Ulogujte se / Kreirajte profil

Ritam dobra i zla

– Ni kod šaha se ništa slučajno ne događa. Sve što god smo uradili, sve što god smo čak i pomislili podložno je nekom ritmu. Na primer, šta nas sprečava da ove figure zamislimo kao ljudska bića?

Uzmimo da su bele šahovske figure dobro, napredak, sloboda, ravnopravnost, revolucija… Uzmimo da su crne figure zlo. U društvu snage dobra, snage napretka imaju nekakav svoj ritam. Međutim, napredak se ne događa polagano, to je skokoviti ritam, nemamo svaki dan revoluciju, nemamo svaki dan automatski oštrač za olovke, svaki dan izmišljenu parnu mašinu… Šta je logičnije nego da snage zla imaju isti takav ritam? Ni kod njih taj ritam nije nimalo slučajan, nije nimalo drugačiji nego kod snaga dobra.

– To onda znači da su oba ritma podjednako važna, da je zlo jednako važno kao i dobro?

– Upravo to, shvatili ste.

– A ko je taj ko vuče poteze, ko je taj koji igra sa crnim a ko sa belim figurama?

.
Pavao Pavličić, Ritam zločina

.

Šetam po hladnom danu sivim ulicama a šal od kašmira ispod podignute kragne kaputa me prijatno greje. Fasade kuća pored kojih prolazim su uglavnom beznadežno oronule, što svaki put iznova konstatujem. Nebo vidljivo u dnu ulice je boje pepela, čak i tamnije. Ljudi ga većinom ne vole takvog, ali meni prija, jer pogoduje umnom radu. Posmatram raskošnu jelu u jednom dvorištu i razmišljam o nečemu što mi prijatelj nedavno beše poverio. Prepričao mi je epizodu u kojoj je, nevoljno, bio akter diskusije na temu je li tehnički izvodljivo da izrazita manjina, recimo par hiljada ljudi, kontroliše i upravlja ostatkom čovečanstva. Za tu svrhu je u pomoć morao prizvati iskustvo, tojest sećanje na detinjstvo oko Varoš kapije, i mladost u parku kraj Tanjuga u kojem se skupljalo njih pedesetak, bez mnogo alternativne zabave tih ranih šezdesetih godina.

„Ko je u to vreme bio glavni u školi?“, upita on. „Najpametniji, najbolji ili najjači, odnosno najluđi?“ „Najjači, naravno.“, dobi odgovor. „Možda on to uistinu i nije bio“, nastavi prijatelj, „ali je želeo da svi u to poveruju. Možda je postojao neko jači, ali se nije usuđivao da se zameri onome koji će ga sačekati iza ćoška sa ciglom.“ „Shvatio sam  poentu“, rekoh mu na to, pa dodadoh kako ista metodologija važi i u slučajevima kada jedna jedina osoba maltretira čitavu kafanu ili, na primer, pun autobus, bez ikakvog otpora mnogobrojnih prisutnih.

Jedna osoba, dakle, može uspešno upravljati grupom ljudi, ukoliko su ispunjena barem dva uslova: da im se usadi odgovarajuća ideja i da ih se drži razjedinjene i neorganizovane. Grupa ljudi, pod pretpostavkom da su ovladali idejom kao i čvrstom i preciznom organizacijom, može kontrolisati veoma veliki broj razjedinjenih ljudskih jedinki pod vlašću određene ideje. Jedina od njih nakon čuvenog „kraja istorije“ i smrti svake ideologije koja je preživela bila je ideja individualizma, u svoja dva pojavna oblika: egoizmu i sveopštem relativizmu. O ovome je, jednog aprilskog prepodneva 2005. u Bazilici Svetog Petra u Rimu, na otvaranju konklave, nadahnuto govorio tadašnji dekan Kardinalskog kolegijuma, što će kraj konklave dočekati kao 265. papa, Jozef Racinger. Njegova propoved bila je u znaku kritike „diktature relativizma“:

Koliko vetrova učenja smo poslednjih desetleća preživeli? Koliko idejnih strujanja? Koliko moda u mišljenjima? (…) Od kolektivizma do radikalnog individualizma; od ateizma do rastegljive religiozne mistike; od agnosticizma do sinkretizma… (…) To proishodi diktaturu relativizma (bold P.A.) gde se ništa ne prihvata kao konačno i gde je poslednja mera vlastito JA i njegove želje.

Dolazim do zgrade na kojoj su polomljeni prozori što dozvoljava golubovima da se u njoj nastane. Boja njenih zidova je već odavno izbledela i mestimično sa malterom i otpala. Na ostatku se nalaze ispisane parole koje se obično pišu u okupiranim zemljama kao vid otpora okupaciji. Pokušavam da ne mislim na ono što mi je, godinama kasnije, rekao prijatelj, vlasnik kafane koja se nalazila na tom mestu, pre nego što je zauvek otišao: Znaš li da smo imali 300 do 500 maraka čiste zarade na dan? Pomišljam da je jedan drugi, koga takođe poznajem, jamačno imao hiljadu. Osamdesetih godina, kada je, primerice, Mercedes koštao trideset hiljada.

Orvel je bio u pravu. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Kontrolori sadašnjeg vremena tvrde kako živimo u superiornom društvu, u najboljem od svih svetova, kapitalističkom. Pre njega je bio mrak, sve dok neko nije upalio ovo kapitalističko blještavilo. Da je onaj sistem bio moguć, ne bi propao, kažu. A kada nestanu svedoci toga vremena, onda će kontrolori ovladati i budućnošću. Možda će tek poneko, kao Vinston Smit u 1984, po antikvarijatima želeti da pronađe potvrdu za svoje sumnje. Možda je upravo to taj teror relativizma, u kojem loše biva relativan pojam. Ono je možda za nekoga loše, ali za nekog drugog i nije. Ako je loše milionima ljudi to je njihova stvar i problem. Nekolicini tajkuna je dobro, pa šta ćemo sad?

Prisećam se kako sam u Americi, za vreme „medijskog mraka“ u Srbiji, između bezbroj televizijskih kanala naišao na emisiju u koju je opskurni voditelj doveo prostitutke i nagovarao ih da se skinu. Danas, kažu, ne živimo u vremenu medijskog mraka. Gotovo sve voditeljke kao i pevačice su obučene poput prostitutki, a kada bi u emisijama počele da se svlače, to ne bi bila vest. Vest bi bila povratak školskog i obrazovnog programa, te kulturnih sadržaja. To ne bi predstavljao simbol novog sistema vrednosti, za koji se zalažu neke mikroskopske stranke sa ogromnim prostorom u medijima. Bio bi to znak povratku starim, proverenim vrednostima, proteranim iz društva. U vreme „jednoumlja“ bili smo siromašni medijima. Imali smo svega dva televizijska kanala. Tada smo imali legendarno „Kino oko“, dok danas imamo „Da, možda, ne.“ Imali smo „Nedeljno popodne“ Saše Zalepugina, danas imamo „Nedeljno popodne sa Leom Kiš.“ Imali smo vrhunski jutarnji obrazovni program, domaće i strane proizvodnje, danas svaka televizija ima jutarnji program gde se prelistava dnevna štampa i neprestano saopštava vremenska prognoza. Nekada se televizijski program prekidao samo u slučaju smrti najviših državnih i partijskih funkcionera, a danas nema te emisije koju ne može prekinuti direktan ili reprizni prenos tenisa, košarke, odbojke, fudbala… To pokazuje šta je zaista važno. Još je Velsov Građanin Kejn shvatio kako su važne vesti na važnom mestu, ili one vesti koje treba pretvoriti u važne… Danas, pošto smo postali bogati, i medija je na pretek, a društvo je postalo lunapark. Prvi glas, Idol, Zvezda… Samo neka je veselo! Ali, u tom sveopštom komunikacijskom šumu, prividno nelogičnom i haotičnom, ipak mora biti nekakve svrhe i logike. Mora biti da toliko mnoštvo proizvođača informacija što ih preko posrednika (medija) upućuju korisnicima (gledaocima, slušaocima, čitaocima), sa tako diverzifikovanim interesima, ipak ima neki, vrhunski, smisao svoga postojanja. Možda je, u razbijenom društvu u kojem svakog uglavnom muči vlastita briga, taj smisao poznat samo onima koji su iznad toga.

Kao što se kvalitet programa prepolovljavao sa svakim novootvorenim medijem a najbolji je bio dok je postojala samo jedna televizija, identično se dogodilo i sa politikom. Dobili smo slobodnu višepartijsku utakmicu (partija: od latinskog pars – deo, parče, segment celine), koja je razbila i sukobila društvo borbom za uske interese otrgnute od interesa koji drugi učesnici u borbi imaju. Dobili smo neprekidnu izbornu kampanju, u kojoj političari ne mogu, sve i kad bi hteli, da razmišljaju dalje od svog vremenski ograničenog mandata. Dobili smo stvarnost istovetnu onoj kada bi u jednoj porodici, svako vođen svojim ličnim interesima, vukao na svoju stranu.

Sve češće se čuju opravdanja zašto se od oktobarskog prevrata do danas nije učinilo više i bolje za narod i državu. Iznosi se primedba na veliki broj partija u koalicionim vladama od prve pa do aktuelne, kao i na „ucenjivački potencijal malih stranaka“ kojima se moralo udovoljiti određenim davanjima, što je bio razlog nemogućnosti sprovođenja neophodnih „reformi“. Pominju se i planovi za smanjenje broja aktera u političkom životu, sve do poželjne dve partije koje bi obrazovale takozvanu „veliku koaliciju“, sa apsolutnom većinom u skupštini. Manje je, dakle, bolje… Učiniće se da sve bude drugačije, kako bi sve ostalo isto. Pronaći će se još mnogo opravdanja za „objektivne teškoće i subjektivne slabosti“, pronaći će se, ako treba, i ono čega nema, samo da se ne bi kazala istina, koju je smogla snage da izgovori Angela Merkel. Ne onu prilikom posete Srbiji, nego kod kuće, kada je rekla da je koncept multikulturnog društva u Nemačkoj propao. Treba otvoreno reći kako je projekat izgradnje kapitalizma u Srbiji nakon više od dvodecenijske agonije propao, i da toga mrtvaca više nikakve reforme niti krediti ne mogu oživeti. U tu avanturu smo, naivno, ušli onda kada se srušio zid koji je razdvajao dve Nemačke, misleći da se to i nas tiče, da je to svetski proces i hod istorije koji će nam doneti dobro. Da li nam je bolje? Nije. Hoće li biti? Ne.

Krug se zatvorio. Uskoro će veče. Prijali su mi prepešačeni kilometri i svežina oštrog vazduha. Iz mobilnog telefona čuje se melodija Sećam se Nina Rote, znak da me neko zove. Sećanje, ta mogućnost poređenja, kao da poručuje ja sam bio u vašim godinama, a vi u mojim niste. Tada i tamo, bilo je mnogo lepše nego što je danas vama ovde, i od onog što će tek biti. Jedina nada je da se ponovo uspostavi narušeni ritam, da se prevlast crnih figura završi njihovim porazom od strane belih, sa najvišeg mesta vođenih.

Novembar 2011.

Za P.U.L.S.E Predrag Anđelić

predrag-andjelic.com

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst Ritam dobra i zla

  1. Le Fourier

    06/10/2015 at 01:38

    Da bi bele figure pobedile, potrebno je popraviti one beznadežno oronule fasade, čija se oronulost iznova konstatuje.

  2. saschaein

    06/10/2015 at 19:01

    mi sami smo ujedno i crna i bijela figura
    nekad smo pješaci, nekad topovi, nekad kraljevi, nekad lovci, itd.

    filosofski.blogspot

  3. Dušan

    09/10/2015 at 08:12

    Izračunato je, te se da i proveriti istinitost, da je broj mogućih partija šaha veći od broja atoma u opažljivom univerzumu. Na strani šaha je vrednost reda veličina 200-tog stepena, dok opažljivi univerzum doseže red veličina 40-tog stepena. Siguran sam da jaz stoji, ako gešim u brojkama pogrešivosti smrtnoj oprostite. Ali ne mogu se složiti sa izjavom ma kog konačnog umnog bića, da zamišlja završetak i pobedu belih. Ahriman igra šah, i dok mi, tek bleskovi pitanja umiremo, ko može sa sigurnošću reći da ON nije obrnuo tablu za sledeću smrtnu ruku. Igra je, prepoznaće poneki, simbol sveta, zakonomerna, i u zakone je izlivena nužnost, ireverzibilna, nepokoriva. Ali obrtanje šahovske table, sveta Ahrimana ili Ahura Mazde, iskače iz šina onoga što se može znati. Ritam zamenjuje Sinkopa. Ishod ostaje izvan ma kakve aletheie. No, ne obeshrabrujte se, igrajte,igrajte bez znanja pobede ili poraza. Sinkopa čuva sve poteze, nema razloga za brigu, sve je sačuvano. I konačno da li je bitno? Šah ili Praznina. Na lotose miriše ova Igra, i njena prašina.

  4. Arhetipovi

    23/10/2015 at 19:52

    Ili kao što pisac lijepo reče: “Za list prepušten vjetru vjetar više ne postoji..”

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *