Ulogujte se / Kreirajte profil

Путовање као лажан покрет: Вим Вендерс

Једна од ствари са којом се одмах сусрећемо у Вендерсовим филмовима је учестало ослањање, на најразличитије начине, на Америку и америчку кинематографију. Но и поред тога Вендерс остаје један од најаутентичнијих европских редитеља јер су у његовим филмовима сви ти елементи америчког филма испражњени, трансформисани и адаптирани у један стил и једну поетику које су суштински другачије од америчке кинематографије.

wim-wenders-copy

Наративна структура „новог“ америчког филма је присутна у готово целокупном Вендерсовом опусу али је прилагођена на само њему својствен начин. Његови ликови се крећу у једном стању трајне нестабилности и потраге, као да су изгубљени у једној стварности која само њима припада (али и нама путем њих) у којој не постоје никакво значење и вредности. Све делује подједнако важно и подједнако индиферентно; убити касирку у једном биоскопу на периферији, лутати без циља, залетети се у реку колима… Вендерс нам све то доноси на један изузетно филмичан начин путем самих слика; јер његови ликови веома мало причају и када говоре они нам препричавају своје приче и снове који су набијени значењима и алузијама; и надасве у тим дијалозима се не дешава прави дијалог јер свако од њих, попут затвореника у сопственом свету, не уме да комуницира са другим особама већ им саопштава углавном како се осећа и оно што њега тишти. Из тога проистиче веома оригиналан ефекат ових лажних дијалога који су заправо збир унутрашњих монолога.

С друге стране они су непрекидно у покрету користећи све замисливе начине превоза (аутобус, камион, аутомобил, авион, метро, покретне степенице, бродови, итд.) и прелазе из једне хотелске собе у другу; дом не постоји као што не постоје стабилност и извесност. Све је стално у покрету, иако се за њих ради о једном „погрешном покрету“. Путовати и истраживати, непрекидно се пропитујући о смислу предмета и стварности; један поглед на свет који као да уклања конвенционална значења у потрази за њиховим суштинским и крајњим значењем. Ако анализирамо општу структуру његових филмова приметићемо да се та путовања састоје од разних фаза. Чак и када би покушали да променимо редослед тих фаза, етапа, у односну на онај који нам је сам аутор понудио, мало или готово ништа се не би променило у целокупном делу. Не постоји прави развој тих путовања без почетка и без краја, она потенцијално могу да трају бесконачно као што не постоји конкретан циљ ни ликова који у њима учествују.

parisTexas1PTX03cWWS

У овим путовањима, пре свега путовањима свести, постоји драма али не постоји мелодрама; Вендерсов стил избегава прецизно дефинисање догађаја; крупни планови јунака готово да не постоје; као потврда измештеног посматрања стварности. Вендерс из даљине (понекад и веома далеко) посматра његове ликове који су изгубљени у пустим пределима који их опкружују. У његовим филмовима је потребно све пажљиво посматрати, читати између редова, управо због тога је очајање које нам његови ликови музеј југословенске кинотеке програм доносе аутентично. Оно нам без ограда доноси свакодневницу живота на досадној и монотоној периферији која се стапа са самим ликовима експлицитно нам преносећи њихово стање душе кроз запуштене биоскопе, луна паркове, ресторане и џубоксове у њима. У јединственом односу индивидуе и простора како је и сам више пута истакао имао је узор у Антонионију (Michelangelo Antonioni) и управо у Вендерсовом изразу приказивања ових драма без мелодраме, стварност коју отуђено посматрамо, оно што највише подсећа на Антонионија. Вендерс радо цитира и Годара (Jean-Luc Godard) честим уситњавањем секвенци које понекад делују и без правог значења посебно ако се посматрају из угла класичног наративног тока и фрагментиацијом дијалога који осликавају унутрашњи хаос код његових јунака. И као и код Годара, Вендерсови ликови радо одлазе у биоскопе и имају додир са филмском траком, пројекторима и самим биоскопским салама.

shepard-wenders

Овом стилу отуђеног, понекад и хладног посматрања који је у највећој мери заступљен у његовим филмовима, Вендерс супротстaвља зналачки одабрану музику кроз коју напушта тај отуђени став и изражава са пуно осећања драматична стања његових јунака. Тада готово парадоксално Вендерс се визуелно још више удаљава од њих постављајући у први план поново превозна средства: аутобус, камион, мотоцикл, авион, воз, трамвај. Сва та превозна средства имају неупоредиву важност у Вендерсовим филмовима и враћају нам онај осећај лажног (погрешног) покрета, оне потраге без суштине и без стварног циља која се можда и налази у самој суштини његових дела. Музика дакле има примарну функцију у његовим филмовима и најчешће се ради о америчкој музици, пре свега о џезу и року које понекад чак и опсесивно користи.

once1

Филмови Вима Вендерса чине јединствен опус који га сврстава међу најзначајније европске филмске ствараоце. Њихов стил и њихова поетичност чине једну целину у којој се сваки филм позива на претходне и на њих надовезује. Мало је аутора који су до тог нивоа довели јединство стила и садржаја, уосталом Вендерс је и аутор сценарија скоро свих својих филмова у којима је готово није могуће говорити о једној ствари а да не постоји алузија на неку другу.

Марјан Вујовић

Југословенска кинотека

Jedan komentar na tekst Путовање као лажан покрет: Вим Вендерс

  1. stanislava kirovski

    29/03/2015 at 14:14

    i jedan,reklo bi se antiseptican autizam,u filmu Pariz – Teksas;izmedju decaka u hotelu i spoljasnjeg sveta stoji ogromno ,hermeticki zatvoreno,staklo,izmedju Nastasje K. i posetilaca u pin-ap bordelu opet staklena pregrada,ne postoji komunikacija ni prema spoljasnjem svetu,ni prema coveku pojedincu…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *