Ulogujte se / Kreirajte profil

Razgovor sa Momčilom Simićem, slikarom

Da li je teško odgovoriti na pitanje : Ko je Momčilo Simić?

Da, veoma teško. Možda ne treba ni pokušavati. Još uvek se menjam i još uvek se upoznajem.

Dominantni motivi na vašim platnima su portreti. Da li je slikanje portreta opasna avantura?

Avantura svakako jeste. Nikada ne želim da naslikam “samo” portret već nastojim da to bude slika o nekome. Slika koja će biti “veća” od samog modela, koja će nositi neku poruku, biti bliska i strancu posmatracu.

Vaši portreti su kompleksna psiho-fizička i anatomska studija ljudskog lica. Da li vaše slikarstvo pripada figurativnom realizmu?

Ja bih rekao da slikam realistično. Nastojim da pronadjem lepotu u realnom svetu oko nas, da je naglasim, ukažem na nju. Ja verujem da se na taj način budi i ono u nama što vidi lepo.

Koji ste  portret najduže i najteže naslikali?

To je bio portret moje ćerke Maše. Još uvek mislim da sam sebi “progledao kroz prste”,da sam na kraju odustao od nečega u očima što se nije dalo naslikati.

Paleta vaših boja je prilicno jednostavna: bela, zelena, oker-žuta, plava… Koji je odnos boje i sadržaja: da li odredjena boja zahteva i odredjeni sadržaj?

Boje su za mene puko sredstvo. Nastojim da akcenat bude na onome što je naslikano, a ne na materijalu, slici kao predmetu. Uvek sam vodjen više onim što nije još na platnu nego bojama kojima raspolažem. I nikada nisam razumeo pravila u slikanju, niti pojmove kao što su hladna ili topla boja. Ja znam da postoji bezbroj nijansi  i da puno toga zavisi od konteksta ili kvaliteta.

Izdvojila bih vase platno koje ste nazvali Hokej. Veoma podseća na naše naivce. Neobišno, dugačko platno deluje kao neki kadar iz filma.

To su slike koje ja slikam “iz glave”. Kanadjani ih vide kao svoje i vole kao svoje. Meni se svidjaju zbog tog odstupanja od stvarnosti, zbog pokreta figura na njima, zbog doze neozbiljnosti. A svidjaju mi se i zato  što se odlično prodaju, što ih deo “publike”zaista voli.

Vi nemate neko formalno slikarsko obrazovanje. Koliko vam je znanje iz psihologije, radili ste kao klinički psiholog, pomoglo da zabeležite i prenesete čulnu i psihološku deskripciju ljudskog lica, a opet, da svaki portret sačuva svoju individualnost?

Ja mislim da obrazovanje uopšte pomaže slikaru da bolje razume svet oko sebe i da ostvari kvalitetanu komunikaciju u okviru kulture u kojoj živi.

Vaše slike nisu nedovršene, već su doterane, sa puno detalja. Šta mislite o umetnicima koji svoje slike ostavljaju u sirovoj organskoj formi, koji zahtevaju od posmatrača veće angažovanje u ‘čitanju teksta’ .

Drago mi je što si to primetila.Veoma je bitna mera, kao u svemu uostalom. Bitno je po mom mišljenju da slika nema sve detalje jer je tada posmatrač zarobljen (kao kod fotografija) ali je važno i da posmatrač dobije dovoljno završenu sliku da bi se zadržao dijalog (umesto dva monologa).Ovde, ja mislim počinje jedna važna priča za koju je potreban ozbiljan esej ili cak i više.


Ko su vaši uzori u slikarstvu?

Svidjaju mi se slike Brojgela i neke Vermerove (a i mnoge druge drugih slikara),ali ima i nekoliko savremenih kineskih i američkih slikara koje pratim.

Leonid Šejka je rekao da je slikanje oblik molitve. Šta mislite o tome?

Ja ne razumem taj pojam, pojam molitve, u potpunosti. Ako je u pitanju umoljavanje Boga molitvom, tj.slikama onda slike i nisu važne, mongo važniji su motivi onoga koji moli.

Da li je za jednog umetnika važno da samo sliku proda ili da slika ‘putuje’, da je vidi što više ljudi, da ima svoj život van zatvorenih zidova?

Slike su osudjene na zidove. Deo su i prestiža, imaju i dekorativnu, estetsku funkciju, ali su i medijum kojim se dotiče i promoviše pomenuta misteriozna božanska lepota. Zato je vazno da “putuju”.

Da li je umetnost elitistička i koliko vam je važno da vaše slike ostvare dijalog sa posmatračima? Ko su vaši kupci i publika?

Meni je veoma važno da sam u dijalogu sa posmatračima.Nekada mi komentari posmatrača pokažu ono što ja nisam video. Zadivi me često kako neki ljudi znaju da uživaju u slikama.U moj studio dolaze slučajni prolaznici i medju njima ima zanimljivih ljudi, a od onih koji kupuju moje slike u galerjama sa kojim saradjujem u Torontu, često dobijam e-mail poruke podrške.

Da li pripremate novu izložbu?

Ne uskoro.

Treba li vam inspiracija kada svako jutro stanete ispred platna?

Inspiracije imam dovoljno,ali često moram da pravim kompromise jer ja sam profesionalni slikar.

Hvala Momčilo što ste pristali na razgovor za čitaoce magazina P.U.L.S.E.

Razgovor vodila Snežana Moračić

Momčilo Simić je rodjen u Sokolcu, u Republici Srpskoj. Posle završene srednje škole odlazi u Beograd da studira Psihologiju. Sa diplomom u rukama odlazi u Loznicu i radi kao klinički psiholog u Gradskoj bolnici sve do kraja rata.
Jedne noći, bez svetla, u polumraku od sveća, nacrtao je olovkom na običnom papiru profil svoje žene. Belilo papira i crnilo olovke dali su lik. Pomislio je:”Iz ničega nastalo je nešto”. Za razliku od posla kojim se bavio u bolnici, otkrio je da crtanje donosi konkretnije rezultate. Ne samo vidljive rezultate već neko kreativno zadovoljstvo i ispunjenost. Promena se desila preko noći kod Momčila koju nije mogao da ignoriše i to je bio početak nove karijere.


1999. se sa porodicom preselio u Kanadu. Živi u Kitchineru gde ima svoj slikarski studio.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *