Ulogujte se / Kreirajte profil

Robert Kramb Protiv Dostojevskog

Kultura nije višak, pogovor ili ostatak, dodatak, nesto bez čega se, eto, može.

Ona je (po Ničeu) vladavina umetnosti nad zivotom. Velika Drugost. I ne dolazi posle neceg bitnijeg: ona se događa – sad, danas, oduvek.

Nije nagrada za one najposlušnije, one koje provode najveci deo na poslu, zupčanike u mašinama, da bi, za nagradu, neradnim danima, uživali malčice i u kulturnim aktivnostima.

Ona ne dolazi posle politike, ekonomije, crne hronike, nešto pre sporta i vremenske prognoze, nije puka informacija. O renomiranom pijanisti koji je napunio devedesetu i kaže da jos voli da svira.

Ona, kultura, je sve.

Sve što možemo da vidimo.

Srce usnulog grada.

A kontrakultura koja je postala pop kulura?

Pop kultura, kažu poznavaoci, nije isto što i masovna kultura.

Džon Fisk

Džon Fisk

U delu RAZUMEVANJE POPULARNE KULTURE, Džona Fiska, kaže se, između ostalog:

Popularna kultura nije kultura pokornih. Ljudi koji su pokorni u belom patrijarhalnom kapitalizmu, nisu i beznadežno okovani njime. Njihova društvena i ekonomska uskraćenost nije im oduzela i različitost, ili sposobnost da odolevaju ili izmiču silama koje ih čine podređenim, naprotiv, upravo ih ta uskraćenost motiviše da stvaraju  neprekidno prilagodljive taktike svakodnevnog otpora, koji bloku nikada neće dozvoliti da se opusti i da oseti da je osvojena konačna pobeda.

S druge strane, u delu OSVAJANJE KULA, Tomasa Franka, tvrdi se da je odnos između takozvane pop kulture i advertajzinga bio sve vreme komplementarne i recipročne. Svuda su bile reklame mladih i nasmejanih ljudi sa razburušenom kosom i sloganima vrlo domišljatim i zavodljivim, koje pozivaju vrle ljude za vrlo novo doba da (bez mnogo razmisljanja), kupe reklamirani proizvod. Analize kažu da su najbolji potrosači tog doba bili upravo oni koji sebe vide kao nonkonformiste (nekonvecijalne, slobodoumne…).

Što se mene tiče, kako ja odavde mogu da sagledam, sve na ovome svetu vec odavno fingirano, ako ne potpuni blef.

Što opet ne znaci da ništa nije onako kao što izgleda.

To bi bilo previse pojednostavljeno tumačenje. Pre bih rekao da su pojavnost i suština u vrlo delikatnom uzajamnom odnosu.

Pojavnost je ili maska iza koje nema ništa, ili je pojavnost ta koja nije u potpunom saglasju sa svojom suštinom.

Jedino onima koji su vizuelno opismenjeni nije trebalo dalje objašnjenje. Ako takvi postoje u idealnom smislu.

Jer vizuelna pismenost ono primarno: ona je totalitet u odnosu na bivstvovanje.

Suprotno Kopernikanskom modelu tumačenja sveta.

Vizuelno nepismeni dakle ne mogu da vide da se mnoge stvari u istoriji zapravo nisu ni dogodile.

Recimo sukobi, da ne kažem ratovi.

Između pravih i pogrešnih, ugnjetenih i onih koji ugnjetavaju, proletera i kapitalista, radnika (najamnika) i velikih gazda.

Čak ni maja ’68. – Čak ni tada.

Izgleda da su to znali jedino Gi Debor i nekolicina. Ono sto se tada dogodilo zabeleženo je u njegovom delu DRUSTVO SPEKTAKLA (La societe du spectacle).

Alpar Lošonc

Alpar Lošonc

Alpar Lošonc u tekstu pod nazivom ”Zakasnelo sećanje na Gi Debora”, na jednom mestu kaže:

Država u alijansi sa velikim kapitalom radi na pripavljanju pasivnosti koja nam izgleda kao jedini mogući obrazac u svetu. Nateuralizacija pasivizirajucih poruka umrtvljenih u slike predstavlja učinak saveza između tehnologije i kapitalizma. Visoki kapitalizam je, dakle, podizanje pasivnosti na n-ti stepen.

Dostojevski je svojevremeno tvrdio da postoje dva tipa ljudi: obični i neobični.

Svi obični bili bi po ovakvoj anologiji svrstani ne samo u konformiste (mentalitet poljanika) već i svi oni koji predstavljaju društvenu elitu.

Budući da su kultura i umetnost već odavno u društveno podređenom položaju, oni uistinu ne mogu da igraju ulogu društvene avangarde.

Dostojevski

Dostojevski

Nisu ono što jesu.

Pre su u funkciji posledice ”bitnijih činova”, oblasti koje prigodno dekorišu predominantni tok(mainstream), šta vise – služi im.

Jer su postale pop – dozvljeno im je da u vidu robe simuliraju svoju vaznost.

Za jednog od začetnika takvog tumačenja može se uzeti i primer Rusoa, koji u spisu ”Da li obnova nauke i umetnosti doprinela popravljanju morala”, izneo pregršt primera da je vreme u kojima se događa procvat nauka i umetnosti bilo i vreme procvata dekadencije. A sta je dekadencija ako ne i doba procvata lažnih slika stvarnosti?

Zvanična kultura jasno je, nije istina čitave čovekove egzistencije vec epifenomen.

Umetnost je odavno rastočena (razvodnjena), u prigodnoj kutijici samog društva. Jer je izgubila transcedentne dimenzije koje bi omogućile njenu antagonisticku ulogu spram postojeće represivne stvarnosti. Ona nije ni baza ni nadgradnje, već nešto sto je zapravo potpuno sporedno. Dekorativnu, u najbolju ruku.

Crv razdora nalazi se paradoksalno u jabuci svakog preporoda. Savremeno eklektističko, hibridno, doba sve može da samelje, sažvaće svari. I pretvori u robu.

U svetu koji se temelji na konzumerizmu moguci su jedino konzumeristi koji konzumiraju ono sto se reklamira.

Prostora za otklon, distancu, odakle je moguća DRUGOST, izgleda da je nestalo.

Jer sve je danas u izgledu.

Sve izgleda da izgleda – u izlogu preko puta.

Zato se rat (pa ni sukob), između kontrakulture i one zvanične, nikada nije dogodio.

Između, po mnogima, ikone popularne kulture, Roberta Kramba, i ostalih.

Ko je, na primer, ikada video da se strip autor (ili strip dusebližnik), guša sa nekim renomiranim, eminentnim književnikom ili sa istoričarom ili teoretičarom umetnosti, i to je zabeleženo na nekoj fotografiji iz ’68, u kojem prvi pokušava da dokaže onom drugom šta su prave vrednost?

Primarno pismeni (neobični), još uvek stoje po strani i čekaju da pomenuti rat (ili sukob), konačno počne.

Možda će se, onom ko preživi, nešto konačno razjasniti.

Za P.U.L.S.E Đorđe Milović

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *