Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Retrospektivna izložba Marlen Dima u amsterdamskom muzeju Stedelijk

Marlene Dumas, The Image as Burden (6. 09. 2014- 04.  01.2014), Stedelijk Museum, Amsterdam

Marlene Dumas, The Image as Burden (6. 09. 2014- 04.  01.2014), Stedelijk Museum, Amsterdam

Marlen Dima – katalog izložbe i delo “Slikar”

Marlen Dima (Marlene Dumas, 1953), Južnoafrikanka rodom iz Kejptauna, koja od 1976. godine živi i stvara u Holandiji, slovi za jednu od nekoliko najznačajnijih i najuticajnijih umetnica na svetu. Izlagala je širom Evrope i Amerike: u Institutu za savremenu umetnost u Bostonu, Centru Žorž Pompidu u Parizu, Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu, Njujorškoj MOMI, na 46. Venecijanskom Bijenalu na kojem je predstavljala Holandiju. No, najveću pažnju šire javnosti privukla je 2008. godine, nakon što je na aukciji u Londonu, njena slika Posetilac (The Visitor) – grupni portret prostitutki iz 1995. godine, prodata za 6.3 miliona dolara, čime je Dima postala jedna od najplaćenijih savremenih umetnica.

U amsterdamskom muzeju Stedelijk, koji je nakon 6 godina rekonstrukcije, od jeseni 2012. godine ponovo otvoren za javnost, septembra 2014. godine, postavljena je retrospektivna izložba rada Marlen Dima, koja obuhvata njene radove s kraja 70-tih godina prošlog veka pa sve do danas: nešto manje od 200 slika i crteža najčečće rađenih u tehnici ulje na platnu ili tuš na papiru. Naziv retrospektive, Slika kao teret (The image as Burden) izveden je iz naslova istoimene slike koja potiče iz 1993. godine i aludira na, kako to u katalogu izložbe piše, sukob između slikarskog gesta i iluzije obojene slike. Na izložbi su se uz njene najpoznatije radove našli i oni noviji, nepoznati holandskoj javnosti. Između ostalog, mogu se videti Plava Ejmi (Amy-Blue, 2011) – portret Ejmi Vajnhaus rađen nakon pevačicine tragične smrti; Slikar (The Painter) iz 1994. godine, u vlasništvu Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, slika koja je neka vrsta autorkinog manifesta, koja upućuje na Munkov Puberty (1894) i  Nabokovljevu Lolitu i predstavlja dva metra visoku figuru nage petogodišnje devojčice, njene kćerke Helene, dečiji prodoran pogled, plavi trbuh i genitalije, jednu plavu a drugu crvenu šaku, umočenu u boju ili unazanom krvlju. U Stedelijku je izložena i Marta-Zigmundova žena (Martha – Sigmund s wife, 1884); Turske učenice (Turkish Schoolgirls, 1987); Slika kao teret (The Image as Burden, 1933); Mrtva devojčica (Dead girl, 2002); Lusi (Lucy, 2004), Za kim zvona zvone (For the Whom the Bell Tolls, 2008), kao i najnovija dela poput Osnovne porodice (Nuclear Family, 2013) i dr.

marlen-dima-mrtva-devojka

Marlen Dima – Mrtva devojka

Marlen Dima - Turske učenice

Marlen Dima – Turske učenice

Marlen Dima - Osnovna porodica

Marlen Dima – Osnovna porodica

Inostrana štampa ističe da Marlen Dima ne priznaje tabue te da u osnovi njenog uspeha leži ljudska potreba za skandalom i senzacijom sa kojom korespondira predmetnost njenih radova: portreti i figure terorista, žrtava nasilja, samoubica, zatvorenika, leševa, striprizeta, nagih bremenitih žena, homoseksualaca, travestita; muške genitalije u erekciji, vulva, scene samozadovoljavanja… Sem bezimenih likova (pojedinaca, parova ili grupa ljudi) na njenim slikama i crtežima se nalazi i umetnica sama, kao i oni koji su sa njom u vezi (bila ona privatna, sociološka, etička), poput njene porodice, slavnih ličnosti ili likova iz dnevnih novina i časopisa, jer Marlen Dima ne slika na osnovu modela već kao umetnički predložak koristi radove koji sadrže politički ili sociološki potekst ili fotografije koje su prethodno publikovane u štampi, dokazujući da nije suština u broju piksela, već u odnosu između realnog i apstraktnog, između spoljašnjeg prikaza i unutrašnjeg sveta. Tako se na radovima pojavljuju njena kći, majka, suprug ali i Oskar Vajld, Nurejev, Pedro Almodovar, Osama bin Laden, Lejdi Di, Ejmi Vajnhaus, Endi Vorhol, Obama ili Naomi Kembel.

Umetnost Margaret Dima ne možemo opisati leksemama lepo ili dopadljivo. Da je u pitanju literatura, mnogi bismo je okarakterisati sintagmom estetika ružnog. Baš zato što svesno odbacuju hipokriziju i eufemizme kojima prikrivamo realnost, dela Marlen Dima korespondiraju sa posmatračem koji je nateran da odreaguje na snažnu emotivnu semantiku, bolno-uznemiravajuću sadržinu, često sa elementima morbidnog ili grotesknog. U njenim radovima, koje kritičari definišu kao figurativno slikarstvo dovodeći je i u vezu sa Munkovom tradicijom ekspresionizma i neo-konceptualizmom, najčešće se u krupnom planu nalazi lice ili telo izlovano u praznom, apstrakntom prostoru. To lice i telo samo su metafora, ironički i kritički diskurs u tumačenju problema u vezi sa rasom, mas-medijima, socijalnim identitetom, seksualnošću. Jer, kao što je i sama izjavila: Svaka dobra slika mora značiti nešto više. Konotacije koje njena dela sugerišu nisu jednoznačne, unapred definisane i nepromenljive tako da recimo, iako u njima uočavamo politički ili feministički govor, Dimino slikarstvo nije politička akcija niti je ona feministkinja, bar ne u onom površnom značenju reči.

Marlen Dima - Retrospektiva u Stedelijku

Marlen Dima – Retrospektiva u Stedelijku

Kada se na početku karijere suočila sa stereotipima poput onih da je slikarstvo prevaziđeno, da su pravi slikari isključivo muškarci i da su svi dobri slikari mrtvi, Dima, čija umetnost podrazumeva i ekspicitan narativni koncept,  je napisala:

Slikam zato jer sam žena/ Slikam zato što sam lažna plavuša/ Slikam zato što potičem sa sela/ Slikam zato što sam žena starog kova/ Slikam jer sam prljava/ Slikam jer uživam u tome da budem kupljena i prodana.

Slikam sopstvenu nesigurnost i strah jer vidim kako moja kći odrasta, kako moja majka puni 81 godinu, slikam sopstveni strah od toga da ću se rasprsnuti u paramparčad jer šta je umetnost ako ne priprema za smrt, izjavila je u jednom od svojih intervjua. Na pitanje novinara zbog čega koristi pornografski material kao izvor u svojim radovima, uz napomenu da za nju lično androgenost poseduje mnogo snažniji erotski potencijal, Dima odgovara: Pogledajte samo reklame u časopisima i slike žena u njima – ne postoji nijedna moja slika u kojima su ženske grudi dobile toliku pažnju. Moja umetnost je negde između pornografske želje da sve otkrije i erotske težnje da se sakrije ono o čemu je zapravo reč.

Iako već decenijama živi u Amsterdamu, Marlen Dima nikada “nije postala” Holanđanka.

Nikad nisam naučila da vozim bicikl, s dozom ponosa ističe umetnica odrasla u zemlji aparthejda, u izolovanom mestašcu u blizini Kejptauna u kojem je postojala jedna crkva, jedan bar, jedan hotel, jedan doktor – i ništa više. Nikada nisam naučila da vozim kola, niti da plivam. Ljudi koje srećem održavaju kondiciju, imaju hobije, odlaze na odmor. Ja nisam jedna od njih. Ne posećujem teretanu. Nemam svog psihijatra. Izbegavam svog računovođu i zubara. Radije ostajem u krevetu i razmišljam. Volim da čitam knjige, ali ne pamtim kada sam neku knjigu pročitala od početka do kraja. Volim da čitam u fragmentima, napominje ističući vezanost za Sartra, Simon de Bovoar, Nabokova…

Govoreći o razlici između shvatanja sadržine pojma estetskog u Holandiji i u Južnoj Africi Dima se priseća: Bilo je dana kada sam bila uverena da je suština u tome da nikada ne ponovim ono to sam uradila. Danas sam uverena da je u Evropi pojam originalnosti precenjen. A Africi ćete platiti mnogo više ukoliko slika koju ste kupili liči na onu koja vam se prethodno dopala.

Marlen Dima - Slika kao teret

Marlen Dima – Slika kao teret

Izložba Marlen Dima, Slika kao teret, u amsterdamskom Muzeju Stedelijk se može pogledati do 4. januara 2015. godine.

 

za P.U.L.S.E tekst i fotografije: Ljiljana Maletin Vojvodić

 Lilydrag

Izvor: E – novine

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *