Ulogujte se / Kreirajte profil

Riđobradi usamljenik – Vinsent van Gog

Ko je bio Vinsent van Gog? Čovek koji je tragao za možda najznačajnijim filozofskim pitanjem- ko sam ja? Čitav život proveo je pokušavajući da spozna sebe okončavši ga tragično, ali ipak u velikom stilu u potpunosti vangogovski. Svaki njegov atom je bio umetnost. Iako slikar podložan gledanju sveta okom estete u svemu je tražio dušu i plemenitost. Iz pisama bratu saznajemo da bi ga pre fascinirala stara, ružna žena od mlade lepotice, ona sa dušom i intelektom. Tom prilikom on postavlja pitanje, šta je u suštini lepo telo.

800px-Van_Gogh_-_Starry_Night_-_Google_Art_Project

I životinje imaju lepa tela možda i lepša nego ljudska ali duša kakvu poseduju ljudi koje slikaju Izraels ili Mile ili Frer to životinje nemaju, a zar nam život nije dat da obogatimo svoje srce čak i kada telo pati?

(Vinsent van Gog – Pisma bratu)

.

Bio je borac i težio je svom usavršavanju, sa velikim entuzijazmom je stvarao, a sva njegova dela prožima upravo ljubav prema prirodi. Bio je taj koji je video njen značaj i nedodirljivost koja mu je budila večnu inspiraciju. Osim klasja žita, čempresa, irisa i zlatnih suncokreta radio je i portrete. Modele je pažljivo birao, njegovu pažnju okupirali su ljudi koji rade. Slikao je tkače, rudare, žeteoce, radnike u polju… Ti ljudi pogrbljeni od rada, mršavi i slabašni ali žilavi, ispijenih lica i velikih šaka na kojima je zapisano koliko decenija su okopavale, oni su za njega bili otkrovenje. Imali su svoju priču.

Posebno je zanimljiva slika – Seljaci jedu krompir. Vinsent je ovde takvom veštinom uspeo da prikaže onu intimnu, porodičnu toplinu skromnog seljačkog doma. Porodice okupljene prilikom obeda, ploda svog svakodnevnog rada.Čitava slika je poput boje zemlje i krompira u tonovima tople smeđe i žute boje. Pa i lica seljaka su gruba i izbrazdana poput prezrelog krompira, ali to je suština koju Vinsent daje. Oni su skromni ali su zajedno i srećni su.            

f541b4e9d09a61c72897332125a48262

Bilo je nešto u tim ljudima koji pate. Vinsent je u jednom periodu svog života bio opsednut Biblijom i imao je jaku želju da postane propovednik. Ali ne bilo kakav, želeo je da bude propovednik najsiromašnijim ljudima, beskućnicima, želeo je jasno svakim postupkom u svom životu da pomogne drugom biću i smanji ili otkloni njegovu patnju, dok je njegova neumitno rasla. Živeo je skromno i bio je vrlo privržen bratu Teu koji mu je često slao novac kako bi Vinsent preživeo.

Možda najznačajnije Vinsentovo delo – Zvezdana noć, najbolje oslikava dušu ovog umetnika. Prirodu je posmatrao u svako doba dana ali noć je za njega bila nšto novo i dok je većina stanovnika spavala, on bi tražio pogodan predeo za svoje platno slikajući u potpunom miru i tišini kakvu obezbeđuje jedino noć. Sva njegova veličina je bila u jednostavnosti, imao je prirodu pred sobom i zvezde, a dodatno osvetljenje je sam konstruisao zakačivši sveće za šešir. Ova slika iako je nastala u neko gluvo doba kao da ima svoju melodiju koja prati široke poteze četke. Zvezdana noć nije nepomična i nema pa čak ni mračna. Ispunjena je životom koji joj je udahnuo Vinsent. U prvom planu je izvijeni čempres, a pod tim zvezdama koje se hipnotički uvijaju i igraju je uspavan gradić. Sve je u tonovima najfinije plave i žute. Moglo bi se reći da Vinsent diše kroz ovu sliku.“Čuvajte se lepih Van Gogovih predela, vrtložnih i smirujućih, grčevitih i smirenih. To je zdravlje između dva napada vruće groznice koja će proći.“(Antonen Arto- Van Gog samoubica žrtva društva)

Seljaci jedu krompir

Seljaci jedu krompir

Poslednja slika našeg riđobradog usamljenikakoji se polako ali sigurno utopio u svojoj melanholiji je – Žitno polje s gavranima. I ovde ako primetite po prvi put Vinsent koji je iako povučen i pomalo mračan i koji je čitavog života stvarao takva dela koja obiluju žutom, bojom koja budi sreću i zadovoljstvo ima tog zlatnog klasja žita ali je nebo ovde mračno. Nebo pokušava da nas na nešto upozori, na njemu se jasno vide namazi crne boje i uznemireni gavrani vesnici loših vesti.Oni najavljuju oluju koja će se završiti kobno.

Dostojna pratnja u smrti onoga koji je, tokom svog života zavrteo tolika pijana sunca na tolikim plastovima sena oslobođen svih predrasuda i koji, očajan, s puščanim hicem u trbuhu, nije umeo da ne  natopi zemlju poslednjom emulzijom, u isti mah veselom i mračnom sa ukusom oporog vina i pokvarenog sirćeta.

(Antonen Arto- Van Gog samoubica žrtva društva).

Žitno polje s vranama

Žitno polje s vranama

Nikada shvaćen u večnim burama svojih misli i preispitivanja, sanjar i pre svega dobar čovek, svoj težak život završava paleći sebi ruku, odsecajući uho i na kraju sa puščanim zrnom u trbuhu. Jer kao što bi Pikaso rekao – Svaka umetnost počinje destrukcijom.

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *