Ulogujte se / Kreirajte profil

Revolucionarne Mihailovićeve Tikve protiv revolucije

Makavejev, Petrović, Žilnik, Pavlović, Jovanović i ostatak ekipe za jugoslovensku i srpsku kinematografiju predstavljaju kamen temeljac, imena koja su sedmoj umetnosti ovog podneblja značila isto koliko u Francuskoj Godar, Trifo i ostali. Analogno tome, u našoj književnosti je nemerljiv značaj Dragoslava Mihajlovića (književno prezime Mihailović) i njegovog najznačajnijeg i najpopularnijeg dela Kad su cvetale tikve. Ono što je zajedničko pobrojanim stvaraocima sa područja ove dve vrste umetnosti jeste njihova pripadnost Crnom talasu.

Posleratni teror pod plaštom revolucije, ideološki obračuni sa neprijateljima režima i čistke politički nepodobnih bili su jedan deo stvarnosti Jugoslavije – i to onaj deo koji je trebao biti prećutan, zaboravljen i zabravljen u mračnim dubinama. Dubinama bunkera… Dragoslav Mihajlović – kao neko ko je, između ostalih poslova koje je radio, prikupio i iskustvo na radnom mestu koje je u svojoj nadležnosti imalo i tucanje kamena – bio je jedan od onih koji su svojom hrabrošću zadužili etiketu narodnog neprijatelja. Njegova hrabrost se ogledala u činjenici da je bio među onom grupom stvaraoca koji su se usudili da osvetle i onaj mračni, tabuizirani deo stvarnosti.

Kroz roman Kad su cvetale tikve se upoznajemo sa jednom šarenolikom grupicom lokalnih beogradskih mangupa sa margine u čijem središtu se nalazi protagonista Ljuba Vrabac u ulozi naratora koji nam iz pozicije emigranta pripoveda o sopstvenoj mladosti u ranoj posleratnoj eri. Glavni junak, bivši bokser, nas vodi kroz sopstvenu, romantičarski obojenu mladost, nostalgične trenutke i doživljaje – od odlazaka na, tada popularne, igranke, preko prvih seksualnih iskustava pa do stalnih međusobnih tuča koje u tom uzrastu predstavljaju ličnu kartu, dobro poznatu prečicu za penjanje na društvenoj hijerarhiji među ostalim brojnim pretendentima na mesto alfa mužjaka.

Međutim, ono što ovom romanu daje status esencijalnog crnotalasnog dela u književnosti jeste činjenica da se pisac ne zaustavlja ovde, nego priču dalje širi, razvija, a pritom je i smešta u jedan širi društveni kontekst.

Vrlo brzo uviđamo da su bezbrižni grlom-u-jagode momenti kreirane skupine junaka samo kontra-teža jednoj sumornoj stvarnosti obojenoj sivilom koje konstantno visi nad šarenolikom galerijom likova, konstantno preteći da se sruči na njih u svoj svojoj težini. Tako, nevine ulične borbe vrlo brzo prerastaju u konstantne, svakodnevne borbe za egzistenciju običnog, malog čoveka, osuđenog da luta u atmosferi beznađa, materijalne i moralne bede. Kao da to nije dovoljno, Mihajlovićev protagonista vodi stalnu borbu i sa sopstvenim demonima, a ring, kao životna pozornica u malom, predstavlja mesto u kome se na najbolji način reflektuje stvarnost i životni put junaka.

Borba za goli opstanak je ovde lišena onih jeftinih, bajkovitih priča poteklih iz propagandne kuhinje tadašnjeg režima. Značajan segment romana Mihajlović posvećuje kritici licemerja društva ogrezlog u robovanje stegama patrijarhalnih načela. Upravo posledice jednog tragičnog momenta će u svoj svojoj surovosti osvetliti svu onu moralnu pustoš društva, uzrokujući, pritom, po sistemu spojenih sudova, čitav niz događaja koje prate glavni tok radnje, osvetljavajući nam na tom putu nove dubine ljudske duše i dostignutog nivoa moralne truleži.

Sve ovo dešava se u jednoj apsurdnoj atmosferi širih društveno-političkih promena i razlaza sa Staljinom, a najveće žrtve istih dešavanja podnosi upravo protagonista knjige, kao predstavnik malog čoveka, nesrećnog pojedinca, kome je namenjena uloga tragičara i žrtve spleta nesrećnih okolnosti; žrtve jednog sistema i jednog sumanutog vremena. Pisac kroz protagonistu romana otvoreno progovara o navedenom, kritikujući, parodirajući i prikazivajući besmisao svega onoga u šta se vremenom pretvorila jedna revolucija i antifašistička borba.

Izvođenje predstave “Kad su cvetale tikve” – JDP, 1969. godina

Budući da se najveći deo radnje romana odvija na Dušanovcu, veći deo knjige upravo čine dijalozi obojeni dušanovačkim slengom. Spletom (ne)srećnih okolnosti, Dragoslav Mihajlović je jedan period proveo u bolnici lečeći se od tuberkuloze, a u istoj sobi se nalazio i pacijent sa Dušanovca koji je često primao posete svojih prijatelja iz kraja. Tokom njihovih razgovora, budući pisac „Tikvi“ se upoznao sa ovim narečjem i iskoristio ga u svom magnum opusu.

Kad su cvetale tikve se nalazi u onoj grupi romana uz koje se zaljubljujemo u književnost i kojima se vraćamo svaki put kada želimo da se podsetimo zašto volimo pisanu reč. Ovaj roman je klasik domaće književnosti, a Mihajlović najznačajniji predstavnik novog stila u prozi šezdesetih i sedamdesetih godina te, kao takva, ova knjiga predstavlja neizostavni deo svake kućne biblioteke.

Uroš Popović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *