на коначна питања о смислу људског постојања у грандиозној визији која је била заједничка и другим сецесионистима: спасење човечанства кроз јединствену снагу уметности и љубави. Од чежње за срећом, преко борбе са непријатељским силама нагона и мрака, до уметности која нас уводи у сферу идеалног, јединог места где можемо пронаћи чисту радост и испуњење. Видна је и наглашена независност линије и орнамента где форма развија сопствену аутономију. Климт је учинио крупан корак ка модернизму.

klimt-stoclet-fries-total-1905

Климт и његови пријатељи сецесионисти уметност су видели као снагу која доноси спасење. У том духу, кроз идеју тоталне уметности, замишљена је и њихова 14. изложба – као свеукупно уметничко дело. Изложба је постављена 1902. године у част Макса Клингера (Klinger) и његове скулптуре Бетовена (Beethoven) која је заузимала централно место. Своје здање су за потребе изложбе преобразили у храм за посвећење ове статуе, а Климт је допринео троделним фризом, замишљеним као алегорија која илуструје моћ уметности. Унутрашњост Дома сецесије је за изложбу уредио Јозеф Хофман, а да би ентеријер изгледао што неутралније, употребио је голи бетон. Изложба као тотални уметнички доживљај је подразумевала и музику: изведен је четврти став Бетовенове Девете симфоније адаптиран за дувачке инструменте, под диригентском палицом Густава Малера (Mahler), тадашњег музичког директора Бечке опере. Климт је за изложбу урадио Бетовенов фриз, насликавши га директно на зиду, лаким бојама, како би после изложбе могао да буде уклоњен. Међутим, фриз је сачуван, иако је тек од 1986. поново био доступан публици, поставши Климтово најпознатије, али уједно и највише мистификовано дело. Сам Климт га је сматрао симболичком визуализацијом Бетовенове последње симфоније. Три приче на три зида чине једну целину; воде нас од чежње за срећом, преко борбе са непријатељским силама нагона и мрака, до уметности која нас уводи у сферу идеалног, јединог места где можемо пронаћи чисту радост и испуњење.

Климт је понудио одговор на коначна питања о смислу људског постојања у грандиозној визији која је била заједничка и другим сецесионистима: спасење човечанства кроз јединствену снагу уметности и љубави. Али, поново на свој начин – остаје отворено питање да ли тако постављеној и разоткривеној људској природи има ослобођења? Победник уметности који окреће леђа фуријама живота је наг, без оклопа, незаштићен у представи загрљаја или пољупца. То је бег победника у мајчину утробу, означава повратак извору живота у коме је жена истински победник. Мушкарац је одсутан у већини Климтових дела, или има сасвим споредну улогу – његово појављивање служи да нагласи присуство жене. Видна је и наглашена независност линије и орнамента где форма развија сопствену аутономију. Климт је учинио крупан корак ка модернизму.

Али, Бетовенов фриз није добро примљен. Већина посетилаца је била згађена, сматрала је да су ликови на сликама одвратни! Публици је било тешко да схвати утопијску или било какву поруку фриза, задржала се на ономе што је на први поглед видљиво, као што је наглашена сексуалност и ружноћа неких женских ликова – изложба је доживела финансијски крах.

Негативна реакција на Бетовенов фриз је заоштрила поделе унутар саме сецесије. Праћен верним пријатељима као што су Карл Мол (Moll), Јозеф Хофман (Hoffman), Коломан Мозер (Moser) и Ото Вагнер, Густав Климт је одлучио да напусти сецесију. Она се од тог губитка никада није опоравила, а Ver Sacrum је престао да излази 1903. године.

Климт се повукао из јавности. Његови пријатељи су се окренули примењеној уметности, унутрашњем дизајну и рукотворинама; још од 1899. експериментишу са мозаиком и златним листићима. Основана је Бечка радионица, успешна сецесионистичка занатска радионица, а од 1903. године се најбољи уметници, као што је Јозеф Хофман, огледају у формама у металу и кристалу. И Климт се окренуо употреби метала, сребра и злата, у свом тзв. златном периоду, и то као добар познавалац технике; његов отац и брат Георг су били гравери у злату. Он није много путовао, али је 1903. у два наврата био у Равени где је разгледао мозаике у Сан Виталу и сусрео се са стилизованом и иконичном културом Византије. Био је задивљен лепотом ових византијских мозаика из 6. века. Византијски мотиви су му отворили нов ликовни језик којим ће успешно оденути и још једном преобразити ерос и танатос.

Климт је поново приказао циклус живота на свом последњем великом зидном раду, Стокле фризу, придруживши се 1904. године Хофману и осталим уметницима из Бечке радионице на изради нацрта за декорацију Стоклеове палате.

Klimt-Apfelbaum_I

Белгијски индустријалац Адолф Стокле (Stoclet) и његова жена Сузан Стивенс (Stevens) наручили су од Бечке радионице и уметника Јозефа Хофмана и Густава Климта пројекат за своју нову кућу у Бриселу. По мишљењу Хофмана, које је делила и Бечка радионица, украшавање палате је морало да буде спроведено кроз симбиозу са архитектуром. Хофманова палата Стокле је конструисана од великих ,,коцки за становање“ и обложена белим мермером, а Климт је за њу урадио троделни мозаички фриз од мермера са инкрустацијама од злата, емаља и полудрагог камена. Стоклеови су били велики колекционари, пре свега индијске и будистичке уметности. Климт је то имао у виду, како би за наручиоце и њихову збирку створио одговарајући амбијент.

Tree_of_life___Gustav_Klimt_by_KarasukiДевет панела Климтовог фриза садрже апстрактне, стилизоване и фигуративне мотиве. У овом фризу долази до изражаја Климтово мајсторство рада у мозаику – применио је знање које је стекао у Школи примењених уметности и поново открио у Равени. Дрво живота је централни мотив фриза, оно је симбол у коме се уједињују њему најважнији мотиви: од цвета до жене, од живота до смрти органског и његовог поновног рађања. Девојка која плеше испод једног дрвета представља Ишчекивање, док загрљени пар испод другог представља Испуњење. Присутна је и смрт, приказана као птица на Дрвету живота. Климт је у Стокле фризу јасно нагласио да је девичанство, у ствари, Ишчекивање испуњења женскости. До Испуњења долази пољупцем који деликатно наговештава чему то испуњење даље води. Овај след догађаја је приказан као природни закон, подвучен стилизованом, органоликом позадином у виду дрвета живота и птицом као симболом смрти и протока времена, коначности живота. У овом личном уметниковом доживљају, девица је претворена у жену мушким пољупцем. Овим делом које је урадио за Стоклеову трпезарију довршио је раскид са просторним илузионизмом својих претходних архитектонских декорација, отпочет са Бетовеновим фризом. Зид је сада заиста зид, и даље зид, наглашава га дводимензионалном орнаментиком. Огромно дрво живота у византијском маниру и стилизована источњачка одежда за љубавнике дати су у естетизованој, префињеној верзији еротске утопије као декор буржоаске палате. Загрљени љубавници сада су оличење породичне среће, испуњења и радости живљења.

Климт од 1903. до 1908. није излагао у Бечу, а онда се вратио у јавност као осведочени сликар елите на изложби која је одржана исте године кад и јубилеј цара Франца Јозефа, једноставно насловљеној са ,,Уметничка изложба 1908.“ Изложба је представила и дела керамике, пејзажне архитектуре, дизајн књига, одеће и намештаја, и по Климтовим речима који је изложбу отворио говором, тежила је ,,уметничком заједништву“. Међутим, нису само осведочени уметници изложили своја дела већ и млади Егон Шиле, и Оскар Кокошка као дивље дете у наручју естетизма поемом Уснули дечаци. Уметност детета добила је истакнуто место на изложби заузимајући засебну собу изложбеног простора. Бечки уметници делили су са другим европским уметницима убеђење да дете може да прикаже елементе стваралачке снаге, јер дете понавља детињство народа и детињство уметности. Ови млади уметници су представљали нову генерацију бечког модернизма чије су експресионистичке тенденције биле потпуно супротне естетизму старијих уметника. Њихово присуство је показало отвореност старије генерације за нове путеве уметности.

Уметници су Климта на изложби прославили ретроспективом његових дела у засебној просторији готово у центру павиљона. Приказао је своје нове радове, укупно 16, међу њима портрете и слике Пољубац, Нада II и Данаја I. Климтова порука је била блажа него раније. Вишебојни орнаментални мотиви украшавали су актове и чинили их прихватљивијима, а Пољубац, врхунац његовог златног периода, постао је амблем Сецесије. Са овим Климтовим ремек-делом, изложба је била завршна реч бечког естетизма. Традиција и модерно били су тесно повезани, а посматрач заведен Климтовом главном темом, еросом и женском лепотом.

Za P.U.L.S.E:  Zorica Atić

Prethodno poglavlje               Sledeće poglavlje

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *