Ulogujte se / Kreirajte profil

Путници Џони Мичел

joni-mitchell

I came upon a child of God
He was walking along the road
And I asked him, “Where are you going?”
And this he told me…

I’m going on down to Yasgur’s Farm,
I’m gonna join in a rock and roll band.
I’m gonna camp out on the land.
I’m gonna get my soul free.

We are stardust.
We are golden.
And we’ve got to get ourselves back to the garden.

Then can I walk beside you?
I have come here to lose the smog,
And I feel to be a cog in something turning.

Well maybe it is just the time of year,
Or maybe it’s the time of man.
I don’t know who I am,
But you know life is for learning.

We are stardust.
We are golden.
And we’ve got to get ourselves back to the garden.

By the time we got to Woodstock,
We were half a million strong
And Everywhere there was song and celebration.

And I dreamed I saw the bombers
Riding shotgun in the sky,
And they were turning into butterflies
Above our nation.

We are stardust.
Billion year old carbon.
We are golden..
Caught in the devil’s bargain
And we’ve got to get ourselves back to the garden.

У време хипи покрета бити песник значило је исто што и бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали  јужном Француском и срицали песме под прозорима елегантних госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим условима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су као заједнички именитељи.

Управо цитирана песма носи назив Woodstock по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Сви знају за фестивал Вудсток и хипи културу. Постоје две верзије ове песме – прва припада Џони Мичел (Joni Mitchell), друга групи Crosby, Stills, Nash & Young (CSNY)Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној (суб)култури, својеврсну химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Два лирска субјекта на заједничком су путовању до поменутог одредишта у америчкој држави Њујорк. Женски лирски субјект себе препушта мушком лирском субјекту и одлучује да га следи у потрази за “ослобођењем душе”. Баш као и романтичарски самоизгнаници, и ово двоје беже пред налетом конвенционалних очекивања друштва. Одлазак је једино могуће супротстављање датим околностима, и он не мора нужно подразумевати и повратак, али стиче се утисак, из данашње перспективе посматрано, да је хипи генерација ипак направила повратак, вративши се, па чак и додатно учврстивши оне вредности друштва против којих је исправа била против.

Лирска јунакиња прихвата поруку свог сапутника: “Од звјездане прашине ми смо / Од злата ми смо / И морамо се / Вратити у врт” наглашава она у рефрену. Хипи култура понавља русоистичке тенденције повратка природи – врт је место невиности, сада транспоновано на фарму, фестивал организован под слоганом An Aquarian Exposition: 3 Days of Peace & Music. Врт, баш као на  триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Али, да ли само тога?

Женски лирски субјект у четвртој строфи пита свог сапутника да ли може да корача уз њега (кога препознаје као сродну душу). Младић је већ у другој строфи нагласио да је кренуо на Вудсток где ће се придружити рокенрол  бенду (замишљамо скупини музичара сличној какви су били CSNY). Примећује се пасивност јунакиње – и она је на путу, али сревши мушкарца, она му се придружује, на тај начин мењајући правац, али уз слободу, уз сопствену одговорност и одлуку. Мушкарчева динамика је наглашена, расположен и луталачки рокенрол карактер супротан је од онога што јунакиња каже за себе у петој строфи: “Не знам тко сам / Но живот је ту да ме научи”. Сусрет Адама и Еве поновљен је. Баш као и прародитељи, и јунаци ове песме потврђују искушења слободне воље, али и вечиту људску потребу да се врате Едену, у стање неискварености, невиности, поново пронађеног раја.

Као и Витман и Керуак, и ово двоје настављају самоспознају на путу, уобичајеном и једном од, не случајно, најчешћих топоса америчке књижевности. Ауто-пут једна је од метафора која најбоље објашњава меркуријанску природу америчког начина живота и поимања света. Ауто-пут пре свега увек, али увек, иде право. Ауто-пут има и нема почетак и крај, полазиште и одредиште. Увек је могуће и праволинијско и кружно путовање. Ниједан ауто-пут сам за себе није целина, већ је повезан са другима, део је мреже налик концу у хекланом столњаку. Индивидуално и колективно су неодвојиви, а опет, другачији су, одвојени и засебни. Америчкиinterstate доказ је  материјалне моћи, колективног рада у служби комуникације, повезивања, брзине, флексибилног протока. Ауто-пут је ширина, могућност кретања налик клижењу по површини, копнени еквивалент сурфовању.

Сан о срећи, заједништву, миру, љубави и хармонији брзо је, налик златном праху у ваздуху, спласнуо, вративши се на дланове одакле је испрва и одаслат. Стихови “И бомбардере видјех у сновиђењу / Тамо на небу држе стражу / И њихову преобразбу у лептире / Над нашом нацијом” пример су психоделичних халуцинација, самообмане, радикалног прилагођавања перцепције захваљујући опијатима. Повратак врту бег је од стварности где се романтичарски идеали повратка природи и братства свих људи указују као једини закони нације Вудстока где ЈА прелази у МИ. Неодрживост оваквог става убрзо је била огољена, занос је спрала киша која је другог дана фестивала пала. Идиличне ливаде фарме прерасле су у неподношљиво блато и мочваре. Већ наредне године, 1970, фестивал у Алтамонту, месту за ауто трке недалеко од Сан Франциска, показао је сву илузорност и крхкост хипи тежњи. Мушкарац и жена јесу Адам и Ева, сву људи јесу браћа, али, сетимо се библијког развоја догађаја приче о Каину и Авељу – брат ће убити брата и неће се либити да то изнова и изнова чини.

Праволинијски пут двоје учесника сада, налик реци, шири се и улива у већу масу доласком на одредиште. Ту мантра са почетка бива поновљена и потврђена – индивидуа у целини није спознатљива, налик је звезданој прашини у непојмљивој величини космичког простора: “Од звездане прашине ми смо / Прастари угљеник од милијун година / Од злата ми смо / Заробила нас ђавоља нагодба / И морамо се / Вратити у врт “. Угљеник од милон година заправо су одјеци Орфејевих речи, прелепи минерали језика којим изражавамо визије и снове.

 Џони Мичел није учествовала на Вудстоку, у тренутку одржавања фестивала била је у Лондону (ако се добро сећам информација прочитаних у једним старим музичким новинама пре 12 година када сам била духом присутна у свим могућим калифорнијским комунама и уметничким колонијама). Ова песма својеврсна је елегија за изгубљеним илузијама, прокоцканим идеалима, неусмереном и узалуд потрошеном енергијом. Песма Woodstock химна је једне генерације, алтруистичне, наивне, талентоване, неусмерене. Замишљено није остварено, постојале су жеља и енергија, али не и остварење.

Где бих подвукла паралелу између себе и песме Џони Мичел? Вероватно у резервисаности према свим великим скуповима, фестивалима, илузијама о заједништву. Истовремено желим да им се придружим, али у њима видим замке, извесну нелагоду, презир према прашини, блату, зноју, стапању са масом, гурању. Писање о овој песми, као уосталом и о другим стварима, било је могућност за реминисценције, подсећања, преиспитивања. Парадоксалности се намећу: онда када ми није било дозвољено, маштала сам о камповима, окупљањима где би уз гитару, алкохол и опијате бивала по сто пута и ниједанпут заљубљена. Када сам се, баш као и актери песме, отргла, кренула на пут, “освојила слободу”, да цитирам Симон де Бовоар, онда ми је све постало страно, беспотребно, излишно – стварност сам истрошила у маштању.

za P.U.L.S.E: Ана Арп

Ана Арп

Препоруке:

Камил Паља, Сломи, сруши, спржи, превела и уредила Вивијана Радман, Постскриптум, Загреб, 2006.

(сви цитати песме дати су према преводу Сима Мраовића и Вивијане Радман)

Дејан Д. Марковић, Није све то био само рокенрол – антологија контракултуре, Плато, Београд, 2003.

http://jonimitchell.com/

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *