Ulogujte se / Kreirajte profil

Renesansa i „natčulna“ lepota

Giovanni Bellini, Devojka sa ogledalom

Giovanni Bellini, Devojka sa ogledalom

Uporedo sa umetničkim ostvarenjima renesanse, postepeno je oplemenjivala, uticala, razotkrivala i filozofska misao kao eklektična, novostvorena celina: prethodno razdoblje vođeno srednjovekovnim sistemom vrednosti preobrazilo se u progresivnoj klimi novog doba. Ovo novo, renesansno i ”preporođeno” sadrži jasan uticaj protumačene antičke misli obuhvaćene i uzdignute naučnim duhom drugačijeg, modernijeg čoveka. Umetnost je prvi put legitimisana kao delatnost koja slavi najviše ciljeve duha i razbora, ona je i ars moralis – večiti putokaz ka vrlini o kojoj dominantne figure kao što su Leon Batista Alberti, Leonardo da Vinči i Mikelanđelo Buonaroti pišu kao o jednoj od osnovnih postulata lepote.

perugino_pietro-bust_of_st-_sebastian

Perugino Pietro, Sv. Sebastiajn (detalj)

Renesansni čovek obnavlja Lepotu svojim upornim nastojanjem da je sagleda posredstvom proučavanja i vivisekcije prirode, ali je on takođe i obogaćuje željom da oplemeni i izmeni vizuelni dojam u skladu sa sopstvenom vizijom o skladnom i uzvišenom. On želi da produbi svoja slikarska ostvarenja time što celini ostvarenog pripisuje simboličku vrednost, te je slikarsko delo ujedno i delo ”uznesenog” duha nadahnutog refleksijom o božanskom. Renesansna misao je duboko religiozna misao i kao takva objedinjuje načela srednjovekovnog i ne napušta osnovne ideje o svetlu , jasnoći (claritas) i jedinstvenom Božanskom principu kao apsolutnom i prvobitnom uzroku pojavnog i duhovnog sveta. No, u centru opažanja jeste sam čovek i njegova umna velelepnost, a ne Bog; ipak, taj čovek jeste ono što sadrži ”sjaj” i svetlost Prauzroka a njegovo postojanje kroz skoro dve stotine godina renesanse, podređeno je prvenstveno saznanju, te i bogatstvu duha ispoljenom u idealizovanoj naraciji.

Duboko hrišćanski temelj dobija novu formu izraza u novoplatoničarskoj filozofskoj struji sa kojom se prepliće i sjedinjava. Um renesansnog čoveka pronalazi u delima Plotina i Platona afirmaciju svog  ideološkog uporišta. Traktati i spisi o natčulnoj lepoti, onoj koja se samo  oglašava u materiji ali  prvenstveno sazdaje u duši, postaju neminovni ideal za svakog slikara koji je inventor ( kasnije i genius), a ne faber, odnosno puki zanatlija.

”Umetnik je tako u isti mah – a da to ne izgleda kao protivrečnost – tvorac novine, i podražavalac prirode.” 

(Umberto Eko, „Istorija lepote“ , pasusi o lepoti petnaestoga i šesnaestoga veka)

Marsilio Fičino, firentinski pobornik neoplatonizma i jedan od uticajnih mislilaca petnaestog veka, u traktatu ”Sjaj vrhovnog dobra” (1482, Theologija platonica), piše o svetlosti vrhovnog dobra koja se ispostavlja u okolnim stvarima, te podstiče, uzbuđuje i privlači onoga ko je posmatra. Ta svetlost blješti u lepom čoveku i lepim stvarima kao božanski grom koji udara posmatrača i navodi da vođen njome dela. Ovde se jasno nazire saklonost ka promišljanju o mističnim komponentama antičkih ideja koje su obuzete biblijskim alegorijama.

Tabu tela slabi, te se lepota, harmonija i ornament, u estetičkoj teoriji Leona Batista Albertija, promaljaju kao trostruki odraz unutarnjih, duševnih svojstava bića, a ne kao njegovi oponenti. Čovekova realističnije dočarana spoljašnjost otkrivena u renesansnim slikarskim ostvarenjima, slavi snagu svetovnog čoveka, njegove postojbine, figure, te njegovog uma, i, prvenstveno, njegovog duha kao pokretača svih aktivnosti. Subjektivno posmatranje lepote biva podržano pomnim izučavanjem prirode, ali i njenim korigovanjem u službi otelovljavanja ‘natčulnog’.

„Nije Lepota delova ono što čini pravu prirodu Lepote, već je to Natčulna Lepota, koja se sagledava u čulnoj lepoti. Božanska lepota razliva se ne samo u ljudskom biću već i u prirodi.”

(Umberto Eko o „magičnoj lepoti petnaestog veka”, Istorija lepote)

Leonardo da Vinci, Sveti Jovan

Leonardo da Vinci, Sveti Jovan

Mlada plemićka, nepoznati slikar iz škole Leonarda da Vinčija

Mlada plemićka, nepoznati slikar iz škole Leonarda da Vinčija

U spisima Nebeska hijerarhija, Pseduo Dionisije Aeropagita, enigmatičnog ranohrišćanskog autora iz petog veka – božansko je otkiveno u sjaju, ognju, blještavilu i pojavnim prizorima koje odlikuje naglašeno prisustvo svetlosti, neretko i vatre. Srednjovekovna misao poima svetlost kao emanaciju božanskog, a u renesansi se ovo dalje neguje i ustanovljuje kao posredniji,  estetsko – simbolički likovni atribut. Metoda koja mekim, magličastim svetlosnim efektima lepoti individualnog  pripisuje božanski odsjaj.

Boje se, ipak, ne tretiraju kao plošne površine lišene valerskih prelaza kao vek pre, stoga likovi koji zrače sa platna prikazani su tako da ih ne možemo osporiti  kao nosioce igre svetla i tame, igre koja upečatljivo odražava specifično i individualno konstruisanje umetnika vođeno ličnom vizijom o lepom i njenom uzvišenom namenom.

 „ A lepota boje je jednostavna formom i vladanjem nad mrakom u materiji usled prisustva bestelesne svetlosti koaj je pojam i oblik ” 

 (Plotin, Eneade)

perspective_c3a0_venise-balance

Giovanni Belinni, Bogorodica u crkvi Sv. Zakarija

Zbog jasnih upliva srednjovekovnih vrednosti u tumačenje antičkog, mnogi smatraju renesansu kao period lutanja između jednog starijeg, opadajućeg poimanja religije i sasvim novog koje otvara put drugačijoj pobožnosti. L. B. Alberti i Leonardo da Vinči umetniku pripisuju status sveštenika, nastojanje koje prilično radikalno menja shvatanje prethodne epohe ogrnute asketskim poništavanjem individualnosti i strogim odvajanjem sakralnog statusa od svetovnog. Jača se stvaralačka ličnost posvećenog ‘genija’ koji vizuelno iskazuje svoj ‘božanski poziv’.

A.Direr, Autoportret

A.Direr, Autoportret

Harmonija koja je za srednjovekovnog čoveka izražavala ultimativno i apstrahovano svojstvo božanskog, ipostas Jednosti, za kasnorenesansne mislioce poput Đorđa Vazarija postaje odlika lepog nametnuta izborom čoveka – slikara koji odabirom pojedinačnih delova kreira harmoničnu celinu, svojevrsni predstavljački ideal. Dakle, harmonija postaje odlika ljudske sposobnosti, ali i samog spoljašnjeg izgleda. U trećoj knjizi Alberta Direra, Četiri knjige o ljudskoj proporciji, slikar priznaje nepobitnost zlatne norme, vizuelnog ideala haromonije o kojem je pisao i Alberti, ali nagoveštava slobodu umetnika da podredi ovo sopstvenom kriterijumu lepote, te i da u skladu sa ličnim otkrićima i ubeđenjima, slobodnom modulacijom prilagodi kanon. Direr je sa oduševljnjem pristupio italijanskom renesansnom sistemu koji složenost prirode iskazuje naučnim istraživanjem, ali ostaje svestan činjenice da je kriterijum lepote promenljiv i nedosledan, te da se ne može očuvati u jedinstvenom obliku. Ipak, on se kao tipski čovek renesanse posvećeno bavi istraživanjem proporcija i značenja:

„ Za sve vrste ljudi može se telesnim proporcijama pokazati koji su od njih vatrenog, vodenig ili zemljanog temperamenta; jer moć umetnosti…savldava svako delo.”

(Albert Direr, Četiri knjige o ljudskoj proporciji)

Za P.U.L.S.E: Luna Jovanović

 LunaO Blog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *