Ulogujte se / Kreirajte profil

Ратне заслуге „Гвозденог пука“ као културно надахнуће српском националном бићу

3Hp8U

Почетком друге деценије XX века Краљевина Србија започиње ратове за ослобађање Старе Србије, и то из више разлога: ослободилачких, економских и политичких. Осим Србије, Први балкански рат водиле су још три савезнице: Бугарска, Грчка и Црна Гора. Када говоримо о српској страни, може се констатовати да су за предстојећи рат прављени планови одмах после 1878. године. Поред офанзивног дејства, предвиђено је и савезништво са поменутим балканским државама. Српска влада је огласила мобилизацију 30. септембра 1912. године. Мобилизација је изведена уредно и по плану (пешадија за четири, а коњица и артиљерија за шест дана) захваљујући високој патриотској свести војника, великој популарности рата против Турске, као и територијалном систему попуне и доброј припремљености. Мобилисано је 356.000 људи, од чега је 286.000 припадало оперативној војсци и чинило први и други позив. Рат је почео 18. октобра и завршио се тријумфом савезничких балканских држава. Мировни уговор потписан је маја 1913. године у Лондону.

У току ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, Србија је мобилисала око сто пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све те ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према oтаџбини .

Међутим, само је један пук због храбрости, енергичности, силине и непробојности одбране, као један од најбољих пукова српске војске, и од противника добио епитет и почасни назив “Гвоздени”. Био је то Други пешадијски пук “Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавли су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918. године . Према речима маршала Франше д’Епереа, које је касније пренела и европска штампа тог доба, „то су били сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну иду напред… Под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно…

1.Мит као елемент културног идентитета

Зашто су ратне заслуге Гвозденог пука задобиле митске размере и већ један век представљају културно надахнуће српском националном бићу? Митови представљају битну компоненту друштвене стварности модерне епохе. У свом изворном значењу мит (грчки μιτος) значи „реч, говор, казивање, али, исто тако и представу обликовану сасвим нехотично и несвесно, насупрот λογος-у који значи свесно рашчлањујуће и повезујуће појмовно мишљење” . У том контексту, „мит је било шта што је речено, што се прима и преноси с вером у његов друштвени значај… (док је, прим. И.Б.) питање да ли је нешто истинито или лажно прилично неважно за оцену да ли одређена прича јесте или није мит. Истина никада није била довољан елемент да би се нешто поверовало, или да би се препричавало. Од веће је важности узети у обзир мотив који доводи до преношења и прихватања. Ако се прича шири зато што се верује да је истинита, оправдана, важна или интересантна за одређену друштвену групу, онда је то мит“ .

Gvozdeni puk2
У миту су присутне три најважније људске функције: религијска, сазнајна и естетска; добро, истина и лепота. Мит је покретач моралних и цивилизацијских активности“ . Према Р. Шнелу, „митови су одговори на историјска искуства, па и дефицитна искуства, и као такви служе оријентисању при делању, легитимисању делања и заснивању колективне свести о идентитету. Схваћен у том смислу, мит поседује историјску димензију: нова искуства и измењене ситуације захтевају другачије одговоре, нове концепте“ . Поред тога, како истиче С. Петровић, “уз помоћ мита поништава се профано, историјско време и овладава светим временом, вечношћу, па се тако преко мита доспева до почетка времена, до не-времена, и тако поново присуствује заносним догађајима стварања” 2ujqhed

Б. Малиновски сматра да је митска прича истовремено и морални кодекс и политичко-правна повеља и зато уопштавања нису апстрактна, већ се персонификују у ликове јунака и богова, заштитника људи и природе. К. Јунг је митску стварност одредио као колективну нагонску (несвесну) снагу, која обухвата исконске тежње и искуства људског рода и то као њихов одређујући слој. Такви архетипови су традицијом створени, а културом потиснути обрасци колективних слика и симбола .

1.2. Јунаштво као примарни фактор стварања мита о Гвозденом пуку

Јунаштво припадника Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ и њихива истрајност у борбеном поретку, чине према нашем мишљењу примарни елемент за стварање мита о овој славној јединици. Гвоздени Пук се прославио у Брегалничкој битци, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, јуришом освојена кота 650. Тада је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату (1914. године), Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ учествовао је у Церској битци, и то у њеном центру, на Текеришу. Осим тога, јуначка дела припадника Гвозденог пука забележена су и у Колубарској битци .

После опоравка и обуке на Крфу, 18. јула 1916. године, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ нашао се у борбеном реду на солунском фронту. Припадници овог пука посебно су се истакли за време Горничевске битке, када су у центру српског борбеног распореда, заузели село Горничево и отпочели гоњење разбијеног непријатеља . У овим борбама су се прославиле и једине две жене носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс. Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, што је омогућило да се ослободи Битољ. После пробоја Солунског фронта, у којем је активно учествовао, пук се истакао у борбама за ослобођење Ниша, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је октобра 1918. године пребачен преко Дунава и потом преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београдгде остаје све до 5. маја 1920. Године, као Гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана Гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.

34phzth

1.3. Слава и прелазак у вечни живот као други фактор стварања мита о Гвозденом пуку и основа за културно надахнуће Српском националном бићу

Један историјски догађај допринео је да слава Гводеног пука прерасте у вечни живот, и послужи као основа за културно надахнуће Српском националном бићу. Наиме, видећи како му у Колубарској битци људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка , лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је освојена Кременица а пуковник Стојановић погинуо . У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао “Марш на Дрину”. И управо у овом уметничком делу проналазимо други елемент стрварања мита о чувеном Гвозденом пуку. Наиме, С. Бинички као да је добро знао да “уметност у свакој заједници константно иде у корак с митом, (као и да се, прим. И.Б.) у свакој великој култури сусрећемо са настојањем уметника који у миту трагају за својом инспирацијом и темама” . На тај начин, неоспорна митска снага доводи до значајних остварења у уметности и другим формама друштвеног живота.

Станислав Бинички рођен је 1872. године у селу Јасика, у близини Крушевца. У Нишу завршава гимназију, а у Београду природно-математички смер Филозофског факултета. Од првог разреда гимназије учи виолину и флауту, пева у “Обилићу” и Београдском певачком друштву. Као стипендиста Министарства просвете и Министарства војног у Минхену завршава музичку академију. По повратку у домовину постаје референт за војну музику, а 1899. године оснива Београдски војни оркестар (који данас носи његово име). Године 1920., по напуштању војне службе, постаје оснивач и први диригент Београдске опере. Композитор је много музичких дела од којих су најпознатији опера “На уранку”, “Литургија Јована Златоустог” и чувени “Марш на Дрину”. С. Бинички је умро у Београду 1942. године .

Стваралац великог и разноврсног опуса, у својој дугој каријери, диригује и води хорове, оснива музичке школе, обрађује народне песме, компонује “елегантну и програђанску песму…” У свом интензивном раду, С. Бинички сарађује и с песницима – Јакшићем, Шантићем, Илићем и другима. С. Бинички припада оном чувеном музичком трију; Мокрањац – Миливојевић – Бинички, који се бори за оснивање музичких школа и извођење српске музике. .

Међутим, код широког музичког аудиторијума, Станислав Бинички је најпознатији као аутор “Марша победе” или мелодије српског Националног оптимизма – марша “На Дрину , и да је лично инспирисан Великим ратом, створио ово дело .После Првог светског рата, песме из овог времена уступиле су место новим музичким потребама нове државе. Солунци – ратници, повукли су се, као и њихова песма, са осећањем да су завршили своју часну битку. Спремао се нови друштвени и музички живот.

cerska_bitka_vojnik

Стихове за дело С. Биничког је шездесетих година 20. века написао Милоје Поповић , па након двадесетогодишње комунистичке цензуре, композиција Биничког почиње поново да се свира у разним оркестарским саставима. Ноте ове композиције одлазе и у свет. Када је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, скандинавски издавачи су желели да објаве још нека дела наше уметности. Избор је био композиција Станислава Биничког – „Марш на Дрину”, коју су шведски издавачи повезали са Андрићевим делом “На Дрини ћуприја” . До данас „Марш на Дрину“ је доживео бројна извођења у најразличитијим аранжманима, од војног марша, преко класичне, па све до популарне музике. Свирали су га разни домаћи и страни оркестри и извођачи.

2. Остали примери митологизације „Гвозденог пука“

Као још један покушај митологизације ратних заслуга „Гвозденог пука“ проналазимо у оном чиме се Топличани поносе, а што историјска наука још није потврдила, а то је народно предање по коме је ковчег са посмртним остацима краља Петра I Карађорђевића, од сто пуковских застава колико их је било у српској војсци, наводно био прекривен управо заставом овог пука. Даље примере митологизације проналазимо у подацима да је ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива “Књаз Михаило”, била најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима 2. реда, Карађорђева звезда са мачевима 3. реда, Карађорђева звезда са мачевима 4. реда, Орден Белог орла 3. реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.

538215_502217693127073_855719755_n

Уместо закључка

На основу свега наведеног можемо закључити да су два конститутивна елемента омогућила стварање мита о „Гвозденом пуку“, а то су јунаштво, и прелазак у вечни живот. То су разлози због којих митологизација ратних заслуга Другог пешадијског пука „ Књаз Михаило“ и данас представља културно надахнуће српском националном бићу. Јер како истиче С. Јовановић, “када је реч о култури једнога народа морају се узети у обзир све гране његовог живота; не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве…” . Неоспорно је и свакако несумњиво да су прави показатељи српске културе: језик, православна вера и митологија, и да управо они имају можда најзначајнију улогу у обликовању начина живота српског народа. Према К. Армстронг, “данас је митски начин мишљења у немилости и често га одбацујемо као нешто ирационално, што нас уљуљкује“ . Међутим, нема претераног разлога за страхом од мита и митског начина мишљења, а поготову га не треба одбацивати као нешто нереално, емпиријском свету страно, као сањарење и бекство од стварности. “Најпре, он је готово увек усађен у искуство смрти и страх од нестанка… обично је неодвојив од обреда… приморава нас да искорачимо изван граница искуства… говори о непознатом, о ономе за шта испрва немамо речи… указује на то како треба да се понашамо. Одликује га трагање за смислом, машта… Мит је дакле, истинит јер је делотворан, а не зато што нам даје чињеничне податке. Међутим, уколико нам не пружи нови увид у дубље значење живота, он је неупотребљив” . Дакле, херојство, патриотизам и осећај националног поноса код припадника „Гвозденог пука“, учинили су да се око његових ратних заслуга створи мит. А мит јесте један од индикатора културног идентитета српског народа. Из тог разлога, поред осталих митова, и мит о „Гвозденом пуку“ представља културно надахнуће српском националном бићу. Наредне генерације би на том културном надахнућу морале неговати осећај националног поноса и особеност свог културног идентитета.

gvozdeni-puk

Резиме: Ратне заслуге најодликованијег пука Војске Краљевине Србије, Другог пешадијског пука „Књаз Михајло“, познатијег као „Гвоздени пук“, захваљујућу митским елементима које су временом попримиле постале су пример културног надахнућа српском националном бићу. Као основни митолошки елементи издвојени су јунаштво припадника пука, и слава коју су стекли у борбеним дејствима, а која им је омогућила вечни живот. Наредне генерације би на том културном надахнућу морале неговати осећај националног поноса и особеност свог културног идентитета.

Za P.U.L.S.E: Ivan Baščarević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *