Ulogujte se / Kreirajte profil

Рукописи ипак горе

Шта вам могу рећи сада када сам ето на крају свог пута? Родио сам сам се у једном веку, а умирем у другом. Живео сам у златном Царству а почиваћу у тек новоствореној држави. Биће ми то и отаџбина и домовина. Отаџбина – јер је сан и наслеђе наших отаца, домовина – јер је то сад мој дом. Само ми је име остало исто иако ми и оно на другом језику написано изгледа другачије. Ја сам Макс Брод, избеглица из Европе, разрушене Европе.

989f36ed8f4db21776aa9d0f8075e8a8

Родио сам се у XIX веку који ми данас изгледа као малолетна млада пред удају, док газим другу половину XX столећа. Жуто-црна монархија, царска Аустро-Угарска нестала је а са њом Праг, Беч и Берлин какве познајем. Фортуна ме је погледала, те сам био невероватне среће, да сам европски континент, напустио управо пре Великог пожара који ће почетком четрдесетих година захватити готово васцели свет. Уместо немачког углавном користим хебрејски и енглески језик, понекад јидиш, а мој дом је држава Изрaел.

naci-kСве што нам се десило још пре првих пламичка, најавио је мој добри друг Франц. Све ово је он то већ видео и описао. Још у нашем раном познанству, прве деценије двадесетог века, у нашим честим вечерњим меланхоличним шетњама Прагом он ми је о свему причао. У својим сновима, дневним визијама он је видео. Огањ, каос, смрт и грех као у старозаветним причама. Опомињао ме је да ће све нестати, да ће се у пламену урушити, да ће људи постати само бројеви. Нисам му веровао tада. Мислио сам да је то само њ списатељска грозница, приповедачка еуфорија, у коју је упао окончавши дело под називом “Процес“. Каква сам будала био! Наставили смо наше шетње и када се несретно оженио. Уосталом писање и дружење са мном су му биле истинска храна и пиће. Уживање. Све остало обављао је муком. Болешљив, престрављен својим кошмарима, рано је преминуо, остављајући ми своју жељу да целокупно његово дело за које он нејак није имао снаге спалим пре но што то учини Велики пожар. Обећао сам му али сам сваким даном одлагао. Након десет година, сталног ишчитавања, многих мојих преправки, схватио сам да то није решење. Зашто бих, због кога, то радио та никаквог пожара није било на видику. Онда сам то исто дело кренуо да посматрам као готово своје а не свог доброг пријатеља. Али управо тада се на хоризонту најпре Немачке и неке нове Аустрије коју нисам такву познавао, указао пламени траг. Држава у којој смо били рођени и живели већ је била покопана једним ужасним ратом, али сада се спремало нешто много горе. Одмах сам спаковао своје ствари и наше дело. Нашавши се у још увек безбедној Швајцарској, преко радија чуо сам крештави глас пун презира доктора Гебелса. Његову пресуду нашем делу и најстрашнију песму праћену попут симфониског оркестра огромном ломачом књига. Онај Рус што беше казао да рукописи не горе-погрешио је. Све иоле вредно на немачком језику, језику већих европских народа,горело је на тој ломачи праћено песмом младих пиромана у браон кошуљама. Значи то је био тај Пожар, што га је мој пријатељ видео и описао у својим списима. Пожар који ће знамо запалити све! Од Урала до црног континента-Африке. Пожар и дим Холокауста, геноцида, истребљења. Све је то мој пријатељ предвидео, oн je говорио у сликама, тешко је било разумети његов свет живог пакла, зато ми је и оставио у наслеђе своје дело да спалим након читања. Потајно се ипак надао да ћу схватити пре но што буде прекрасно. Да ћу успети да окончам његово дела и можда спречим тај ужасни пир. Огањ страшнији од оног из Данетеовог пакла.

Franz_Kafka_from_National_Library_Israel

Понављам моје име је Макс Брод,а његово Франц Кафка.

За П.У.Л.С.Е Саша Скалушевић Скала

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Рукописи ипак горе

  1. Душко Јевтовић

    17/03/2016 at 11:03

    Захваљујући Максу Броду дело Франца Кафке постало је део нашег духовног света.
    Књиге великих писаца су поклони који чекају да се родимо да би могли да их откријемо, удахнемо у душу и испунимо је вечношћу, као што се соба испуни свежином кад отворимо прозор.
    Имена Кафке и Брода здружена су у вечности, јер је Брод био неопходан да би открили Кафку.
    Концентрациони логори, то најгоре зло које трује свет, сада су рушевине и музеји опомене, прошлост која нас прожима стидом, али жртве су болом који премашује све људске границе, патњом ушле у Царство Божије и моле се за нас грешне на овоме свету.
    И Кафкино дело је попут молитве која нас припрема за вечност.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *