Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Remek-delo Miloša Formana kao svetionik za slobodoumne

Teško je osloboditi se utiska da bi svet u kome živimo bio mnogo siromašniji da su svi naučnici, umetnici i, uopšte, veliki umovi – koji su crpeli svoju stvaralačku energiju iz svoje ekscenričnosti – bili uhvaćeni u kandže neke od religija psihijatrije.

Generalno, čovek sa svojim naučno-tehnološkim progresom postaje sve arogantnije stvorenje, ubeđujući (ili tešeći?) sebe kako Zna i kako je iznad Prirode. Pritom, kao da zaboravlja na zakonomernost po kojoj su mnoge od naučnih teorija i saznanja – sa protokom vremena – osuđene na evoluiranje ili, pak, na potpuno odbacivanje, pretvarajući se u besmislice proistekle iz ograničenog, a neretko, i izmanipulisanog uma.

Svet bi bio siromašniji za mnoga remek-dela da su svi ti nemirni duhovi sputani opterećujućim etiketama gorepomenutih religija i njihovih sveštenika sa akademskim autoritetom i diplomom iza sebe. Nauka nije jednaka Istini niti može biti važnija od Istine. U suprotnom, nauka neće biti više samo religija u metaforičkom smislu, nego će se i doslovno pretvoriti u tako nešto. Međutim, treba ovde podvući da prethodno napisano ne predstavlja uobičajeni lament nekog sveštenog lica (u doslovnom smislu) iz Srednjeg veka niti povlači sa sobom zalaganje za odlazak u krajnost i lišavanje čoveka umnog rada i bavljenja naukom. Čovek samo ne sme da izgubi iz vida svoja ograničenja; ne sme da izgubi iz vida mogućnost manipulacije koja se, između ostalog, često javlja kroz indoktrinaciju pod kapom naučnog autoriteta niti sme da se liši konstantog preispitivanja i samokritike. Isto tako, kritika dogmatskog pristupa naučnim saznanjima nipošto ne znači negiranje smislenosti dobrog dela istih. Prosto, treba se samo odloboditi apsolutnog robovanja u tom smislu. U suprotnom, slepo prateći neke od preovlađujućih dogmi – u konkretnom slučaju – psihijatrije, svešćemo se na masu jednoličnih stvorenja u kojoj se svako odstupanje od nametnutog standarda kažnjava etiketom robe s greškom, delujući opterećujuće na ličnost.

Moon is full, never seems to change                                              Just labeled mentally deranged

Sličan trag je pratio i čehoslovački, odnosno češki režiser Miloš Forman stvarajući vanvremenski klasik Let iznad kukavičjeg gnezda. Forman, generalno, važi za režisera sa angažovanim filmovima, a kroz ovo ostvarenje iz 1975. godine je bio najoštriji prema društvu.

Film predstavlja kombinaciju, s jedne strane, sumorne atmosfere, tipične za mentalne ustanove, sa enterijerom kojem dominiraju sivi tonovi i, s druge strane, komičnih postupaka pacijenata koji po svojoj prirodi prerastaju u male revolucionarne akte, unoseći živost među zidove bolnice, a nama pružajući ugođaj pri gledanju, u osnovi, ne baš tako veselog filma, uzimajući u obzir tematiku kojom se bavi. Upravo to je jedan od aspekata koji su ovo ostvarenje učinili tako velikim – to balansiranje režisera između snažne drame i blage, suptilne forme komedije koja provejava većim delom radnje. Za sprovođenje u delo ovakve zamisli režisera teško je zamisliti adekvatniju kariku u lancu od Džeka Nikolsona koji tumači nezaboravnog protagonistu Randle Patrick McMurphy-a, sitnog kriminalca, koji, „bežeći“ iz represalija zatvora, dospeva u ludnicu kao još nemilosrdniju instituciju po individuu. Glavni junak – ulazeći u jedan novi svet izgrađen na temeljima gvozdene discipline, rigidnih formi ponašanja, ustaljenog načina života apatičnih i slomljenih pacijenata – na krilima svoje nezasite energije ponaša se kao ogroman talas, rušeći dotadašnji mir baruštine mediokriteta.

Dream the same thing every night                                                      I see our freedom in my sight

Glad za slobodom se prenosi kao virus čitavom bolnicom, a svako narušavanje uspostavljene rutine i pravila ponašanja predstavlja malu pobedu nad sistemom kojeg, u ovom slučaju, predstavljaju zaposleni – čuvari i bolničari, na čelu sa sestrom Ratched (uloga Luis Flečer) kao otelotvorenjem jednog totalitarnog vođe. Ovo se može tumačiti i kao podsećanje Miloša Formana na ožiljke koje je zaradio od strane režima iza Gvozdene zavese pre nego što je prebegao u SAD. U tom smislu, ludnica u ovom slučaju predstavlja samo pogodan poligon iskorišćen kao metafora čitavog društva ogrezlog u robovanje institucijama i njihovim mehanizmima kontrole, kao i samoinicijativno utopljavanje pojedinca u sivilo prosečnosti. Uloga Luis Flečer je još jedan nezaboravan segment koji je proizveo ovaj film, ne samo zbog prirode same uloge, nego i načina na koji ju je Flečerova iznela, čime je dobila laskavo priznanje jednog od najčuvenijih negativaca u sedmoj umetnosti.

Ovo je jedno od onih ostvarenja nabijenih sjajnim, nezaboravnim scenama koje nas drže u stanju hipnoze kroz svaki kadar, svaku sekundu filma. Let iznad kukavičjeg gnezda je obojen i čitavom paletom emocija koje se kreću od beznadežnog lutanja lavirintima bolničkog gnezda ispunjenog malodušnošću, preko nade koja emituje svetlost probuđenog duha, a zatim i ekstatičnog stanja koje kao gledaoci doživljavamo zajedno sa likovima prilikom njihovog kratkotrajnog bega iz bolnice, da bi na kraju u nama Forman probudio osećaj tuge i bespomoćnosti, u isto vreme praćen snažnom porukom o neophodnosti borbe otelotvorene u, simbolično, indijanskom poglavici.

No locked doors, no windows barred                                            No things to make my brain seem scarred

Let iznad kukavičjeg gnezda je zaista sniman u jednoj duševnoj bolnici koja se nalazila u Oregonu. Jedan od glavnih uslova za dozvolu za snimanje koji je postavljen pred filmsku ekipu je bio taj da i sami pacijenti bolnice na bilo koji način učestvuju u pisanju istorije i proizvodnje budućeg remek-dela, što je, po menadžmentu bolnice, trebalo blagotvorno da utiče na pacijente. Ovaj zahtev koji je upućen režiseru je zapravo bila jedna velika usluga celom filmskom svetu s obzirom na nezaboravnu glumu kompletne ekipe, potpuno zaražene mikro svetom oregonske ustanove. Naime, profesionalni glumci koje je Forman angažovao imali su zadatak da se potpuno podrede životu pacijenata i atmosferi ustanove kako bi na pravi način izneli svoje uloge, a deljenje soba i interakcija sa domorocima bili su izuzetno efektni. Ono što je zanimljivo jeste da je načelnik ove bolnice u Oregonu u filmu glumio, praktično, samog sebe, budući da je na početku radnje on bio taj koji je Nikolsonovom liku poželeo „dobrodošlicu“ onim razgovorom u kancelariji prilikom prijema budućeg pacijenta.

Jedan od indikatora izuzetne vrednosti ovog filma jesu i pobrani Oskari za pet najznačajnijih kategorija, čime je ovo postvijetnamsko remek-delo američke kinematografije postalo prvo posle četiri decenije kojem je tako nešto uspelo.

1974. godine – godinu dana pre prikazivanja Leta iznad kukavičjeg gnezda u bioskipima – Džek Nikolson dobija nagradu BAFTA za uloge u filmovima The Last Detail i Chinatown, a kako je glumac u to vreme bio na snimanju Formanovog filma, bio je prinuđen da britanskoj Akademiji pošalje video-zahvalnicu, i to kakvu. Baš onako Nikolsonovski kreativnu, šmekerski ludu i duhovitu:

Forman nam svojim kultnim ostvarenjem, koji predstavlja ekranizaciju istoimenog romana, daje nekoliko važnih lekcija. S jedne strane, režiser nema nameru da nas hrani iluzijama o postojanju mogućnosti konačne pobede pojedinca nad mašinerijom sistema. U tom smislu, ovaj film koincidira sa velikim ostvarenjima na polju književnosti kakvi su Orvelova 1984, Hakslijev Vrli Novi Svet ili Paklena Pomorandža Entonija Bardžisa. Međutim, na nama je odluka da li ćemo čitav život provesti pognute kičme, u životarenju, nalik na dresirane pse i u apatiji poput biljaka, čekajući konačan poraz ili ćemo, pak, odlučiti da se u svakoj prilici borimo za svoje parče slobodnog neba. Samosvest nas čini ljudskim bićima, a gašenje želje za borbom – pre svega sa sobom samima i konformizmom – pretvara nas u niži oblik života. Svaki postupak preduzet u funkciji odbrane slobodnog duha i u funkciji pobune predstavlja definiciju života pa makar nam ti postupci obezbedili neku od brojnih etiketa.

Nekada je pravilan odgovor na realnost – postajanje ludim.

.

Za P.U.L.S.E Uroš Popović

4 komentara na tekst Remek-delo Miloša Formana kao svetionik za slobodoumne

  1. Uzelac Dragan

    25/04/2017 at 10:57

    Najbolji film svih vremena – definitivno!!!
    Kada spojite duh istoimenog kultnog romana slobodarskih šezdesetih,lepote cinizma češkog humora jednog Formana(ili recimo Mencla)i ludilo Džeka Nikolsona u najboljim danima(Poštar uvek zvoni dva puta,Goli u sedlu,Isijavanje…),intrigantnu muziku, Džeka Ničea, indijanskog poglavicu Bromdena(kao simbol otpora,ali onaj mnogo mudriji i strpljiviji koji zna kako da uzvrati na podmuklost i perfidnost vladajućih hijena)i galeriju neverovatnih, alanfordovskih likova-kreatura, dobijete remek-delo za sva vremena, nešto što iznova intrigira,napaja dušu i duh bunta protiv učmalosti i zla užasavajućeg sveta bezosećajnosti,nehumanosti i đavolje volje!
    Sjajno gospodine Popoviću!Inspirativan prikaz, kao i odabir filmova(Pariz,Teksas, Američka lepota), i meni omiljenog pisca-Pekića(ah,ta Atlantida)…
    Žao mi je što sam se ovako kasno priključio jednom ovako briljantnom duhovnom prostoru poput PULSE magazina,ali šta je to u odnosu na petnaestak milijardi godina kosmosa ili budućih nekoliko milijardi godina starog,dobrog Sunca!
    I feel good!!!
    WAKAN TANKA

  2. Uroš Popović

    28/04/2017 at 18:06

    Hvala za ovakav komentar kroz koji se da zaključiti da još uvek postoje čuvari vatre – ljudi dobrog ukusa, zadojeni slobodom, revoltom, umetnošću…

  3. Uzelac Dragan

    29/04/2017 at 14:37

    Hvala i tebi Uroše na sjajnom prikazu filma,kao i na lucidnom zaključku,krešendu o ,,beskičmenjacima” i ,, samosvesnim bićima,buntovnim u odnosu na opštu laž,mimikriju i brutalni cinizam Sistema”…

    Hrišćanski je praštati i ne uzvraćati udarac nasilniku, jer je to jedini put koji vodi ka okončanju večnog,paklenog kruga zla i smrti!

    Eh,da,čuvari vatre su sve ređa vrsta,endemska,usamljeni svetionici u ružnom krajoliku tame i neukusa…nažalost…

  4. Aleksandra M. Lalić

    01/09/2017 at 17:13

    Dopada mi se analiza Uroša Popovića. Što se tiče simbolike, osim pomenute, represivnih sistema, dodala bih da bolnica iz filma može da predstavlja i autorepresiju, barijere, samouništenje. Unutrašnji “sistem” ume da bude podjednako poguban kao i društveni.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *