Čuveni “Ruski balet” jula 1929. godine trijumfovao je u Londonu, a Sergej Đagiljev, impresario i duša baletske trupe, odlazi na odmor u Veneciju. Iscrpljen od borbe sa dijabetesom umire 19. avgusta. Sahranjen je na ostrvu San-Mikele, usred lagune. Njegovo ime i danas nosi jedan trg iza pariske Opere, jer kada se pomene ime Sergeja Đagiljeva, prva asocijacija su neponovljive „ruske sezone“ u Parizu, kojima je Zapadnoj Evropi predstavio rusku kulturu i umetnost, ali pre svega – balet.
Još kao student prava nemirnog duha, Sergej Pavlovič Đagiljev, 1898. godine sa rođakom Dimitrijem Filosofovim i Aleksandrom Benua osniva časopis “Svet umetnosti” u Petogradu. Počinje da radi i u Carskom pozorištu, gde se oprobao i dokazao kao dobar operski reditelj. Petrograd mu uskoro postaje duhovno tesan i 1906. u Parizu organizuje izložbu ruskih umetnika, a zatim serijom koncerata savremenih ruskih kompozitora. Prvi u parisku Operu 1908. dovodi Fjodora Šaljapina sa operom “Boris Godunov”, a sledeće godine i ruski balet.
Okupio je grupu izuzetnih, mada u uglavnom neafirmisanih baletskih umetnika Carskog pozorišta. Danas su to imena koja su obeležila istoriju ruskog baleta – Ana Pavlova, Tamara Karasavina, Ida Rubinštajn,Vaclav Nižinski i njegova sestra Bronislava, Mihail Fokin. U pariskom pozorištu “Šatle”, maja 1909. godine, izveli su “Silfide”, “Paviljon Armide” i “Polovecke igre”, iz opere “Knez Igor”. Pariz je bio na nogama, a Đagiljev osniva čuvenu trupu “Ruski balet”, sa kojom će narednih deset godina osvojiti celu Evropu i svet.
Iako sam nije bio baletski umetnik, Đagiljev je bio veliki inovator i oko trupe okupio najveće pesnike, slikare i muzičare sa početka 20. veka i stvario jedan nov scenski izraz zasnovan na skladu i sinkretizmu najkvalitetnije muzike, koreografije, libreta, kostima, scenografije. Već druge sezone u Parizu izvode “Šeherezadu”, “Plavu pticu”, “San o ruži” i drugi čin “Labudovog jezera”. Od 1911. godine “Ruski balet” našao je neku vrstu utočišta u Monte Karlu,odakle često odlaze na gostovanja po celom svetu. Bili su putujuća ruska umetnička enklava na Zapadu.
Isticanjem i veličanjem muškog tela i muške igre “Ruski balet” napravio je veliki iskorak u odnosu na tradicionalni ples. Koreografije koje su za “Ruski balet” postavili Nižinski, otac ekspresionističke igre, i Mihail Fokin i danas se izvode u originalu, ili kao osnova novih koreografskih postavki. U “Ruskom baletu” 1914. na premijeri “Legende o Josifu” (Rihard Štraus) debituje, veliki Leonida Mjasin. Ni Prvi svetski rat ih nije zaustavio: odlaze na veliku turneju po Južnoj Americi i SAD. Nakon smrti Đagiljeva, međutim, trupa se raspala. Jedan deo umetnika osniva sopstvene baletske trupe. Najpoznatija i najuspešnija bila je trupa Ane Pavlove, u kojoj su nastupale i naše baletske umetnice Nataša Bojković i Nina Kirsanova. Vasilij de Bazil i Rene Blum su napravili svoju trupu – “Ruski balet Monte Karla”, čiji koreografi su bili Žorž Balanšin i Leonid Mjasin, a prva balerina Tamara Tomanova.
Zbog čestih svađa i umetničkih nesuglasica Bluma i De Bazila, dolazi do novog razlaza. Blum odlazi u trupu “Originalni ruski balet”, koja tokom Drugog svetskog nastupa po Evropi, dok trupa “Ruski balet Kolonela de Bazila” nastupa po SAD. Mnogi umetnici iz ove trupe ostaju u Americi kao predavači. U trupi de Bazila usavršavali su se i naši umetnici A. Žukovski, B.Ruwanin, M. Jovanović. Miloš Ristić je sa trupom Kolonela de Bazila obišao ceo svet i sakupio pregršt biseva na svetskim scenama, pre nego što je postao prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Za razvoj Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, međutim, najznačajnije je bilo iskustvo Jelene Poljakove, stečeno u trupi “Ruski balet” Đagiljeva.
Delo Đagiljeva imalo je ogromnog uticaja u celom svetu. Tesnim povezivanjem koreografije, muzike i dekora ovaj animator je prvi ostvario gotovo savršenu celinu scenskog igračkog dela.
Kompozitori
Kroz rad trupe afirmišu se i ruski kompozitori, pre svega Stravinski i Prokofjev. Stravinski je po narudžbini Đagiljeva napisao tri baleta “Posvećenje proleća”, “Žar-ptica” i “Petruška” a trupa “Ruski balet” premijerno ih je izvela u Parizu. Po sugestijama i narudžbinama Đagiljeva komponuju između ostalih i Klod Debisi, Moris Ravel, Rihard Štraus, Erik Sati.
Pikasove kulise
Kulise i kostime “Ruskom baletu” su oslikavali i kreirali i Matis, Dali, Brak, Balea, Loran, De Kiriko, Koko Šanel… A prvi među strancima debitovao je Pablo Pikaso, 1917. godine, u baletu “Parada”. On postaje i najaktivniji strani saradnik trupe uradivši kostime i scenografiju i za balete “Trorogi šešir” (1919), “Pulčinela” (1920), “Flamenko” (1921), kao i glavnu zavesu za “Plavi voz” (1924). Pikaso je naslikao i brojne portrete Stravinskog, Koktoa, karikature Đagiljeva i Baksta, crteže ruskih balerina među kojima je bila i Olga Koklova, kojom se ubrzo oženio u Parizu.
Ruski balet i ta ruska duša napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Vazno je naglasiti da se ove godine proslavljala 100 godisnjica predstavljanja i osvajanja ruskog baleta u Evropi, a sve zahvaljujuci Djagiljevu, koji je sebe jednom nazvao velikim sarlatanom bez trunke talenta pre nego je postao patron umetnost, ali isto tako i neodoljiv sarmer.
Zanimljiv je i njegov intiman odnos sa Nidzinskim koji ga je dovodio do ludila.
Medjutim, kada se pise o ‘ruskom baletu’ treba spomenuti Boljsoi i Kirov Pozoriste i Operu, dve razlicite kuce, kao i dva grada koja su predstavljale – Moskvu i Lenjingrad koji su se i po atmosferi i po arhitekturi mnogo razlikovali.