Ulogujte se / Kreirajte profil

Разумевање проблема, а не морална осуда – кључ превазилажења друштвеног утицаја психопата

Једини начин за превазилажење друштвеног утицаја психопата је разумевање њихове природе и деловање у складу са тим разумевањем, а не морална осуда, или насилна револуција. Ово је став водећих стручњака у области психопатологије, резултат историјског искуства, али и глас здравог разума.

После претходна два чланка о утицају психопатије на друштво као проблему, овај текст намењен је разумевању решења проблема. Како истиче психијатар Андреј Лобачевски, који је поставио темеље разумевању патократије – утицаја психопата на друштво, проблем никада неће бити решен револуцијом. Из простог разлога што насилна револуција у својим првим редовима мора имати људе са одређеним психичким девијацијама, који ће на себе преузети прљав део посла и тиме осигурати своју позицију у револуционарном покрету. Временом, они ће из покрета избацити првобитне чланове, који су носиоци идеологије покрета, отвориће врата другим појединцима са психичким девијацијама и прилагодиће идеологију револуције својим психопатолошким потребама.

”Ако ви у вашој борби не одолите искушењу да употребите силу, долазеће генерације мораће за жетву имати дугу и неутешну ноћ” – речи су Мартина Лутера Кинга, америчког баптистичког свештеника, борца за грађанска права и уз Махатму Гандија, најпознатијег заговорника ненасилне борбе за људска права..

Његове речи поткрепљују и научне чињенице. Свака насилна револуција против психопатског режима, завршава се успостављањем новог психопатског режима, само под маском друге идеологије, што на дуге стазе такође деформише првобитну идеологију револуције. Што би рекли стихови групе Д Ху (The Who):

Упознајте новог шефа, исти је као стари шеф..

Дакле, решење према стручњацима није револуција, већ еволуција. Еволуција људске свести о појави псхопатије и њеном утицају на људску заједницу. Према Лобачевском, свака морална осуда психопатског деловања је контрапродуктивна. Они су попут далтониста који се цео живот претварају да виде боје, а у стварности, не само да их не виде, већ немају представу о томе, шта су те боје о којима ти други људи толико причају. Како истиче пољски психијатар, психопата би се могао описати као далтониста за другу врсту доживљаја.

Најчешће се психопатија описује као недостатак емпатије, али да ли је то тако једноставно? О томе да ли је недостатак емпатије узрок, или последица неког другог узрока, може се и даље размишљати.

Један од људи који су отишли далеко у разумевању проблема психопатије, по чијем је култном филму са краја осамдесетих година прошлог века – „Они живе“ (They live) насловљен први у овој серији чланака о психопатији, јесте амерички редитељ Џон Карпентер. У свом филму из 1995. године, под називом „Село проклетих“ (Village of the Damned), Карпентер описује градић у срцу Америке, у којем после масовног губитка свести девет жена рађа ванземаљску децу са паранормалним способностима и колективним умом. Десета девојчица умире на порођају и њен унапред одређени партнер Давид остаје сам. Док друга деца показују класичне симтоме психопатије и део су колективне свести, Давид као усамљеник развија индивидуалност и емпатију и на крају се супротставља другој ванземаљској деци, како би одбранио своју биолошку мајку. Поента филма је у томе, да се емпатија развија паралелно са свешћу о себи као индивидуи.

Не чини другима што не желиш да други теби чине“ – изрека је која подразумева свесност о томе да „Ја јесам“. Из те свесности о себи проистиче и свест о другим људима као индивидуама, на основу чега је могућа и емпатија. Када људи имају свест о себи они се питају ко су, која је сврха њиховог постојања, желе да се самоостварују, да постану врхунски музичари, или врхунски мајстори борилачких вештина и коначно, желе да својом индивидуалношћу доприносе другима. Према Лобачевском, хедонистичка изолација у индивидуализам води ка губљењу себе. Ова свет о себи је основа људскости и хуманости, што је блиско Јунговој тези, да човек стиче индивидуалну душу отцепљењем из колективне душе.  Пољски психијатар Андреј Лобачевски, у поглављу о потпадању религије под утицај психопата, каже и то, да и поред тога што су религијски покрети често носиоци психопатског утицаја на друштво, сазнања на пољу психологије све више сужавају област незнања, која одваја подручје духовне перцепције од природних наука.

Психопате осим што немају емпатију, функционишу на нивоу основних нагона за опстанком и доминацијом. Они не осећају поребу са самоостварењем у смислу да се усавршавају и доприносе друштву. Све је подређено њиховом примарном нагону. Такође, немају и важну карактеристику обичних људи – не уче из својих грешака.

Психопате виде било коју друштвену размену као „прилику за храњење“, такмичење, или тест воље у којем може бити само један победник. Њихови мотиви су да манипулишу и узму, окрутно и без кајања – сматра доктор Роберт Хер са Универзитета Британске Колумбије, водећи светски стручњак у области психопатологије..

Из тога може се запитати – да ли је основна карактеристика психопата недостатак свесности о себи? Ако и имају свест о себе, како се она разликује од свести коју имају обични људи? Да ли је то узрок што се два биолошка организма, која потенцијално  немају свест о себи као индивидуама, већ само базични нагон и мозак који омогућава логично размишљање, могу лако међусобно препознати у гомили људи. Насупрот њима, људи који имају индивидуалност, проистеклу из свести о себи, перципирају психопате као индивидуе, јер полазе са своје тачке гледишта, да су они сами индивидуе. На основу тога, психопате временом развијају маску, лажну личност која им служи као камуфлажа међу обичним људима.

Са друге стране психопате људскост „тих других“ доживљавају као слабост, које су они поштеђени. Да ли је то можда природни поглед на свет човека, који је настао еволуцијом из биљног и животиљског света, али није стекао свест о себи, бар не на исти начин као обични људи? Базични људски нагон за опстанком и доминацијом је са еволутивне тачке гледишта био неопходан, да би еволуција човековог тела и мозга –  способног за логичко размишљање, дошла до тог нивоа. Али у међувременом, људи су стекли свест о себи и на основу тога развили емпатију, жељу за самоостварењем, доприносом заједници, трагањем за сврхом свог постојања…

Кроз ово се може дубље сагледати данашњи процес трансхуманизације – свођења човека на биолошки организам, чија је једина сврха да обезбеди опстанак и задовољи своје основне нагоне. Ово је такође блиско и погледу на свет човека одраслог под утицајем примитивније средине. Међутим, такав човек није клинички психопата, те има могућност да такав поглед на свет превазиђе. Ипак, због тога су примитвнији људи много подложнији утицају психопата, што је научна чињеница, према Лобачевском. Данас је тај процес трансхуманизације оличен највише кроз немилосрдно корпоративно друштво, у којем псхопате лако напредују до водећих позиција својеврсним лактањем и држањем себи сличних.

Као психопатска творевина, корпорација не може ни да препозна моралне разлоге, ни да делује у складу са њима, како би се суздржала од повређивања других – рекао је Џоел Бакан, писац, џез музичар и професор права на Универзитету Британске Колумбије, аутор књиге и истоименог документарног филма „Корпорација“..

У Србији би пандан корпорацијама могле бити политичке партије. О томе да је овакав нехуман систем неодржив на дуге стазе, говори у прилог и једна од основних карактеристика психопатије, према доктору Роберту Херу. Наиме, психопате не планирају дугорочно. Уз то, као што је већ поменуто, не уче на својим грешкама. Како би се глобални процес трансхуманизације зсуставио, неопходно је разумети, да психопате – као носиоци тог процеса – нису зли и неморални људи које треба осудити, јер делују у складу са својом природом, која је код суштинских психопата условљена генетским наслеђем.

На људима, као свесним бићима, јесте да спозају предности индивидуалног погледа на свет, духовности, емпатије и жеље за доприносом заједници, као наставку еволуције човечанства. Да је то будућност човечанства, сведочи тврдња Лобачевског, да су психопате исподпросечно способне и талентоване. Иако је природни поглед на свет сличан њиховом можда био неопходан како би омогућио еволуцију човека из биљног и животињског света, појам еволуције се променио, са човековим развојем свести да „Ја јесам“.

Ово се најбоље може сагледати кроз историјски пример најпознатије завере немачких официра да убију Хитлера, преузму контролу над Немачком и започну преговоре о завршетку рата. У питању је двадесетојулска завера, коју је предводио пуковник Клаус фон Штауфенберг, који је на себе преузео и главну улогу у смaкнућу Хитлера, оставивши кофер са бомбом у сали за састанке у којој је Хитлер био присутан. После експлозије бомбе, завереници су објавили да је фирер убијен у државном удару, после чега су покушали да помоћу резервне армије похапсе све утицајне представнике Рајха, под оптужбом да су учествовали у државном удару. Ипак, план је пропао, јер је Хитлер преживео експлозију бомбе. Пуковник Штауфенберг и други завереници су погубљени као издајници, а да су успели у својој намери, спасли би бројне животе изгубљене у последњој години рата, а такође и Немачку од савезничког разарања. Ово је практичан пример, како лична освешћеност и самоиницијатива заправо раде у општем интересу, чак и када су супродстављени колективној свести диктираној од стране психопата, у овом случају под маском нацистичке идеологије. То је доказ, да је освешћен појединац –  а не нешто друго – основна јединица на којој почива људско друштво.

Трансхуманизам, као поновно свођење човека на биолошки организам, чија је једина сврха да здруженим снагама и логичким размишљањем обезбеди себи опстанак и задовољи основне нагоне, био би просто корак уназад у еволуцији човека. Да би се тај корак уназад у еволуцији избегао, неопходно је развити свест о утицају психопатије на људску заједницу, као и о начинима на које се тај утицај о остварује. А пре тога, развити свест о томе да психопате нису зли и неморални људи, већ само они што им је природа дала да буду.

Према Андреју Лобачевском, уз развој те свести, стиче се и имунизација на друштвени утицај психопата. Он сматра и то, да се уз одговарајући објективни језик, са психопатама може остварити суживот, уз пуну свесност о њиховој природи.

За П.У.Л.С:  Милош Павков.

Референце:

http://www.galaksija.com/politicka_ponerologija/ponerologija_sadrzaj.htm

http://documents.tips/documents/politicka-ponerologija.html

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BB%D0%B0%D1%83%D1%81_%D1%84%D0%BE%D0%BD_%D0%A8%D1%82%D0%B0%D1%83%D1%84%D0%B5%D0%BD%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B3

https://www.youtube.com/watch?v=t4d4euAOq7s

http://www.imdb.com/title/tt0114852/

Jedan komentar na tekst Разумевање проблема, а не морална осуда – кључ превазилажења друштвеног утицаја психопата

  1. Психопатија је, показаће време, у основи, морфолошко-неро-биохемијски дефект мозга.
    И,вероватно ће оправдана и, у одређеној мери, целисходана корективна интервенција подразумевати продор у хендикепирану мождану област.
    До тада ће се ројити претпоставке, како о етиопатогенези, тако и о могућим модалитетима медицинских, пре свега, фармаколошких, а затим и социо-психолошких интервенција. За сада, међутум, нити теоријска нити примењена наука, нису у стању ни да окрзну третмански овај феномен, и врло вероватно, својим актуелни достигнућима, пре свега практичним, само социјално гланцају психопатску структуру, чинећи је још опремљенијом за лакше прилагођавање сопственој средини и остваривање својих циљева.

    Оно што постаје занимљиво и научно изазовно, и даје извесну наду да се до употребљивијих чињеница ( не нужно и решења) може доћи, јесте одређена емпиријска евиденција података који сведоче да на перцептивно-когнитивном плану, психопате функционишу тако што врло селективно перцепирају окружење и идентификују, пропуштају и обрађују информације у складу са сопственим очекивањима.

    Због тога што доминантно и конзистентно усвајају селектиране и филтриране информације у складу са сопственим очекивањима, и не дозвољавају, негирају и игноришу могућност да постоји реалност изван очекиваних и усвојених информација, НИКАКО НИЈЕ МОГУЋЕ ДА БУДУ У КРИВУ.

    Дакле они не да НЕ МОГУ ДА УЧЕ ИЗ СВОЈИХ ГРЕШАКА (карактеристика психопата која се ставља у први план и која би се могла свести на питање интелектуалних способности), ОНИ ПРЕ СВЕГА НЕ МОГУ ДА РАЗУМЕЈУ ДА УОПШТЕ ГРЕШЕ (!!!) и препуњени су неоправданим САМОПОШТОВАЊЕМ. (Из ових околности лакше је објаснити и склоност манипулисању и шармантни маниризам и окрутност поступака).
    А, како такву особу уверити у потребу, оправданост, сврсисходност и смисао рада на себи или предузимања билокаквих промена?

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *