Ulogujte se / Kreirajte profil

Reče gavran – »Nikad više«?

Rasterećen slobodom odmetnika koji je brutalno rano osetio da više nema šta da izgubi, šunjao se kroz život kao greškom zaboravljeni junak iz nekog noir romana – sasvim svoj i okrenut duboko u sebe čak i onda kad se nalazio pod jarkom svetlošću reflektora : mrak koji je izbijao iz njega bio je jači od svakog svetla. Zbog toga je u svakom trenutku svog sedamdeset i jednu godinu dugog života mogao da bude ono što bi mu se tog časa prohtelo; pogani cinik ili ranjivi romantik, unajmljeni hitmejker ili beskompromisni istraživač novih puteva umetničkog izraza; Umeo je, crn kao Poov gavran, da gnevno ćuti godinama, a umeo je i da u Centru “Sava” na bis zajedno sa razdraganom slaps – your – hands publikom peva “Walk on the wild side” – da učini ljudima.

 1147353_2.-Untitled-Lou-Reed-Montauk-Studio-2002

I hope it’s true what my wife said to me
She says, “Lou, it’s the beginning of a great adventure
Lou, Lou, Lou, beginning of a great adventure.”

Lou Reed, “Beginning of a Great Adventure”, New York, 1988.

“Bilo je jedanaest sati ujutro, sredina oktobra; nije bilo sunca, a na čistinama u podnožju brda caklila se teška kiša. Na sebi sam imao barutnoplavo odelo, s teget košuljom, kravatom i maramicom u spoljašnjem džepu, crne kožne cipele, crne vunene čarape s tamnoplavim satićima. Bio sam uredan, čist, izbrijan i trezan, i bilo mi je svejedno da li će to iko primetiti…” Nije to, naravno – jer reč je o uvodnim rečenicama romana Veliki san, Rejmonda Čendlera – ovaj oktobar, nego neki predratni (mada su svi predratni); i grad nije Njujork, nego Los Anđeles; i skockani lik nije Lu Rid, nego Filip Marlou. A opet, sasvim je lako zamisliti da Čendler ovde progovara posmatrajući svet očima njujorškog pesnika koji je ovih dana zaćutao. Jer, ni Lu Rid nije mario za to da li ga iko primećuje, još manje za to šta će oni koji ga primete misliti o njemu. Rasterećen slobodom odmetnika koji je brutalno rano osetio da više nema šta da izgubi, šunjao se kroz život kao greškom zaboravljeni junak iz nekog noir romana – sasvim svoj i okrenut duboko u sebe čak i onda kad se nalazio pod jarkom svetlošću reflektora: mrak koji je izbijao iz njega bio je jači od svakog svetla. Zbog toga je u svakom trenutku svog sedamdeset jednu godinu dugog života mogao da bude ono što bi mu se tog časa prohtelo: pogani cinik ili ranjivi romantik, unajmljeni hitmejker ili beskompromisni istraživač novih puteva umetničkog izraza; umeo je, crn kao Poov gavran, da gnevno ćuti godinama, a umeo je i da u (zamalo pa popunjenom) Centru “Sava” na bis zajedno s razdraganom clapyourhands publikom peva “Walk on the Wild Side”, da učini ljudima. Zato i jeste bio jedan od ikoničnih likova supkulture koja je obeležila drugu polovinu prošlog veka: rokenrol nije sposobnost da budemo deo zajednice, plemena – koliko god nam sistem vrednosti tog plemena bio blizak. Rokenrol je pre svega sloboda; sloboda da se bude i ostane svoj, drugačiji od svih – ako treba, i od samoga sebe.

Lu Rid se pre nekoliko dana domogao apsolutne slobode, one koju je s drskošću i odvažnošću koja izaziva zavist osvajao još od dečačkih dana. Rođen u Bruklinu kao Luis Alan Rid u porodici koja je na uvredljivo očigledan način predstavljala otelovljenje duhovno ubogih ideala američke srednje klase, u godinama odrastanja umeo je da zarati sa svakim ko bi mu se našao na putu: učiteljem gitare koji ga je, umesto da mu jednostavno pokaže kvintni krug, zlostavljao besmislenim pesmicama; profesorima koji su ga u srednjoj školi i na koledžu učili kako da razmišlja; naravno i sa ocem, koji ga je, podjednako bezuspešno, učio kako da živi. Ovaj poslednji je, kad mu se učinilo da Luov sukob s autoritetima svih vrsta udružen sa sumnjivim seksualnim sklonostima postaje opasan po život, ne samo njegov, poslušao dobronameran savet porodičnog lekara i podvrgao svog sina višemesečnoj terapiji elektrošokovima (videti Formanov Let iznad kukavičjeg gnezda, ne samo zbog elektrošokova). Ovaj, po rečima pacijenta, “produženi loš trip”, bludnog sina nije izlečio od emocionalne neuravnoteženosti, ali jeste dodatno ojačao onu dimenziju njegove nesigurnosti koja se ispoljavala kroz destruktivnost. Ta se destruktivnost, onda kad na vidiku nije bilo drugih žrtava, po pravilu okretala protiv njega samog.

47711159

Drugom stranom

U jesen 1959. godine, pobegao je od brižnih roditelja i krenuo da studira. Za studiranje je, međutim, potrebna kakva-takva postojanost, kojom on nikada nije raspolagao. Zbog toga je, na različitim koledžima, redom i uglavnom kratko, izučavao pored ostalog i teoriju muzike, žurnalistiku, filozofiju, književnost, kreativno pisanje i istoriju pozorišta. Znatno temeljnije i s naglašenom sistematičnošću, u isto vreme je bio predano posvećen isprobavanju svih vrsta narkotika do kojih je bilo moguće doći: od sirupa za kašalj s kodeinom, preko amfetamina i pejotla, do LSD-a i heroina. Alkohol mu je služio tek za razbijanje mamurluka. Kao i pisanje, povremeno: slično Bajronu, i Lu Rid je najpre izgradio sebi lik ukletog pesnika, pa tek onda počeo istinski da piše poeziju. Bio je jedan od prvih i svakako najdarovitijih među onima koji su u same temelje rok-kulture šezdesetih ugradili uticaj pripadnika bit-generacije – u njima je, kao i u delima Vilijama Berouza ili Edgara Alana Poa, naslutio onu vrstu gubitničkog individualizma koju će i sam čitavog života predano negovati.

Industrija zabave, međutim, gubitnički individualizam prihvata samo u onoj meri u kojoj ga je moguće unovčiti. Zbog toga je Rid sredinom šezdesetih svoju muzičku karijeru započeo u opskurnoj producentskoj kući Pikvik rekords, rutinskim štancovanjem jevtinih, anonimnih i bezličnih pop-pesama za široku i kratkotrajnu potrošnju. Bile su to mahom kopije aktuelnih hitova koje su u to vreme izvodili zalizani i popularni, danas mahom zaboravljeni macani: o onom što ga je u poeziji istinski zanimalo, o prokaženim psihostimulansima i sumnjivoj seksualnosti, o likovima i iskustvima sa margine društva i morala, tada se još nije moglo pevati u mikrofon. Tražeći društvo u nastojanjima da ponešto od toga možda ipak prokrijumčari na vinil, Lu Rid je januara 1965. godine, na jednoj žurci, naleteo na Džona Kejla.

velvet-underground-backgrounds-abyss

Kao klasično školovani avangardni muzičar, Kejl je do tog trenutka gajio tek površno zanimanje za rokenrol. Susret s Ridom promenio je sve: i za njih dvojicu, i za istoriju rok-kulture. Odlučili su da naprave bend u kome će, s Kejlom kao podrškom na basu, klavijaturama i električnoj violi, Rid uz gitaru pevati svoje pesme. Njegov stari poznanik Sterling Morison doneo je u Velvet Underground (koji su se pre no što su svoje konačno ime pronašli na koricama jedne sumnjive knjižice, zvali još i Warlocks, i Falling Spikes) još jednu gitaru, a ubrzo se na pozornici zalelujala i androgina pojava Morin Taker. Morin je tokom nastupa stajala za bubnjevima, ali bi i da je sedela kao što je red, Velveti na sceni delovali dovoljno čudno: jer, neretko su svirali leđima okrenuti publici, a njihovi nastupi sve više su se pretvarali u multimedijalne predstave sazdane od elemenata pozorišta, filma, i mnogostrukih, nimalo standardnih svetlosnih efekata. Kao i od muzike i poezije: Lu Rid je, poput mnogih koji su predugo čekali svoju priliku, u šteku imao povelik broj snažnih pesama; povrh toga, posedovao je ingenioznost i strast iskrenog ideologa i propovednika nove vere, ali ne i sračunatost i racionalnost potrebnu za njeno širenje, još manje želju da se bavi misionarstvom: tim osobinama raspolagao je Endi Vorhol.

Njujork

Jurodivi guru pop-arta prvi put je Velvete video na sceni krajem 1965. godine u Kafeu Bizar u Grinič Vilidžu, gde su svirali za sitne pare. I to kratko: dve večeri posle susreta s Vorholom, bili su otpušteni zbog dosledno neprijateljskog reagovanja publike, ali su istog trenutka dobili novog menadžera: Endiju Vorholu je u to vreme sve polazilo za rukom, a sve čega bi se dotakao pretvaralo se u umetnost, veliku i značajnu. Takva sudbina zadesila je i Velvet Underground: ubedio ih je da u grupu prime i Kristu Pefgen, poznatiju pod imenom Niko, mistično lepu pevačicu s naglašeno ezoteričnom pojavom i ništa manje nestvarnim glasom, a onda ih uterao u studio. Napravio im je i omot za ploču, onaj s bananom.

71H2+Sj3wmL._SL1287_

Svoju genijalnost je u ulozi producenta pokazao i time što se u studijskom radu nije mešao u muziku: dovoljno mu je bilo to što je podstakao Rida da s potpuno nesputanom kreativnom slobodom piše o svemu što je video oko sebe. To sve bio je Njujork, na albumu The Velvet Underground& Nico preveden u jarke, duboko proživljene pesničke slike i sirovu rokenrol energiju. Bili su antiteza sve očitije dominantne hipi ideologije, i najava mnogih umetničkih pravaca koji će istinski oživeti tek kasnije: glam roka, panka, ili grandža, na primer. Takav hod ispred vremena imao je svoju cenu: album je čekao na objavljivanje gotovo godinu dana, a onda se pojavio marta 1967. godine, u duhovnoj klimi sveopšte ljubavi i nirvaničnog mira, omeđenoj s jedne strane napadno optimističnim, veličanstvenim singlom “Good Vibrations” The Beach Boysa, objavljenim pola godine pre mitske ‘Banane’, a s druge albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band kojim će tri meseca kasnije druga najuticajnija grupa svih vremena (prva je, prema jednom istraživanju BBC-ja s početka ovog veka, Velvet Underground) najaviti novu epohu u istoriji rok muzike, ali i sopstveni kraj. Stešnjena između dva takva monolita, ‘Banana’ je u prvi mah ostala uglavnom neprimećena – kupilo ju je svega desetak hiljada ljudi. Ali je svako od njih – prema jednoj od najpoznatijih urbanih legendi u svetu rokenrola – osnovao svoj bend. Lu Rid je, posle još tri albuma, svoj napustio, i 1970. godine nastavio dalje sam. I to, naravno, prepoznatljivo hirovito i anarhistički, s promenljivim umetničkim i poslovnim dometima: od visokog sjaja Transformera (za koji je najzaslužniji jedan od njegovih najboljih učenika, Dejvid Bouvi, koji je odigrao ulogu producenta i psihoterapeuta) i melanholične dekadencije Berlina, preko težačkog hevi metala na albumu Rockn’ Roll Animal i kalkulantskog džuboks formata pesama na Sally Can’t Dance (malo je onih koji su plesali uz naslovnu pesmu obraćalo pažnju na stihove, posvećene žrtvi brutalnog ubistva), do turobne introspektivnosti albuma Magic and Loss i svedene filozofske literarnosti kojom je presudno obojen The Raven.

Lou-Reed-monster

Za mnoge, međutim, testamentarno delo njegove solo karijere ostaće New York(1988), zbirka moćnih, ubedljivih i žanrovski čistih rok pesama, uzbudljivih gradskih priča koje pokazuju da najveći pesnici najvećeg grada na svetu nisu oni koji nas nepotrebno podsećaju na to koliko je taj grad ogroman, već oni koji umeju da nam pokažu koliko je on zapravo mali. Te pesme svedoče o tome zašto je Lu Rid, uz svog učitelja Vorhola, i umetnike kakvi su Pol Oster, Pati Smit ili Martin Skorseze, jedan od onih koji savremenom Njujorku, Americi i svetu daruju identitet i dušu. Lu Rid to čini i sada, poslednjih dana oktobra leta gospodnjeg dvehiljadetrinaestog. I nastaviće to da čini, još dugo. Nema Gavran pojma, Lu: ovo je početak velike avanture.

Zoran Paunović

Vreme online

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *