Ulogujte se / Kreirajte profil

Rupa na ključaonici

Još od ranog detinjstva posmatram svet kroz rupu na ključaonici. Liči mi nazrelo poveće jaje, u kome se našlo mesta za svakog, osim za nas. Možeš biti siguran – mi smo ostali napolju.

~ Žan Pol Sartr

Chema Madoz

Chema Madoz

Prvi put sam postala svesna snage fotografije kada sam kao devojčica zanesena stajala pred jednim zalaskom sunca koji se pomaljao iza proplanaka Fruške Gore. Stajala sam ispred prizora čitavu večnost (jezikom konvencionalne upotrebe vremena par minuta) i nisam mogla da se odvojim od tog dela neba. Želela sam da ga zadržim. Da ga prisvojim. Ponesem kući u džepu. Tada nisam imala fotoaparat i osećala sam se kažnjenom. Osećala sam se ugroženom za jedan prirodno srastao ljudski organ vida. Iako toga nisam bila svesna, tada sam započela da prikupljam virtuelne fotografije i slažem ih u album smešten u jednoj posebnoj prostorijici u svojoj glavi. I dan danas delim fotografije na one koje sam napravila, i na one, mnogo draže, koje nisam. Draže, jer za njima mogu da čeznem, i da ih zamišljam. Ove napravljene naprosto postoje. Mogu da ih prizovem kad god poželim. Ipak, ne mogu da se oduprem osećaju da bih, kada bi nekim čudom bilo moguće videti te nenapravljene fotografije, verovatno ostala razočarana. To je otud što se slažem sa Mikom Antićem kad kaže:

I danas, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta je unutra. Tako je uvek sa zatvorenim stvarima.

Dok nisam imala fotoaparat, svet se činio inspirativan, misteriozan i lep. Zbog činjenice da ne mogu da ga fotografišem, upijala sam u svoj um svaki detalj sveta koji bih pred sobom videla. Šakama bih napravila kvadrat i kroz taj kvadrat gledala svet ispred sebe. Zamišljala sam kako bi taj svet izgledao na fotografiji. Mislila sam da je fotoaparat sve što mi je potrebno da bih sve lepote sveta mogla da imam. Njime bih mogla da se koristim kao makazama kojima isecam svaki deo stvarnosti koji mi privlači pažnju. Kada sam nabavila fotoaparat, krenula sam u osvajanje tog dalekog složenog i nepristupačnog sveta ispred sebe. Mislila sam da ću mu se konačno približiti. Mislila sam da će mi konačno pripasti. (Ili ja njemu?) Medjutim, svet je bežao.

Hengki Koetjoro

Hengki Koetjoro

Bežao je iz fizičkih razloga. Bežao je iz metafizičkih razloga. Optičkih. Medicinskih. Psiholoških. Filozofskih. Estetičkih. Onda sam bežala ja. (Ili sam sve vreme bežala ja?) Onda smo se bežeći sreli („Escape is never the safest path“- Edi Veder). U medjuvremenu, otkrila sam toliko toga! Otkrila sam da sa fotoaparatom vid postane toliko istančan da neke pojave koje su vam ranije bile lepe vremenom izgube svoju vrednost, a tako i razlog da budu fotografisane. Sa druge strane, neke stvari koje su vredne fotografisanja, na neki bizaran „don žuanski“ način, izgube vrednost onog trenutka kada su fotografisane.Tako sam se isfrustrirala saznanjem da lepota stalno izmiče(ali u toj neuhvatljivosti i jeste lepota lepote) i da svet sa fotoaparatom na neki paradoksalan način postaje ravnodušan, dosadan i ružan.

Ne samo da se svet estetski promenio od trenutka kada sam krenula intenzivnije da fotografišem, nego i fizički. Imala sam utisak da je cela spoljašnjost jedna velika platnena pozadina na koju su zakačene fotografije (kao mozaik). Svaki delić prostora koji sam videla ispred sebe bio je potencijalna fotografija. Čak i onaj koji nisam mogla da vidim (jer je mnogo mali, ili mnogo veliki). Delovi prostora su se preplitali, presipavši se jedan u drugi, zgužvani u meta-prostoru sa hiljadu lica. To me je dalje vodilo u sećanje na jednu epizodu Fred Kremenka u kojoj Vilma ulazi u ormar i u njemu nalazi vrata paralelnog sveta. Ušavši u taj svet ona je istovremeno zauzimala i nije zauzimala isti prostor u kome se nalazila ranije- dnevna soba sa ormanom i Fredom koji se vrti oko ormana i traži Vilmu. Vilme nema. Ni u ormanu, ni izvan njega. Možda ovakva epizoda ne bi mogla nastati pre Ajnštajnove teorije relativiteta, pre Hakslijeve priče „Vrata percepcije“ ili pre pronalaska LSD-ja. Ili pre pronalaska fotografije? Fotografisanje vas gura u paralelne prostore. Tamo gde drugi ljudi vide zid sa ispucalom fasadom, vi vidite kontinente, oblake, zečeve, travu, kapljice krvi. I kada ne želite da udjete u paralalni prostor, on dodje po vas. Guta vas. Propadate kao Alisa u zemlju čuda. Nije slučajno što je Luis Kerol bio i fotograf. Uvidjanje multiprostornosti stvara osećaj paranoje. Obostrano. Ili je Proces samo u vašoj glavi?

Jozef Sudek

Jozef Sudek

Moja glava me je terala da tražim fotografiju gde god da krenem. Ponekad bih u toj napetosti prestajalada uživam u čistoti i spontanosti posmatranja. Tako sam shvatila da fotografija prvo neguje i izoštrava naš vid, a onda preuzima vlast i izvršava manipulacijunad njim. Kada sam jednom prilikom osetila prevlast fotografske žudnje nad sobom, lično sam sebe poslala na odvikavanje od fotografije. Želela sam da uživam u gledanju, u upijanju prostora bez opterećivanja fotografisanjem istog. Čak i kad sam bila u situaciji da napravim za svoje mogućnosti natprosečno dobru fotografiju, ipak bih se suzdržala. Nešto sam sebi pokušavala da dokažem, nisam sigurna šta. Posle mi je bilo žao što neke od tih potencijalnih fotografija nisam realizovala. Mogla bih sada imati neke crno-bele krave koje su pasle po proplancima Australije, ili lokne neke afroameričke dečice koje izviruju iz talasa Atlantskog okeana…Sa druge strane, kada gledam neke svoje ostvarene fotografije meni važnih dogadjaja- shvatim da se zapravo moje pamćenje poistovetilo sa tim fotografijama. Da ne postoji ništa u mojoj glavi van njih. Onda mi bude žao što sam toliko vremena uložila fotografišući, umesto da sam odredjene trenutke psihički upijala u svoju dragocenu riznicu impresija u onoj posebnoj prostorijici-fijokici moga uma (tu gde i dalje stoje krave iz Australije, afrolokne i onaj zalazak sunca u mom selu iza Fruške Gore, i ljubomorno ih čuvam). To me je navelo na razmišljanje da fotografija mora na kraju da vas učini frustriranim- bilo da je napravite ili da je ne napravite. Toliko smo se oslonili na nju, da smo zapostavili i prestali da negujemo svoju sposobnost pamćenja. Fotografija pruža luksuz zaboravljanja, čime nas stavlja u jedan razmažen i pasivan položaj. Sve češće uhvatim sebe da neke ljude, dogadjaje, mesta – pamtim ne onako kako su meni izgledali, nego onako kako su izgledali na mojim fotografijama (a možda je to isto).

To nije jedina paradoksalnost koju sam uočila baveći se fotografijom. S obzirom da nikada nisam bila zadovoljna načinom na koji me drugi fotografišu, sve redje sam pristajala da se nalazim ispred kamere. Važniji mi je bio kvalitet fotografije, nego da ja budem na njoj. Kasnije kada bih posmatrala svoje fotografijesa nekog važnog dogadjaja kome sam prisustvovala-bila bih zadovoljna njihovom vizuelnom realizacijom, ali činjenica da mene na njima nema stvarala je kontraefekat. Funkcija tih fotografijabila je da predstavljaju uspomene, a ne umetnička dela. Izgledalo bi kao da se taj dogadjaj odigravao bez mene. To je samo još više učvrstilo moju nezadovoljnost, jer sam shvatila da moram da biram izmedju toga da imam verodostojnu uspomenu – tačno onakvu kakva mi je bila u glavi(ali bez mene), ili ću imati uspomenu kakva je nekom drugom bila u glavi (a sa mnom na njoj). Morala sam da se odreknem uspomena NA SEBE, da bih imala SVOJE uspomene. To je samo još više osnažilo moje čudjenje. Sada nije samo bežao svet od mene, i ja od njega, nego sam bežala i od same sebe. Ta spoznaja je kulminirala strahom od fotografije. Strah je nastupio jer sam shvatila još jednu paradoksalnost fotografske pozicije: želite da utisnete sebe u svet oko sebe, ali vas u stvari nigde nema. Vi ste neprimetni, anonimni posmatrač. A biti posmatrač znači ne učestvovati u stvarnosti.Tako je svet u trenutku u kome sam dobila fotoaparat postao stran. Tako sam i sama sebi postala strana. Jer kad čovek posumnja u svoj identitet traži nešto što može da mu potvrdi sebe. A kada tu   potvrdutražite od fotografije, onda samo udvostručavate jaz izmedju sebe i „sebe“. Da li ste vi ona „mrlja na slici“(kako je Milan Mladenović nazvao portrete) koju je neko drugi napravio ili ste vi skup svih mrlja na svim slikama koje ste vi napravili?

Potvrda za identitetom je potvrdjivanje sveta i sebe u svetu. Fotografija je nužno povlašćena medju metodama za učvršćivanje verovanja u sebe. Možda je zajedno sa ogledalom i najobjektivnija. Ako prihvatimo definiciju fotografije kao „ogledala koje se seća“, onda je ona superiornija od samog ogledala. Pogotovo kad jednu takvu konstataciju začini Fransoa Solaž sa replikom„Fotografisan sam, dakle postojim“.

Kada dokažete sebi da postojite i učvršćujete tu veru u sebe svakom novom fotografijom, uvidite da ni to nije dovoljno. Zato što je u pitanju dvosmerna relacija. Treba vam i svet. I onda fotografišete i prostor oko sebe. Prisvajate ga. Poistovećujete se sa njim. I tako postajete sam taj prostor.

Ali, šta kad je prostor ravnodušan?

Teško je sad ne spomenuti Mešu Selimovića:

Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tudje, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom, od detinjstva. Zbog straha od praznine, od sveta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

Izgleda da je ta ljubav ipak neuzvraćena. Posesivna potreba za prisvajanjem sveta i ovladavanjem njime završava se tragičnom usamljenošću. Sve što se više prilazi svetu, on je dalji.

Ovo prisvajanje je ključna tačka u kojoj fotograf postaje književnik. Čovek koji piše i čovek koji fotografiše imaju isti odnos prema svetu. Posmatrački. ISPRED rupe na ključaonici. Napolju. Oni žele da udju, ali što više pokušavaju- sve su dalji.

Još je teže ne spomenuti Ivu Andrića:

Ja sam oduvek želeo samo jedno- da sve što vidim umem da opišem i sve što osetim mogu da izrazim.

Ovo opisivanje, odnosno izražavanje je druga ključna tačka u kojoj se ukrštaju književnik i fotograf. Opisivanje i izražavanje su isto. Fotografisanje je pisanje, ali pisanje svetlošću.I kao i svako pisanje, ne može da bude produkt „pritiskanja dugmeta“. To je kao kada bi se roman napisao samim umakanjem pera u mastilo. Fotografiju i kniževno delo čini ideja, a pritiskanje dugmeta i korišćenje pera su samo metode.

Rodni Smit

Rodni Smit

Pa ipak, sa druge strane (kao da je dosad bilo malo kontradiktornosti), fotografija je upravo bekstvo od reči. Ne mora pesnik da objasni sta je hteo da kaze, kao ni fotograf. Da su reči na ovom svetu ikada bile dovoljne da nešto objasne, iskažu ili izraze, ne bismo ni posezali za vizuelnim i akustičnim umetnostima. Vitgenštajnovski rečeno- fotografija ne želi da iskaže, nego da pokaže.

I kao i sa svakim drugim pokazivanjem/iskazivanjem, koliko god se trudili, uvek ostanemo nedorečeni. Naša misao koja je do malopre vrištala iz nas, istrčavala zureći kroz nas željna da se otkrije celom svetu , odjednom se stiša i sakrije u nekom mračnom delu naše svesti. Uvek nešto tamo ostane. A ono što smo i uspeli da kažemo svetu o svetu, bude drugačije od onoga kako smo zamišljali da će zvučati. Svakom artikulacijom oduzima se od misterioznosti. Pokušavanje da se izvrši „materijalizacija nemogućeg snagom poruke“ (Džoni Štulić) moguće je samo energetski.

Čim nešto izgovorimo čudno to obezvredimo. Verujemo da smo zaronili u dubinu ponora, a kada se vratimo na površinu kapljica vode na bledim jagodicama naših prstiju više nije nalik na more iz kojeg potiče. Ludo verujemo da smo otkrili rudnik čudesnoga blaga, a kad se vratimo na svetlo dana doneli smo tek lažno kamenje i krhotine stakla i uprkos tome, blago u tami blista jednako.

(Meterlink)

Tako se vraćamo na priču o neuhvatljivosti lepote i večitom nezadovoljstvu koje ona izaziva…Pa zašto se onda i dalje baviti fotografijom (ili umetnostima generalno), ako zbog nje postajemo mahniti, začudjeni, zabrinuti, ludi?

To me onda dalje vodi do pitanja: kako su ljudi živeli pre fotografije? Kakav je bio osećaj videti nešto i znati da nema načina da to ispred sebe zadržiš?Kako je to nemati uspomene? Na druge ili na sebe (svoju mrlju)? Kako je to nemati mogućnost da lepotu prirode koja te obuzima nekako zaustaviš, izdvojiš , „isečeš“?

Čini mi se da je život tada bio slobodniji. A možda samo prazniji? Verovatno samo prazniji.

Još od ranog detinjstava posmatram svet kao kroz rupu na ključaonici…

Još uvek mi beži.

Za PULSE / Mirjana Vasiljević

2 komentara na tekst Rupa na ključaonici

  1. Goran Đerić

    18/04/2015 at 10:26

    Da, da, opet ja…Ali šta ću, zatreperile mi žice dok sam čitao Vaš tekst. Toliko sličnih muka, a nismo jedini, siguran sam. Godinama zabeležim meni drage trenutke kroz neku pesmicu, kada nema pesmice to je sačuvana slika. Često npr. to bude kosa jedne kineske devojčice, koja promalja glavu kroz prozor malog autobusa na putu Peking – Jen Đao. Vetar u njenoj kosi i sada duva i kroz moju glavu, a trenutak je davno prošao. Svi smo mi kako je to prelepo opisao Pesoa “rekonvalescenti trenutka”. Ti posebno dragi trenutci su zauvek u našim glavama, pesmama, slikama, fotografijama. Kako stalno nadiru novi, ovi stari se neprekidno sabijaju, ali eksplozije nema, tek jedan smešak sa kraja usana. Opet moram da podržim autora teksta, pišite, jer vam i to lepo ide…

  2. mirjana

    21/04/2015 at 09:04

    Hvala Vam Gorane :). Pozdrav

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *