Ulogujte se / Kreirajte profil

Robert Bosnak – snovi, imaginacija, alhemija i roman prvenac “Crveni sulfur”

Robert Bosnak je odrastao u Holandiji, skolovao se u Švajcarskoj, gde je stekao zvanje jungovskog analitičara. Imaginacijom, snovima i alhemijom se bavi više od 40 godina. Napisao je pet knjiga iz oblasti analitičke psihologije i jedan roman, koji je iz štampe izašao krajem februara meseca ove godine. Živeo je na različitim mestima po SAD-u i Australiji. Danas živi u planinama Santa Barbare, radi u Los Anđelesu.

.

Kako Bosnak radi na snovima (tehnika)

Ono što Roberta Bosnaka razlikuje od bilo kog jungovskog analitičara kojeg sam imala priliku da sretnem (ili pak da pročitam njihove radove) je svakako sama tehnika rada na snovima, iako cilj ostaje isti, proširenje svesti. To bi značilo da neosvešćeni delovi ličnosti postaju prepoznatljivi i prihvaćeni od strane ja svesti individue. Druga stvar koja, čini mi se, još više razlikuje Bosnaka od njegovih kolega je svakako njegovo bogato iskustvo bavljenja snovima ljudi koje je susretao tokom boravaka (što tokom putovanja, što tokom življenja) na gotovo svim kontinentima. Između ostalog, upoznavajući perspektive različitih kultura kroz praktičan rad, naučio je da naša zapadnjačka, individualistička jeste sklona jednom, svom verovanju, da snovi govore o nama, a da to zapravo i dalje ne govori ništa o snovima, vec upravo o tome da smo mi individualci. Kada se preselio u Australiju, recimo, imao je priliku da od Aboridžina čuje da snove stvara planina kako bi nastao ples u kojem će ona uzivati. Malo je reći da se iznenadio, ili kako on kaže, “imao sam doživljaj da sam na drugoj planeti”.

Screenshot_2015-04-10-03-19-47

Bosnak ne samo da ima ideju da rasvetli drugačije poglede na snove iz perspektiva različitih kultura, vec ima i zelju da pomiri dva pristupa klasične medicine bolesti, Hipokratovu i Aasklepijevu. Prva posmatra bolest samog tela i leči ga, dok druga više pažnje poklanja snovima i imaginaciji pri izlečenju (Asklepijev model: bolestan odlazi u hram, kako bi tamo odspavao, ne bi li mu san otkrio kako da se izleči). Dakle, Bosnak smatra da je za pristup telu, kao objektu koje treba da se zaleči, jednako važan, koliko i bavljenje imaginacijom, odnosno snovima pri isceljenju.

Za njega, snovi su nešto sto nam se dešava, negde, a mi to doživljavamo kao da se dešava upravo u tom trenutku i baš na tom mestu. Taj vremensko-prostorni okvir, Bosnak naziva kvazi-fizička sredina. Kvazi, jer budjenjem ta sredina prestaje da bude autentičan doživljaj, odnosno kako se svest pomalja, mesto snenog zbivanja polako isparava.

unnamed (1)

Za razliku od jungovskog klasičnog rada na snovima, gde se pojedinac bavi predstavama sna, asocijacijama na likove i sadržaje, amplifikacijama i eventualno aktivnom imaginacijom, Bosnak uvodi otelovljenu imaginaciju kao metod. Dakle, san je neko vreme i neki prostor za sebe koji ostaju (ili ne) u sećanju snevača, a u kome se nešto odigrava, nekad sa manje, nekad sa više likova. Osim što se snu može vratiti kroz prepričavanja sadržaja (dakle, naracijom), Bosnak smatra da se snevač moze naći u prostoru, situaciji sna, ali ovog puta izazivanjem veštačkog flešbeka, prethodno našavši se u hipnagognom stanju. Na taj način, zapravo, snevač proživljava istu situaciju koju je odsanjao, koju može sagledati iz uglova drugih aktera ili iznova iz svog snevnog ja. Flešbek memorija ima potpuno drugačiju prirodu od sećanja koja su iskazana rečima. Kada nesto prepričavamo, u vremenskoj smo distanci sa autentičnim doživljajem, sadržaji koje iznosimo mogu, ali ne moraju da nas pogadjaju previše, ono što je sigurno kada ih izgovaramo, vodjeni su nasim ja kompleksom. Kod flešbek memorije je stvar u tome sto nas katapultira baš u taj prostor/vreme, doživljaj, naše telo počinje iznova da proživljava svakim damarom situaciju sna. Na neki način, samo telo/snevač postaje scena na kojoj se odigrava predstava, ali istovremeno je i gledalac i svi akteri. Kako se to dešava u hipnagognom stanju, naš ja kompleks je ‘olabavljen’, nalazimo se izmedju budnog i snenog stanja, tako da su otvorene mogućnosti i za protok nesvesnih sadržaja, odnosno za učešće i saodnošenje neosvešćenih delova ličnosti i ja svesti. Ideja je da se predstava odgleda, da se doživi, i to iz perspektiva svih likova. Nema potrebe za tumačenjem. Nema potrebe za asocijacijama, amplifikacijama ili traganjem za ikakvim razrešenjima. Samim proživljavanjem i izmenom makar jednog elementa sna dolazi do promene, protok energije izmedju svesnog i nesvesnog je u toku samog ponovnog proživljavanja sna. (‘Tokom flešbeka prošlost postaje sadašnjost. Promena jednog elementa u ovoj sadašnjoj prošlosti moze da promeni budućnost. Flešbek je nešto kao vremenska mašina u naučnoj fantastici.”, iz “Otelovljenje”, R. Bosnak) Ono što je nekad bila zarobljena energija u nesvesnom, postaje oslobodjena. Ono što je važno naglasiti je da pri ovakvom radu, otelovljena imaginacija nije nešto sto je vodjeno našim ja kompleksom (što bi bio slučaj, recimo, u nekim drugim pravcima, poput psihodrame, npr.).

Screenshot_2015-04-10-03-19-01

.

“Crveni sulfur – najveća misterija u alhemiji”, roman prvenac

Glavni junak, Teodor Mundanus će još kao dečak čuti od svog oca: “Crveni sulfur je svuda, u svemu sto vidiš ili možeš da dotakneš. Bez njega, sve bi nestalo, vratilo se u san. Crveni sulfur je svuda, u drvecu, u pticama, u tebi i meni. Svi mi smo život crvenog sulfura, jer on oživljava nasa tela. Medjutim, najveci koncentrat je u metalima. Metali padaju s planeta i još uvek sadrže snagu kamena….” Roman govori o kamenu mudrosti koji već stotinu godina niko ne može da napravi, a mnogi su opsednuti idejom. Ova saga je zasnovana na istorijskim činjenicama koje pisac razvlači kroz svoju živu imaginaciju, od strasti do filosofije, ulazeći u krhotine alhemije koju na ovaj nacin oživljava držeci nas u neizvesnosti hoćemo li opipati kamen mudrosti, bar rukama junaka ovog uzbudljivog romana. Radnja je smeštena u 1666. godinu, u vreme kada mnogi strahuju od dolaska Nečastivog. Alhemija pada u zapećak pred kočopernom naukom, novi sistemi mišljenja su u najavi. Za to vreme, veliki alhemičar i dve žene, ljubav, ljubomora i strast raspaljuju pažnju čitaoca.

U ovom romanu možete otkriti razliku izmedju fantazmagorije i imaginacije, čitajuci kako se Klara, jedna od glavnih junakinja priseća reči njenog dede:”Deda mi je govorio o razlici izmedju fantazmagorije i prave imaginacije. “Fantazam nije isto što i imago.”, znao je da kaže…Imago dolazi iz pravih snova, stvarnog sveta gde bića zaista žive i čija su tela tananija od najnežnijih velova. Ona su prožeta duhom, kao i naša tela, ali njihova nisu sazdana od krvi i mesa. Njihova tela su sačinjena od svetlosti i samo izgledaju kao fizička. Dolaze nam iz Drugog sveta, poput sna u noći. Medjutim, fantazmi su nešto što obitava iza naših očiju, oni su igre senki naših strahova i želja. I dok mi mislimo da ih vidimo spolja u svetu, oni se zapravo gnezde unutar naših lobanja…”

unnamed

Pitala sam Roberta Bosnaka da li svoj roman doživljava kao fantazmagoriju ili imaginaciju, ili pak nešto izmedju i kako gleda na odnos Mundanus/Marijana/Klara u svetlu Jungove teorije kompleksa/arhetipova, preciznije animusa/anime.

R.B.: Pisanje romana, za mene nije primarno mentalni proces, to je pre svega proces koji je praćen uplivom života bića koja nadolaze u moju imaginaciju i ja pišem u njihovo ime. Teško da mogu da govorim o simboličkoj prirodi glavnih junaka o kojima pišem, zato što oni nisu simboli, već žive ličnosti i uglavnom pratim činjenice koje su vec date. Reći cu Vam jednu zanimljivu stvar, dok je Jung proživljavao i pisao svoju Crvenu knjigu, posebno na početku, često je ponavljao istu grešku prilazeći utvarama koje je sretao kao da su simboli. One bi mu same rekle da nisu, da su bića koja postoje u različitoj dimenziji. On bi prihvatio:”Da, da…”, i vec na sledećoj stranici bi ih tretirao kao simbole. Ta bića su zapravo kvazi-psihicka. Simboli su mentalni. Ova bića su otelovljena. Ziva poput mene i Vas, samo što postoje na polju sna.

Screenshot_2015-04-10-03-20-03

Ž.P.deV.: Simboli su, dozvolićete, mnogo vise nego mentalni…

R.B.: Ali ipak, simboli su re-prezentacije, ne predstave…

Ž.P.deV.: Svakako. Simboli su mostovi izmedju svesnog i nesvesnog (Nojman), pomoću njih se vrsi protok libida, psihičke energije, jednom nogom su u mentalnom, drugom u nesvesnom. S druge strane, postoji jasna razlika u Jungovom i Hilmanovom pristupu snovima, prvi je simbolički, potonji metaforički. Ili, kako kaze Hilman:”snovi nisu metafore za nešto drugo, vec za različitu stvarnost, metaforičku stvarnost.”

R.B.: Ne znam da li sam saglasan s Hilmanom. Ne znam da li je stvarnost snevnih predstava metaforička. Takav stav je pristrasan. Naše fizičke predstave nisu primarno metafore. Ja to ne bih nazvao metaforičkom stvarnošcu, ja to zovem svetom fenomena.

Ž.P.deV.: Ili otelovljenim svetom, jer dok sanjamo, kako kažete, nalazimo se u kvazi fizičkom okruzenju… No, vratimo se vašem romanu, prvencu. Kako ste se od jungovskog analitičara prebacili u ulogu romanopisca? Da li je težak poduhvat napisati sagu nakon toliko napisanih knjiga na polju analitičke psihologije, imaginacije i snova? Šta je ‘pisanje’ za Vas?

R.B.: Počeo sam da pišem jos kao tinejdžer. Ja sam Holandjanin, tako da sam pisao na holandskom jeziku. Svoju prvu stručnu knjigu “Mali kurs za rad na snovima” sam napisao takodje na holandskom, zatim sam pomogao da se prevede na engleski. Engleski sam počeo da učim sa trinaest godina, dok sam bio u gimnaziji i trebalo mi je vremena da steknem rutinu govora. Fikciji sam posvećen jos od 1980.godine i mnogo sam naučio pišući dva romana koja nisam izdao. U medjuvremenu sam napisao pet stručnih knjiga o imaginaciji i snovima. Oduvek sam bio duboko zainteresovan za alhemiju. Počeo sam da je izučavam na Jungovom institutu u Cirihu 1971. godine kada sam se obučavao za analitičara. Takodje me je kopkala činjenica da je i Jungu i Hilmanu promaklo da eventualno postoji mogućnost pravljenja zlata, jer su alhemiju shvatili strogo imaginalno. Za moje proučavanje otelovljene imaginacije je to što su njih dvojica istraživali bilo sasvim dovoljno, ali radikalnom agnostiku u meni nije. Zaista nisam imao pojma da li je bilo moguće napraviti zlato u nekoj drugoj epohi, jer o tome ništa ne znamo. Kako možemo biti tako sigurni? Mnoge od naših najpreciznijih teorija su se ispostavile pogrešnim. I onda se desilo nešto. Saznao sam da je otkriveno da je u nuklearnom reaktoru doslo do transmutacije olova u zlato dodavanjem jednog elektrona, koji je, dakle, olovo pretvorio u zlato. Postoji film o tome. No, ipak, ono sto me je oduvek najviše impresioniralo je svakako bio Spinozin stav po tom pitanju, te sam jedno njegovo pismo, kao istorijsku činjenicu i stavio na sam početak romana “Crveni sulfur”. On je bio neverovatno širokih pogleda i otvorenog duha. Mnogi drugi nisu. Tako sam i odlučio da pridjem alhemiji otvorenog uma, poput njegovog i vidim šta su alhemičari zapravo radili. Bavljenje fikcijom, pisanje ove sage je bila najbolja vodilja, a onda sam ugledao na kom čudnom putu paralelnog univerzuma sam se našao. I zaista je čudan. Sve više, sa svakom novom knjigom koju pišem. Ja bih taj žanr nazvao: istorijska naučna fantastika, neka vrsta istorijski locirane paralelne istorije koja može, a ne mora korespondirati sa činjenicama.

Screenshot_2015-04-10-03-19-29

Ž.P.deV.: Kakvo ste istraživanje sproveli kako biste oblikovali junake o kojima čitamo u ‘Crvenom sulfuru’?

R.B.: Naslov prve, od pet knjiga sage “Crveni sulfur”, “Afera Helvecijus” je napisana u prvom licu, u ime samog Helvecijusa, jednog od likova na osnovu kojih je utemeljena ova priča (njegova žena i nećaka su čista fikcija, a centralne su junakinje romana). Ta priča je sama po sebi vidjena kao jedna od najvećih misterija u istoriji alhemije. A zapravo nikad, bukvalno nikad nije iskorišćena kao predmet fikcije! Kakva šteta.
Podnaslov ovog romana: “Najveća misterija u alhemiji” se odnosi na istorijski pamflet koji je Helvecijus napisao 1667. godine, ali direktno vezano za crveni sulfur, oko kojeg su svi alhemičari saglasni da otelotvoruje čistu misteriju stvaranja i kreativnosti.

Tu leži i odgovor na osnovno pitanje celokupne filosofije: zasto je prisustvo uopšte? Zašto nije odsustvo? (prim.prev. zasto je uopšte nešto, a ne tek ništa) Naravno da ne možemo da odgovorimo, jer deo smo prisustva.
Crveni sulfur je nesto kao kreativni princip po sebi, jer je postojao pre vremena, prostora ili stvaranja. Može se reći da je sadržan u svakom atomu. Razlika izmedju alhemije i hemije je ta što je i za fiziku i za hemiju sama energija srž bića, samim tim i svih atoma. Za alhemiju je svaki atom kora oko jezgra čiste inspiracije. Prilično velika razlika.
Sve ovo je u direktnoj vezi sa centralnom temom mog profesionalnog života: kako imaginacija preuzima telo? Imaginacija, posebno duboka imaginacija je otelovljena. Kao u snovima. Kako to možemo istražiti? Time se bavim poslednjih 45 godina i nakon 40.000 proučenih snova, počinjam da dobijam neke nagoveštaje kako to radi. To spada u moje stručno pisanje.

Ž.P.deV.: Hvala sto ste sa nama podelili neka Vaša iskustva.

R.B.: Nadam se da ste uživali u ovom razgovoru? Ja jesam.

Ž.P.deV.: Itekako! Hvala Vam što ste predstavili Vaš roman i sebe srpskoj javnosti.

.

Za P.U.L.S.E Žanet Prinčevac de Villablanca, jungovski analitičar

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Robert Bosnak – snovi, imaginacija, alhemija i roman prvenac “Crveni sulfur”

  1. stanislava kirovski

    19/04/2015 at 11:51

    sve ovo moze se naci toliko autenticno i jako pri kraju knjige Dz.Stajnbeka – Zima naseg nezadovoljstva,u sceni sa talismanom kojeg glavni junak daje svojoj devojcici-sanjalici

  2. Anja Weber

    19/04/2015 at 17:36

    Možda se može pronaći ako i pažljivije čitamo u Džejmsa Hilmana ” San i donji svet”..i u mnoštvu drugih tekstova Jungovih naslednika..Upoznavanjem drugih kultura, shvatamo da je individualnost poražavajuća istina Zapada kao i racionalnost..Ali snovi kao i umetnost su stolećima dokazivali suprotno..

  3. Zanet Princevac de Villablanca

    19/04/2015 at 23:51

    Postovana gospodjo Weber,

    Verujem da simpatizerima analiticke psihologije koji su pazljivo citali Jungova dela, kao i dela pedstavnika razlicitih skola unutar iste, npr. arhetipske psihologije ciji je rodonacelnik Dzejms Hilman, dosta stvari zvuci slicno. Medjutim, razlike u tehnici su znacajne i vise prepoznatljive onima koji se bave jungovskom analizom, a sto sam pokusala da priblizim citaocima caopisa P.U.L.S.E. O tome ste mogli da procitate i u samom prikazu Bosnakovog doprinosa analitickoj psihologiji u prvom delu teksta, kao i u razgovoru koji smo Bosnak i ja vodili, sto je dato u drugom delu teksta. Naime, to sto Bosnak primenjuje u svojoj tehnici je nesto potpuno drugacije od onoga sto su radili Jung ili Hilman. Ponovicu, Jungov pristup snovima je simbolicki, Hilmanov metaforicki. Bosnakov je nesto trece, o cemu sam vec pisala gore, izmedju ostaqlog se ne oslanja na interpretacije, dakle uopste ne tumaci snove. Inace, aktivna imaginacija i otelovljena imaginacija nisu isto. Prisustva ili figure sa kojima ja-kompleks stupa u dijalog, Jung dozivljava kao simbole, Hilman kao metafore, a Bosnak kao bica koja su ziva koliko Vi ili ja, a koja postoje u nekoj drugoj dimenziji, poput sna (kvazi-fizickoj:”Ta bića su zapravo kvazi-psihicka. Simboli su mentalni. Ova bića su otelovljena. Ziva poput mene i Vas, samo što postoje na polju sna.”R.Bosnak).

    Nadam se da sam Vam bar malo priblizila razlike o kojima govorim.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *