Nekako se uvek vracam na “art rock”, poznatiji  kao” prog,  progresivni  rock”,  titanima Pink Floyd,  Jethro Tull, ELP,  ELO, Yes,  King Crimson, Genesis…/neki čak smatraju da i The Beatles imaju udela u stvaranju prog rock pokreta/

Ne iz nekih samo nostalgicnih razloga, vec najvise zbog  njihove  muzike koja je  porusila sve standardne i sve barijere i u tehnickom i u kompozicijskom smislu i podigla muziku na jedan sasvim novi nivo. Njihovi albumi su muzicki narativni i kompleksni, koncepcijski zamisljeni tako da predstavljaju jednu celinu-  snazni, dramaticni, mocni, velicanstveni, prosto vanzemaljski, cine  nas bestelesnim i onda nas ponovo, nepripremljene, vracaju u stvarnost.  Jedinstveno iskustvo.

Njihova me muzika i duhovno i fizicki smozdi, pa me digne da poletim, i tako lebdim laka kao perce do bozanskih visina, pa me sroza do ocaja i nekog bespuca, ostavi me duhovno praznom i samom, pa me onda ispuni iznenada nekim neobjasnjivim mirom, srecom i zadovoljstvom na kraju i to me drzi dugo, dugo…

Kakav orgazmicki trip!

Sve je kod njih umetnost, ne samo muzika, i korice od LP su pazljivo izabrane, svaka je malo umetnicko delo. Setite se samo albuma grupe Yes, Pink Floyd-a…Ili neprevazidjenih , ali neprevazidjenih  korica LP-ja  “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club.”

Prog rock je inace majstorski melange improvizovanog  jazz-a i ukomponovane klasicne muzike i psihodelicnog rock-a.  Svaka pesma ima vrlo dugacke instrumentalne pasaze, solo deonice, a pesme traju bozanstvenih i 20 minuta i vise. Uz sintisajzer i simfonijski orkestar neki albumi su neprevazidjena  klasika. Ceo koncept i muzika i korice LP je bio umetnicki i davao im je ne samo muzicki, vec i individualni identitet.

I to koji identitet!

Cistunci i veci znalci od mene bi prog rock-u dodali i pod zanr,  “simfonijski rock’, gde je upotreba sintisajzera i simfonijskog orkestra izrazenija, ja cu ih, onako laicki, vise po senzibilitetu i dozivljavanju svrstati u isti kos. Rock verzije klasicne muzike su krenule mnogo ranije, pre pojave prog rock pokreta. Koristili su ih  Elegants “Little Star” jos  1958, Billy Storm “I’ve Come of Age”  1959,  Elvis Presley “Tonight Is So Right For Love” i Jackie Wilson “Night”  1960. Medjutim, cudesan melange klasike i rocka ostvarile su vodece grupe prog rock-a i pretvorile muziku u novu klasiku.

Grupa ELO je  ukomponovala klasicnu muziku sa rock muzikom u  albumu ” Eldorado.” Tu su i orkestar i hor ,ceo album je jedan koncepcijski, mentalni san, san koji je utociste od ne bas prijatne realnosti. Divan san.

Drugi primer su ELP sa obradom “Pictures at an Exhibition” od Musorgskog. ELP su koristili  u svojim prvim albumima delove od Coplanda, Bartóka, Prokofieva kao i Baha. U “Barbarian” je ukompovana Bartokov komad za klavir, a  “Knife Edge” je sa osnovama Janacekove Sinfoniette i Bachov French Suite in Dm.

Moody Blues i single ” Nights in White Satin” sa albuma “Days of a Future Passes” je lepa fuzija klasike i rocka. Pesma traje sedam minuta.Sedam minuta, sasvim dovoljno da se na tadasnjim zurkama kada se igrao “stiskavac” desi jedan mali, skriveni orgazam. /Mali kuriozitet, kad je vec spomenuh, “Nights in White Satin” su bile prvi izbor za Copolinu “Apokalipsu”, pre nego je “End” od Doors-a izabran/

Jon Lord iz grupe  Deep Purple napisao je u tri stava/ allegro, adante i presto/ “Concerto for Group and Orchestra, u trecem stavu se grupa potpuno integrisala u simfonijski orkestar.

Da je Bach bio ziv ’70-tih godina 20. veka napisao bi ” The Whiter Shade of Pale”.  Pesma sa najinteresantnijim naslovom, sa  divno srocenom gradacijom! Pesma koja je, sigurna sam,  kod svih nas ostavila emotivni “momentum”. “To je kao neka vrsta filma, ima karaktere, ima mesto dogadjaja i ima putovanje. Cuje se zvuk u sobi, oseca se miris sobe, nisu samo nabaceni stihovi, vi ste jednostavno na magicnom putovanju,” kaze Keith Reid, pisac tekstova za skoro sve pesme grupe Procol Harum. Slicnost sa J.S.Bachovom “Sleepers Awake” i “Air on a G String” je ocigledna inspiracija.

Bachova dela svojom cistocom muzike  i jednostavnoscu ritma su bila inspiracija za mnoge grupe prog rocka u to vreme. Bachova “Toccata and Fugue in D Minor” pozajmljena je 38 puta kod razlicitih rock sastava. Jethro Tull je snimio verziju “Bourree” od Bacha, “a cocktail jazz”, kako je naziva Ian, koja je postala klasika, koja se pojavljuje na albumu “Stand Up” i na albumu “The Jethro Tull Christmas Album.” Inspiraciju u “Bourree” nasli su i i Paul McCartney za pesme “Blackbird” sa “White album” i “Jenny Wren” i Led Zeppelin. Koristili u je kada su svirali “Heartbreaker” na koncertima. “American Tune” sa albuma “There Goes Rhymin,” Paul Simona je inspirisana muzikom J.S.Bacha iz “St.Matthew Passion”

Grupa Yes je koristila Bacha za neke svoje deonice. “A day in the Life” od Beatlesa takodje sadrzi orkestralne pasaze. “Because”, sa albuma “Abbey Road” je inspirisana Beethovenovom “Moonlight Sonatom.” U periodu od 1965-69 trend koriscenja klasicne muzike kulminira u “Baroque Rock”.The Beatles “Yesterday”, The Rolling Stones “As Tears Go By” i td… Tih godina javlja se i fenomen da umetnici klasicne muzike sviraju na koncertima barokne i klasicne verzije rock muzike koju su originalno izvodili rock muzicari i grupe.

Uspesna kombinacija baroka i rocka je zbog toga sto oba muzicka zanra imaju slicnu strukturu i ritam. Jimmy Page je  koristio gudalo na elektricnoj gitari kad je bio sa Yardbirdsima, to je davalo poseban klasican zvuk violine. Kasnije je nastavio sa tom praksom i u Led Zeppelinu. Kako da ne spomenem i Kashmir? Mislim da ga je moj otac zapamtio za citav svoj zivot iako nikad nije pre toga cuo za Led Zeppelin. Slusala sam ga satima odvrnutog do daske u polumracnoj sobi , a moj otac bi ulazio na svakih deset minuta da proveri da slucajno soba ne mirise na marihuanu.

Tako se i ja raspricah, kao Boban na Abbey Road-u, preplavljena uspomenama i magicnim zvucima sa CD playera, pa zavrsavam ovu malu, mozda malo konfuznu reportazu sa najlepsom najtuznijom  pesmom, sa najlepsim filmom u pesmi, sa najlepsom slikom u pesmi /o kojoj bih nasiroko i nadugacko u nekom drugom javljanju/ “Eleanor Rigby”

za P.U.L.S.E / Snezana Moracic

  art rock, Muzika, Snežana Moračić