Ulogujte se / Kreirajte profil

Serđo Leone: Saga o Bezimenom

Serđo Leone (1921 – 1989) reditelj, scenarista i producent čije ime čak i najpovršniji gledalac filmova, američkih ili uopšte, vezuju za „špageti“ vesterne koji su ga i proslavili i kojima je ušao u svet filma gde će ostati zapamćen kao jedna od njegovih nezaobilaznih figura.

ImageResume_fr_59209_4fb53630de461

Odrastao u profilmski orjentisanoj porodici, uz oca reditelja Vinćenca Leonea, vrlo je rano ušao u svet filma. Provodeći dane u studijima ili na prirodnim objektima, Leone je upoznao tehnologiju filmskog posla do detalja. Znao je sve o kablovima, mikrofonima, objektivima, kamerama, rasveti, šminki itd. Upoznao se sa svim fazama montaže, provodio sate u salama za sinhronizaciju… Leone je u svojstvu asistenta režije sticao praktičnu sigurnost uz autore poput Marvina Leroja, Raula Volša, Vilijama Vajlera i Freda Cinemana. Krajem 1950-ih počinje da piše scenaria i preuzima režiju filma „Poslednji dani Pompeje“ (Gli Ultimi giorni di Pompei, 1959) pošto se reditelj Mario Bonard razbolio. Prvi samostalno režiran film Il colosso di Rodi (1961) je bio epik koji nije privukao mnogo pažnje. Potom je radio kao asistent na Oldričevom filmu „Sodoma i Gomora“ (Sodomah and Gomorah, 1961) gde mu je pošlo za rukom da toliko iznervira reditelja (kog su inače smatrali sasvim opuštenim tipom) te ga je ovaj otpustio. Pošto je bio nezaposlen, Leone je krenuo da piše scenario zaThe Magnificent Stranger koji će kasnije postati Per un pugno di dollari („Za šaku dolara“,1964) – početak „dolarske trilogije“, koji je izazvao je pravu revoluciju. Njegova vestern trilogija sa Istvudom kao bezimenim strancem u koju spadaju još „Za dolar više“ (Per qualche dollaro in piu, 1965) i „Dobar, loš, zao“ (Il buono, il brutto, il cattivo,1966), vrlo je zanimljiv primer igranja jednog opsednutog tipa koji je obožavao i dobro poznavao Divlji zapad i taj „mitski“ period američke istorije između kraja građanskog rata i početka XX veka. On je toliko voleo američki film, najviše naravno vestern, da ga je želeo spoznati i sa druge strane. Po njemu mit postaje večan tek kada ga srušiš u prašinu. I stvarno, Leone svojski ruši, uzdižući vestern kao žanr u vreme kada on u svojoj postojbini polako zamire, dajući mu tako mogućnost da ponovo vaskrsne.

Njegovi filmovi postaju istraživanje mitskog sveta koji je stvorio. Za razliku od mnogih reditelja, on prosto ne ponavlja ista ubeđenja na različite načine. Svaki sledeći film uzima iste likove i istražuje ih dublje.

„Ni Šekspir nikada nije bio u Italiji niti u Danskoj pa je napisao Romea i Juliju, Otela, Hamleta – najbolja dela svih vremena“.

Tako se branio Leone kada su ga napadali da njegovi vesterni nikada neće biti dobri filmovi,jer on nikada nije bio na Zapadu. U Italiji nije bilo Zapada, kauboja, konja i bandita na granici. Itaijanski vesterni nastaju iz ljubavi prema mitu, ili jednom rečju amerikanofilije. Holivudski vesterni su nastali iz mita, a italijanski iz mita o mitu.

i13297023-la-collaboration-entre-ennio-morricone-et-sergio-leone

Ono što je Leoneu pošlo za rukom je da u svojim „špageti“ vesternima kao niko pre njega stvori novi svet. I ne samo svet već i antiheroja koji će ući u legendu, postati jedna od slavnih  ikona filma – Il Nessuno – Bezimeni junak ili Stranac. Svi tako manje više pamtimo Istvuda iz „dolarske trilogije“, iako on u svakom delu ima ime koje nosi svoje značenje. U  „Za šaku dolara“ Istvudov lik se zove Džoi, iako ga niko tako ne oslovljava, u „Za dolar više“ je Monko, a u „Dobar, loš, zao“ je Blondi.

Kada je „Za šaku dolara“ postigao neočekivani uspeh na blagajnama, a Leone dobio šansu da radi novi film, producenti su znali da je najava za sledeći film morala da bude upečatljiva, da privuče gledaoce. S obzirom da je Istvudov lik očigledno bio najupečatljiviji ,odlučili su da bezimeni junak postane „zaštitni znak“. I tako Bezimeni postaje ikonografska figura i to marketinški odlična. Kampanja koja je promovisala sva tri vesterna koristeći lik čoveka bez imena je jedna od najuspešnijih u istoriji što dokazuje i zarada: „Za šaku dolara“, 3,5 miliona, „Za dolar više“, 5 miliona i „Dobar, loš,zao“, 6 miliona dolara.

Ovo je više nego dovoljan dokaz kako su jedan reditelj i jedan glumac izgradili nov lik koji se do tada nije sretao i učinili da njegov stil, moralni kodeks i izgled postanu upečatljiviji od bilo koje druge stvari u filmu.

Da bismo shvatili šta je privuklo toliki broj obožavalaca ovog lika, treba se prvo osvrnuti na zapad Serđa Leonea i šta je zapravo Bezimeni u tom svetu.

Zapad Džona Forda ili Hauarda Hoksa je za Serđa Leonea područje u kome istražuje sopstveno setno, komično, groteskno i nadrealističko viđenje života. Leonea ne interesuje šta se  moglo zbiti ili šta se zbilo na Zapadu više od bilo kakve koncepcije površinske stvarnosti u njegovim filmovima. Leoneovi vesterni: „Za šaku dolara“, „Za dolar više“ i „Dobar,loš,zao“ se mogu okarakterisati kao komična noćna mora o životu.[1]

Njegovi „špageti“ vesterni su često osuđivani zbog prevelike stilizacije, brutalnosti i eksplicitnog nasilja, za šta su tada osuđivana uglavnom sva ostvarenja ovog žanra, počevši od Korbučija i Salime pa do Valeria.

Leoneov svet je postavljen za „međuigru“ muškog stila suočenom sa užasom smrti. Smrt briše čoveka. U tom svetu ljudi su odvratni, a pravi heroji su neznatno manje zli od negativaca. Čovek koji umire je gubitnik. Vrednost čoveka je sposobnost da preživi, da se smeje smrti. Ovo pak, nije gorka poenta Leoneovih filmova. Smrt je  manje važna nego način na koji se čovek suočava sa njom. Leone je izvršio revoluciju anti heroja, povećao broj ubistava, snimao scene jezivog premlaćivanja i groteskno uznemirujućeg masakra. Pošto su mu američki vesterni sa previše govora dosadili hteo je da ubrza stvari. Njegovi likovi više kažu, rekavši manje. Umesto rečima, on govori slikom. Likovi ćute, gledaju, a onda pucaju.

Dominantna tema nije više borba izmedju usamljenog pojedinca  i negativnih sila prirode i zajednice, već težnja, jurnjava za novcem. Glavni likovi su delikventi kao i u Holivudskim vesternima, ali su ovde dospeli u prvi plan i postali protagonisti. Ono što ih čini privlačnim u očima publike nije viteštvo ili velikodušnost, mudrost ili genijalnost. Ovi mizantropi koji jedino hrle za novcem su radikalan kontrast.

736390_il-etait-une-fois-en-amerique-once-upon-a-time-in-america-de-sergio-leone-1984-usa-avec-robert-de-niro-sergio-leone

Ono što je Leonea najviše nerviralo u tradiciji vesterna je što su glavni likovi uvek morali da budu dobri momci, lepi, zavodnici, obučeni kao modeli. Vestern se nije mogao zamisliti bez žene, a glavni junak pribegava nasilju samo zato što mora, iako moralno ostaje protiv njega. Kao što su Leoneove priče potekle iz mita o mitu, tako i njegovi likovi nastaju kao rekcija na likove iz prethodne tradicije vesterna, kao klonovi klonova.

„Ja sam želeo da uvedem junaka negativca, prljavog, neobrijanog koji izgleda kao ljudsko biće i kom nije strano nasilje koje ga okružuje.“[2]

„Dobar momak“ za Leonea je svestan vrste sveta u kome se nalazi. Blago je ironičan, distanciran, skoro ga zabavlja groteskni svet ljudskih prilika koje ubija kao muve, iako zna da to nema nikakvog učinka – svet koji stalno rađa zlo koje on ne može stići da uništi. Iako „dobar momak“ traga za materijalnim priznanjem – novcem, čini se da nema ničeg posebnog što bi sa njim hteo da učini. Više ga interesuje život u određenom stilu, pokazivanje ostalima kako da žive, kako se suočiti sa opasnošću bez straha i ako je potrebno, kako umreti. U ovom smislu on postaje skoro mitski lik koji opstaje, novi Hrist koji pruža način kako se suočiti sa životom. Istvudovo pojavljivanje iz dima i preživljavanje Ramonovh hitaca je režirano kao mistično iskustvo da bi se uznemirio ubica. Važnost stila i ironičnog odmaka od smrti može se videti kada Istvud u filmu „Za šaku dolara“ kaže čoveku koji pravi mrtvačke sanduke da spremi tri, samo da bi mu se kasnije izvinio kada ubije četvoricu. Ili, kada u „Za dolar više“, brojeći leševe Indijevih bandita primeti da mu nedostaje jedan, baš u trenutku kada mu se ovaj približava sa leđa; on se okreće se i ubija ga, Mortimer ga pita ima li problema, a on mu sa smeškom odgovara da je u trenutku pomsilio da ne zna da računa.

Ravnodušna potraga „dobrog momka“ za materijalnim dobrom može se dovesti i u vezu sa  nedostatkom interesovanja i za bilo kakva druga „uživanja“ pa i tako za seks. Ta nezainteresovanost  se vezuje za njegov asketski stil i distanciranost od običnih ljudi. Ni u jednom od Leonovih filmova „dolarske trilogije“, „dobar momak“ ne pokazuje ni minimalan interes za žene. Jedina stvar koja čini se emocionalno dodiruje „dobrog momka“ je opasnost koja preti porodici. Porodica je u Leoneovim filmovima jedina stvar vredna očuvanja, ali je njegov svet strašno mesto na kom samo nekoliko porodica opstaje.

Per un pugno di dollari- Za šaku dolara

perunpugnodidollari2014

Kada je po prvi put pogledao Kurosavin film Yojimbo(1960), Leone je odmah rekao da želi da uradi takav vestern. I to je i učinio.

Pošto je Leoneov prvi film bio gotov 1964. godine kritičari su ga upoređivali sa klasičnim Holivudskim vesternom. Prva razlika koju su primetili bio je bezimeni heroj, njegov stil života, način na koji on opstaje, kako se kreće po peskovitim prostorima Španije, uz karakterističnu režiju, upotrebu muzike, akcioni zaplet skrojen od nekoliko klimaksa, vrlo nasilan, povučen ka ironiji, uz neobičan humor.

Kurosava je inspiraciju za Yojimboa pronašao u Amerilčkom trileru Dašila Hameta Red Harvest, a Leone je odlučio da priču „vrati“ na mesto sa kog je i potekla.

Tako Leone samuraja koji žvaće parče drveta, ne pokorava se nikome i samo čeka priliku da izvuče mač, pretvara u bezimenog junaka koji nosi šešir preko očiju, puši, a jedna ruka mu je uvek na njegovom „Coltu“.

Iako nikada nije bio na zapadu, Leone je znao kako da gradi svog junaka, vodeći se upravo primerom Šekspira. Leone ne pominje Šekspira tek tako. Ako pogledamo malo bolje videćemo da njegov Bezimeni ima karakteristike Hamleta. Jer, Leone je bio ubeđen da bi Šekspir pisao odlične vesterne da se rodio u to vreme.

Kao što ni Šekspirov Hamlet nije samo o „truloj Danskoj“, tako ni njegovi vesterni nisu „o divljem Zapadu“, tako da sve optužbe da on nije dostojan da pravi film o tome, da je samo „preveo“ Kurposavu i sl., odmah padaju u vodu. Leoneovi likovi su zaista njegovi, a ne Kurosavini, jer su mu kultularno bliži.

hqdefault

Postoje brojne reference koje ukazuju na to da je Leone ipak svog junaka približio zapadnom svetu: Bezimeni dolazi na svojoj mazgi u grad poput Isusa koji ulazi u Jerusalim, njegovo „prikivanje“ na znak ispred kantine, prisustvo na poslednjoj večeri Rojo klana, obilje krstova, grobova i kovčega. Sve su to jasni simboli zapadnog sveta. Isto tako možemo videti da je Leone njegovom Bezimenom namenio ulogu Arhanđela Gavrila čija priča je očito parabola. Postoje i reference na komediju del arte i karnevalsku tradiciju koje su tipično italijanske tvorevine. Sličnosti se prepoznaju u heroju varalici, neobičnom isticanju jela i pića, parodiranju smrti, likovima koji su „viši od života“, grotesknom realizmu lica bandita… Našao je i vezu između marioneta tradicionalnog sicilijanskog pozorišta. „Naravno, okruženje je različito, ali su motivacije ljudskih bića jednostavne, a situacije se ne menjaju“, govorio je Leone. Primarna motivacija Arleikna u komediji del arte je hrana zbog koje on služi dvema porodicama, ali i kada je dobije, on je gleda, divi joj se i ne jede je. Tako je Bezimenom motivacija novac, dolar. Ali ne dolar kao novac koji će se odmah potrošiti, već novac kao nagrada, kao nešto što se mora posedovati. U tradicionalnom vesternu novac se ulaže u nekretninu, stoku, zemlju ili  jednostavno služi za kocku. Ovde novac nije za ulaganje niti za svakodnevno trošenje. On je  predmet obožavanja. Kada ga  pitaju:“Zašto ovo radiš za nas?“, on odgovara: „Pet hiljada dolara.“  i pruža otvorenu šaku, ali nama se čini da on nikad ne potroši ni dolara.

Per_un_pugno_di_dollari_ articolo

Leone ističe da mu je američki vestern „Šejn“(Shane,1959) Džordža Stivensa, u kome  misteriozni stranac spasava jednu porodicu, bio stalno u glavi kada je mislio o svom junaku. Osim ,,Šejna„ kada je reč o junacima i njihovim odnosima, uticali su još Dmitrikov Warlock(1959), Fordovi filmovi My Darling Clementine (1946) i The Man who Shot Liberty Valance(1962), Hoksov Rio Bravo(1959) i Menov Winchester ’73(1950).

Bezimeni živi sam i putuje sam. Kada mu Rojo govori da mora da spava kod njih ako misli da bude dio bande, on mu dune dim cigarte u lice i kaže: „Vi ljudi mi uopšte ne delujete privlačno.“ „Vi ljudi“ su, ispostavlja se, nasilna nemilosrdna grupa siledžija koji ga posle prebija smejući se. Čak ni žene nisu dalje odmakle od njegovog pogleda na ljude što vidimo kroz njegov odnos prema Konsuelo(vođi grupe)i Marisol. Kada prvi put upozna Marisol on je, streknuvši, slučajno udari u lice, poput adolescenta koji ne može da dodirne nikoga na prirodan način ili da pokaže osećenja.

Leoneov San Migel je surovo mesto. Porodica je jedina stvar prema kojoj Leone, a tako i njegov junak imaju obzira ili saosećanja. Porodica je u centru akcije, ali ipak na kraju mora da ode, jer San Migel nije mesto za podizanje deteta. Odnos Bezimenog prema porodici ga približava dobru, za razliku od Rojovih koji pucaju na dete, što ih eksplicitno odvaja kao zlo.

Kada Marisol, u trenutku kada im daje novac i govori im da beže, upita Bezimenog zašto sve to čini, on joj odgovara: „Jednom sam znao nekoga kao što ste vi i niko im nije pomogao.“ To je jedini momenat kada se Bezimeni vraća u prošlost i ujedno gotovo sve što ćemo o njoj saznati. Taj bezimeni revolveraš koji je pucao prvi, o kome ne znamo ništa osim brzine kojom je potezao, „prazan“ je poput čistog lista hartije, postajući tako prostor za projekcije bilo koje vrste: ideološke, socijalne, etičke, etničke; projekcije koje je on mogao izdržati i ostati to što jeste, bezimen i neobjašnjiv. Jer nijedno tumačenje, bilo pozitivno ili negativno, blago ili ekstremno, nije umanjilo privlačnost takvog junaka za publiku. Legendarni junak može se izdrati i to ne zato što je legendaran sam po sebi, nego zato što je heroj. Sve ostalo učinila je publika.[3]

vlcsnap-2012-11-17-22h02m38s73

Njegova ironičnost prema svetu i smrti ga izdvajaju od ostalih. Kada planira da izazove borbu među porodicama Rojo i Bekster, on kaže čoveku koji pravi kovčege da spremi tri komada. Onda odlazi do Beksterovih koji su ga pre toga tukli i smejali mu se. Oni mu se rugaju i govore da u gradu nema mesta za propalice kao što je on, da se kupi i odlazi sa svojom  mazgom. Stranac im kaže da se njegovoj mazgi neče dopasti što joj se rugaju, ali ako se lepo izvinu da će je možda nagovoriti da im oprosti. Njegov pogled pada na Beksterove koji vade pištolje, ali ne pre nego što on opali. Okrene se i mirno kaže čoveku: „Četri kovčega, moja greška.“

Ovaj primer je više nego dovoljno dobra slika da bi se dokazalo da Leone nije samo preveo Kurosavin film. Bezimeni ima svoj stil: mešavina tehničkih veština, „teške rečenice“, ćutanje tj. „ne reč“ su ono što ga čini posebnim i u odnosu na Holivudski vestern i odnosu na Kurosavinog samuraja i ono što će ga učiniti nezaboravnom filmskom ikonom.

Kada je došlo vreme da se bira čovek koji će odigrati ulogu Bezimenog, Leone je hteo da to bude Amerikanac. Prvo su mu predložili da to bude Ričard Harison, ali je Leone to odbio jer je ovaj tražio dosta novca. On je želeo Henrija Fondu za tu ulogu. Čak mu je  poslao i englesku verziju scenarija. Međutim, Fondin agent je smatrao da ne treba da zamara Fondu takvim „glupostima“ i vratio je scenario rekavši da nisu u mogućnosti da sada rade na tome. Sledeći na listi su bili Džejms Koburn i Čarls Bronson. Koburn je tražio previše novca, a Bronson je rekao da je to najgori scenario koji je ikada pročitao. I tako je stigao do Rowdy Yatesa – Klinta Istvuda. Ono što je Leonea prvo fasciniralo kod Istvuda je, kako je on to nazvao, njegova „lenjost pokreta“.

Bezimeni je tako dobio i lice, a nesporno je da je Istvud radeći sa Leoneom mnogo doprineo građenju lika.

Mala brada, pončo šešir, prsluk od ovčije vune, cigareta, braon čizme i izlizani teksas. Uloga je bila pisana za mnogo starijeg čoveka pa je prva promena bila prilagođavanje lika Istvudu.

immagine_per-un-pugno-di-dollari_9662

Leone kaže da je Istvud bio na početku isuviše sofisticiran i mlak pa je morao da ga učini divljim.

„Kada su pitali Mikelanđela šta je vidio u bloku kamena, on je rekao: Mojsija. Isto bih i ja odgovorio, samo unazad. Kada sam prvi put video Istvuda video sam jednostavno mermerni blok. A to je ono što sam tražio.“[4]

Istvud je tražio od Leonea i da improvizuje sa dijalozima. Leone mu je to dopustio videvši da su replike prirodnije, a i da je ponekad bolje da junak ništa ne kaže nego samo  pogleda, kao što je to Istvud znao.

Kada je završen, The Magnificen Stranger je morao da dobije novo ime. Nešto značajnije, nešto što će ga izdvojiti od ostalih „špageti“ vesterna tog vremena. Tako je  nazvan Fistful of Dollars – omiljeni način plaćanja Bezimenog.[5]

Per qualche dollaro in piu – Za dolar više

rueducine.com-per-qualche-dollaro-in-piu1

Nakon uspeha „Za šaku dolara“ Jolly Film je odbio da isplati Leoneu novac ukoliko ne pristane da snimi nastavak.

Tako nastaje priča o dvojici plaćenih ubica koji jure istu osobu –  meksičkog  bandita India. Nakon raznih pokušaja i peripetija, oni udružuju snage „Za dolar više“.

Leone je znao da će Istvud biti mladi junak, a pored njega   želeo je istu osobu, ali od 50 godina, kako bi stvorio kontrast i različito životno iskustvo dva junaka.

Ako je na „Za šaku dolara“ najviše uticao „Šejn“, na ovaj su to bili Oldričev „Vera Kruz“ (Vera Cruz,1954) i Kingov „Bravados“(The Bravados,1958).

Sada imamo kontrast dva junaka. Jedan je pukovnik – stariji čovek, prefinjen i kultivisan. On vodi brigu o svemu, razmišlja  kako da izvrši osvetu. Drugi je samo profesionalac. On radi svoj posao čisto i jednostavno. On je ciničan. Skoro robot. Jedino što njega interesuje je novac – novac kao pokretač akcije. Ali, onda otkrijemo da novac možda i nije toliko bitan, zapravo bitan je koliko i Bezimenom u „Šaci“, kao nagrada. Na kraju, on će ipak spasiti pukovnika umesto da uzme sav novac za sebe i to na „sportski“ način: daće mu svoj pištolj i dozvoliče mu da zaradi svoj život u pravednoj borbi sa Indiom. Do tada pukovnik preživljava zahvaljujući svojoj inteligenciji. On jasno kalkuliše svaki pokret, pravi odmak, povlači pištolj… Više je tehničar nego profesionalac. Bezimeni mu zato daje šansu da dokaže svoj profesionalizam. On samo posmatra. Ako pukovnik pogine, on će ga osvetiti, ali u tom momentu bitan je trenutak istine, trenutak u kom će pukovnik morati da se „otkrije“.

Kao suprotnost ovoj dvojici profesionalaca Leone uvodi zlikovca koji mora biti „viši od života“. U prvim verzijama rada na scenariju on je bio samo prosti ubica, ali je Leone želeo više – čisto zlo. Tako je Indio postao nemilosrdni bandit. Kako film napreduje on postaje sve beskrupulozniji, nagovara svoje pratioce jednog protiv drugog dok ih sve zajedno vodi u samodestrukciju na mestu zvanom Vrela Voda.

forafewdollarsmore

U „Za šaku dolara“, Istvud dolazi u grad i zavadivši dve porodice dolazi do novca. U „Za dolar više“ on je postao profesionalac i obilazi nekoliko gradova u potrazi za samo jednim banditom. Od jednog heroja i dvojice zlikovaca sada imamo dva junaka i jednog zlikovca. Osim ovog grafičkog prikaza razlike u pričama i postavci likova, postoji još jedna vrlo važna razlika u liku Bezmenog. On sada dobija ime. Od slučajnog prolaznika i ratnika bez gospodara, postaje plaćeni ubica. U zapadnoj civilizaciji na ovo zanimanje se gledalo dvosmisleno. Zvali su ga i „kopač grobova“. Leonea je privuklo to što je u plaćeniku vidio način na koji se preživljava u takvoj zemlji -njegova profesija postaje zamena za pravdu koje nema. Moraš ubiti da bi postojao.

Za Leonea je to savrešena paralela za svet 1960-ih u kojima je korumpiranost policajaca  bila više nego poznata.

Na zidu iza šerifa stoji plakat „Wanted“, ali taj koji je na plakatu nije mnogo gori od samog šerifa, odnosno šerif je samo malo ili češće nimalo bolji od njega. Zato je lovac na glave, odnosno plaćeni ubica, onaj koji mora da skine značku šerifu i da kaže: „Treba vam novi.“

„Kada je kraljevstvo tako trulo, lovac na glave mora da bude kralj.“[6]

U posleratnom Holivudu lovci na glave su uglavnom prikazivani kako kukavice i slabići koji u novčanoj oskudici vuku skupo plaćene leševe na svojim sedlima. U filmovima kao što su „Gola mamuza“(Naked Spur,1953) i „Metalna zvezda“(The Tin Star, 1957) Antoni Mena, oni imaju razloge iz prošlosti koji ih navode da postanu to što jesu. U Goloj mamuzi Džejms Stjuart hoće da zaradi novac kako bi otkupio imanje koje je nepravedno oduzeto u ratu. U Metalnoj zvezdi, Fonda postaje lovac na ucenjene glave nakon što su mu ubili ženu i dete. Obojica postaju lovci jer su uništeni ljudi, frustrirani nepravdom koja ih je pogodila. Njihov poziv je duboko opravdan, jer oni ne idu za novcem iz pohlepe ili grabežljivosti.

Western

U „Za dolar više“ postoje reference na oba vesterna kao i na  mnoge druge. Jasno je da je Mortimerova trauma iz prošlosti preuzeta iz Gole mamuze i da je on zbog rata, od poštovanog kapetana morao da spadne na lovca. Ipak, Leone ne ostaje na tome jer on svemu daje i svoju viziju  sveta. Film počinje natpisom: „Gde život nema vrednost, smrt ponekad ima cenu.“

Jasno je da u njegovom svetu život nema veću važnost od sume novca ištampane na plakatu „Wanted“. Leoneovi nasilni, jednostavni junaci nemaju drugu nameru osim da sakupljaju nagradu u velikom stilu. Istvud nema nikakvih sumnji ni predomišljanja kada treba da ubije svoj plen.

Nije bilo sumnje da će mlađeg plaćenog ubicu igrati Istvud. Uvećan budžet mu je omogućuio da osim Istvuda unajmi još jednog glumca „sa imenom“. Međutim, nije mu uspelo da ubedi Henrija Fondu da prihvati ulogu Kolonela Mortimera, plaćenog ubice koji čita Bibliju. Onda je pokušao sa Čarlsom Bronsonom koji ga je odbio, a zatim i Li Marvin koji je već potpisao ugovor za Cat Ballou. Tako je umesto američkog glumca Leone pronašao Nemca Li Van Klifa koji je debatovao u „Tačno u podne“(High NooN,1952).

vlcsnap-2012-12-30-00h45m29s69

Ali Leone je Istvudu pružio mnogo više – jedan od ključnih elemenata za njegovo formiranje: plastičnog junaka, heroja bez prošlosti, „bez pozadine“ ali i te kako sposobnog da izađe na kraj sa svim što ga snađe. Pored toga, omogućio mu je da vidi jedan sasvim drugačiji, neamerički pristup žanru kojim će se on svojski služiti u budućoj rediteljskoj karijeri.

Il Buono,Il brutto,il cattivo – Dobar,loš,zao

Il-buono-il-brutto-il-cattivo._poster_goldposter_com_15

Zanimljivo je da je ovaj, po mnogima kultni i najbolji Leoneov „špageti“ vestern, nastao po priči producenta Alberta Grimaldija i to smišljenoj za nekoliko sekundi, kada su Amerikanci ponudili novac za treći film o Bezimenom.

U početku, Leoneu se nije dopalo što mu se mešaju u posao, ali kada su on i scenarista Lućano Vinćenconi[7] počeli da rade na scenariju, ideja mu se sve više sviđala. Naime, Vićenconi je došao na ideju da spoje istorijske elemente građanskohg rata sa „avanturističkim duhom“ tri junaka, tako da se oni prepliću na nenametljiv način. Naziv se odnosi se na tri glavna lika: lovca na ucenjene glave – Bezimenog, odnosno Blondija (Istvud), unajmljenog ubicu – Angel Eyes(Li Van KLIf)i meksičkog bandita Tuka – Tuco Benedieto Pacifico Juan Maria Ramirez(Eli Valah). Vreme je građanskog rata (radnja se dešava između 1861.-1862.) koji je film učinio epik vesternom.

Za građenje same priče Leone je dosta koristio dokumentarnu građu, čitao knjige o građanskom ratu i znao o njemu više nego li većina Amerikanaca. Prikazujući logor Severnjaka on je želeo da pokaže da nisu samo gubitnici radili ružne stvari. Istovremeno su ti logori aluzija na nacističke logore sa Jevrejskim orkestrima. Komedija del arte je bila jedna od referenci kojim se Leone služio gradeči junake – ne postoji pravi heroj oličen u jednom junaku, kao što ga nema nu u Leoneovom filmu. Sa jedne strane, Leone je hteo da demistifikuje značenja tri prideva: dobar, loš i zao, a sa druge, da prikaže apsurdnost rata. Ključna fraza iz filma koja dosta govori o Leoneovom stavu prema ratu je kada Istvud i Valah dođu do severnjačke vojske koja čuva most: „I’ve never seen so many men wasted so badly“.

Svoje glavne likove Leone je zamislio zapravo kao arlekina, avanturistu i zlikovca i predstavlja nam ih odmah u špici na vrlo upečatljiv način, tako da zapravo već tu naslućujemo njihove osobine i odnose.

Tuko je u uvodnoj špici predstavljen kako ljutito iskače kroz prozor saluna sa polusažvakanim batakom u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. Upravo je ubio trojicu koji su ga prekinuli u obroku. Otrcan pas ulazi u salun kao predznak poslednje scene sa Tukom u kojoj on poput psa kopa zlato. Friz frejm: Zao.

il-buono-il-brutto-ed-il-cattivo

„Čovek u crnom“, kako je nazvan u scenariju, a u italijanskoj verziji kao „Sentenza“ što znači presuda – onaj koji presuđuje. U engleskoj verziji on je dobio ime Angel Eyes. On se predstavlja tako što ulazi u mračnu sobu kod bolesnog starca Bejkera koji ga je unajmio da izvuče informacije od farmera. Farmer mu je pak dao hiljadu dolara nadajući se da će se spasiti. „Mislim da je njegova zamisao bila da te ubijem.“ – kaže Čovek u crnom. I Bejker i Čovek se smiju glasno.“Ali znaš jednom kad me plate, ja uvek odradim svoj posao“. Bejker prestaje da se smeje, Čovek uzima jastuk stavlja ga preko Bejkerovog lica i puca. Friz frejm:Loš.

Il-Buono-Il-Brutto-Il-Cattivo_Tuco

Blondi nam je predstavljen tako što se pojavljuje u pustinji i spašava Tuka od nekoliko bandita koji su ga ulovili i hoće da ga predaju jer njegova glava vredi 2000 dolara. Umesto ponča, Blondi sada nosi dugačak kaput, ali i dalje ima cigaretu u ustima i šešir koji mu pokriva lice. Vidimo ga prvo sa leđa, a zatim njegov pištolj koji vadi i puca na način na koji smo već navikli. On i Tuko se dogovaraju da uzmu nagradu za njegovo hapšenje, a zatim ga pred vešanje Blondi oslobađa i dele nagradu. Međutim, kada dođu do sume od 4000 dolara, Blondi odluči da je ne deli. Tuko viče za njim da će ga naći, izvaditi mu srce i pojesti ga, na šta ovaj odgovara: „Kakva nezahvalnost, nakon što sam mu toliko puta spasio život“. Friz frejm: Dobar.

il-buono-il-brutto-il-cattivo-02

Dakle i Dobar je sposoban da bude osvetoljubiv i zao. On je  za nijansu bolji od Lošeg, ali ta nijansa je vrlo bitna. Loš je baš, baš loš.

„Loš momak“ u Leoneovim filmovima je na mnogo načina sličan „dobrom momku“. Nijedan nije određen kao dobar ili loš prema tradicionanoj moralnosti. Izvesno, Istvudovi postupci u „Dobar, loš, zao“ i „Za dolar više“ čine njegovu dobrotu odredljivu u okvirima neke moralnosti iznad moralnog zakona. To je starozavetna moralnost poštovanja porodice, osvete i ličnog stila. Loš momak u Leoneovim filmovima ima sve veštine i stil dobrog momka. Ono što ih distancira jeste činjenica da je loš momak potpuno amoralan, spreman da služi bilo kome za novac i da za novac sve učini. Ipak, dok to radi mora zadržati svoje dostojanstvo (kao i dobar momak). Spreman je da uništi bilo koga, dobrog ili lošeg, koji mu se nađe na putu. Živi samo prema svojoj reči koju ne daje olako, ali jednom kad da reč, uništiće bilo koga, čoveka, ženu, dete, čak i porodicu da bi je ispunio. Zadovoljenje potreba lošeg momka je hladno. Čak i seksualne reakcije su kliničke – više činovi pokvarenosti no zadovoljenje želje. On je sposoban da postigne zadovoljenje samo živeći van prihvaćene uloge.

Loš momak često vidi u dobrom momku drugi lik koji živi prema zakonima stila. Loš i dobar momak poštuju jedan drugog, vide jedan u drugom alrternativne mogućnosti života i veoma rano spoznaju da njihovi stilovi zahtevaju da se međusobno poubijaju u moralnoj borbi.

Van Klif predstavlja pretnju samom svojom pojavom: njegov ciničan osmeh, zlurad smeh, spor, otegnut govor. Već u prvoj pojavi osetimo blagu jezu kada ga vidimo kako stoji na vratima poridične kuće farmera koga je došao da ubije. Pre nego što će ga ubiti on sa osmehom gleda u sliku gde su farmer, žena i dvoje dece. Prokomentariše da ima finu porodicu, a nekoliko trenutaka nakon toga ubija i farmera i njegovog starijeg sina koji mu se nađe na putu. On je čovek bez duha, profesionaac, poput robota.

To nije slučaj sa drugom dvojicom.

Stasera-in-tv-su-Rete-4-Il-buono-il-brutto-il-cattivo-con-Clint-Eastwood-7

Zao lik je nadljudski, može pokazati veliku naklonost i veliku mržnju i nasilje, može da nam bude šarmantan i smešan. On je biće instinkta, čulnosti, lutalica, pokvarenjak, nije lukav, otvoren je i diskretan i ispoljava prizemnu jednostavnost i smisao za humor. Jede proždrljivo, podriguje, grglja dok pije viski, previše priča, vrši nuždu gde stigne, psuje, kune… Leone je u Tuku stvorio živopisan lik koji zasigurno nije preuzet iz tradicije Holivuda: potpuno amoraln, varalica koji neodoljivo podseća na Nofritua – figuru iz sicilijanskog lutkarskog pozorišta, ali i na Šekspirovog Falstafa koji je zapravo opet nastao iz moralitreta, tačnije od personifikacije proždrljivosti i lenjosti. „On je smešan ponekad detinjast“ ali i iznenađujuće nežan u nekim momentima(u sceni kada priča Blondiju o odnosu sa bratom), obučen u špansko-meksičke rite, posvećen uživanjuima u životu. Na izvestan način on je pretnja za oba glavna lika jer mu nije potreban stil kojim bi se odredio. Kada žudi za zlatom ili ženama on vidi u njima zadovoljenje nagona i priliku za uživanje. On je nepredvidljiv, lažov koji jede poletno i sa uživanjem i komplikuje viđenje života kao „dobrog“ ili „lošeg“. Sa zanimanjem i naklonošću reagujemo na Valaha iako je prikazan kao ubica. Ubistva koja čini su potpuno stvar ljutnje bez predumišljaja. Leone ga je pak voleo, možda i najviše od svojih likova.

U Leoneovom prvom vesternu „Za šaku dolara“ on slika bezimenog čoveka, sigurnog u sebe, kao snagu dobra, neranjivog. Za njegovo ponašanje nema alternative. On je snaga očišćenja, jedini lik sa kojim želimo da se identifikujemo.

U „Za dolar više“ ambivalentan lik Van Klifa uvodi novu vrstu časti, novu komplikaciju koja podriva sliku o Istvudu kao neranjivoj snazi dobra. Zlo je još uvek totalno zlo, oličeno u jednom pojdincu, Volonteu.

U „Dobar, loš, zao“ Leone odlazi korak dalje. Ovde je u pitanju trojstvo: moralni čovek (Istvud) je primoran da prihvati da je amoralni čovek (Valah) punopravni deo života. Tukov lik je zapravo dosta doprineo i izgradnji samog Blondija, iako se možda to Istvudu nije činilo tako na snimanju. Njih dvojica su sjajan par, poput Sanča Panse i Don Kihota, Falstafa i Henrija. Oni su popout dve strane čovekove duše. Dok je Istvud  otelotvorenje onoga što je okrenuto intelektualnom, razumnom, Tuko je ono čulno, nagonsko u čoveku, druga strana, senka duše. Problem integrisanja senke jeste moralni i psihološki problem najteže vrste. Ako neka osoba u potpunosti izbjegava senku, život joj je prikladan ali užasno nepotpun. Otvaranjem prema iskustvima senke, međutim, osoba postaje iskvarena nemoralnošću, ali stiče veći stepen celovitosti. Ukratko, ne postoje samo dobro i zlo, već neporeciva životna osećanja koja nisu ni dobra ni loša, ali su svejedno deo nas.

C_54_eventoCorrelato_2523_img_articolo

Blondijeva ironičnost, hladnokrvnost, stil života koji vodi poreklo još iz prva dva „dolarska“ filma, nasuprot Tuku, sada  dolazi do potpunog izražaja. Jedna od najboljih scena koje nam razotkrivaju oba junaka više nego gotovo bilo šta drugo u filmu (ali i Leoneov odnos prema religiji) je scena Valaha i njegovog brata u manastiru. Leone tu evocira tradiciju vesterna o dva brata na suprotnim starnama zakona. Leoneov zapad koji može kao jedine alternative da ponudi da se postane monah ili bandit je pre pustinja nego vrt prilika. Manastir nije viđen kao civilizovana institucija nego jedan način preživljavanja. Zato Tuko kaže bratu da je izabrao lakši put. Počinju da se tuku poput dece, dok Blondi sve gleda sa strane. Međutim, Tuko kasnije priča Blondiju kako ga brat obožava, kako ga je molio da ostane i da mu je dao se najede. Blondi se osmehne i pruža mu cigaru: „Pa posle jela nije ništa dobro kao cigara.“  Tuko očigledno mašta o srećnoj porodici iako je on upravo taj koji ih rastura, siluje. Tuko se krsti govoreći o čoveku koga je ubio, a jedna od zakonskih optužbi izrečenih protiv njega je krađa svetih predmeta (relikvija koje on merka u manastiru). Ovi detalji dodaju samo boju njegovom „lošem“ liku. On je izgubio svaki osećaj za moralno, ali i dalje ima nešto simpatično i naivno u sebi što je očigledno i Blondiju simpatično. Emocionalna distanca „dobrog momka“ je ugrožena prizemnim poštenjem „zlog“. Blondi ga stalno spašava bez obzira na to što mu Tuko preti na razne načine, kada ga Blondi ostavi na početku filma, a onda ga izmučenog vuče kroz pustinju. I nakon toga Blondi dolazi po njega, a na kraju, iako ga ponižava, poštedi ga i ne ostavlja ga bez novca. To je ono što Blondija izdvaja od obojice. Čovek u crnom i Tuko nikada ne bi podelili novac. Blondi prolazi kroz sve muke kao i oni da bi došao do novca, ali čini se na kraju da njemu njegova vrednost nije bitna. Bitna je nagrada, pobeda. Njegovo zadovoljstvo je veće što na kraju ostavlja Tuka da visi nad grobom u kome je novac, dok ga ovaj doziva i proklinje, a zatim ga oslobađa pucajući u konopac.

Iako je Leone ubeđivao Istvuda da je Tuko sporedan lik i da će ostati takav kako je predviđen u scenariju, do mnogih izmena je došlo kada su Valah i Leone krenuli da rade. Istvud se bunio. U početku čak nije ni hteo da prihvati ponudu jer je primetio čitajući scenario: „Prvo sam bio samo ja, onda nas dvojica, pa sad trojica, a na kraju ću imati celi konjanički odred.“

Između njega i Leonea je sve više dolazilo do nesporazuma, pogotovo što je Istvud primetio koliko se on posvetio Valahu i liku Tuka. Međutim, saradnja Leonea sa Valahom je blistala. Kada je prvi put ponudio ulogu Valahu, on je bio vrlo skeptičan.

„Špageti vesterni? To mi je zvučalo kao havajska pica“,rekao je Valah.[8]

Ozbiljno je razmišljao da odbije ulogu jer je smatrao da će negativno uticati na njegovu karijeru, ali ga je onda Leone zamolio da pogleda makar jedan deo iz njegovog filma. Pristao je i Leone mu je pustio uvodnu sekvencu „Za dolar više“. Valah je odmah pristao. I poput Istvuda u prvom filmu, Valah i Leone su zajedno gradili lik Tuka. Leone ga je pustio da improvizuje, a Valah je provodio sate vežbajući i trudeći se da se potpumo saživi sa likom.

Iako je Tuko najsmešniji lik kome je Leone dao najviše prostora, iako su se i Van Klif i Istvud zbog toga bunili, ipak, pored i nakon svega jedno je nesporno: teško da bi iko poželeo da bude Tuko. Većina bi verovatno želeli da budu Bezimeni koji puši svoju cigateru, ne govori mnogo, a kada kaže nešto svaka replika je promišljena i ironična, siguran je u sebe, neranjiv, poteže obatač brže i preciznije od svih i na kraju odlazi usamljen, ali slobodan.

Nesumnjivo je da samo jedan tako upečatljiv lik može postati legenda.

buono_brutto_cattivo_splash

„Dobar momak“ će se pojaviti i u drugim Leoneovim vesternima iako ih neće više tumačiti Istvud, već Čarls Bronson u „Bilo jednom na Divljem zapadu“ (C’era una volta il West,1968)i Džejms Koburn u „Bila jednom jedna revolucija“ ili „Pazi dinamit“(Giù la testa, 1971). Od Čoveka bez imena on nasleđuje važnost stila i ironične distance (u filmu „Bila jednom jedna revolucija“, Stajger mrmlja nešto ljutito dok on i Koburn čekaju da se suoče sa Meksičkim pukom; Koburn izgleda kao da spava i vidimo ispod oboda njegovog šešira da on namerno želi da ostavi takav utisak i da ga zabavlja Stajgerova zabrinutost). Začetak ideje i lika „zla“ koji se javlja u „Dobar,loš,zao“ svoju punu snagu dobija u „Bilo jednom na divljem zapadu“ i „Bila jednom jedna revolucija“. Oba ova filma, iako nisu nastavci „dolarske trilogije“ umnogome predstavljaju nastavak Leoneovog bavljenja svetom u kome je želja za novcem najjači motiv i pokretač. U „Bilo jednom na divljem zapadu“ Leoneovo ispitivanje morala i odnosa dobra i zla se dalje komplikuje. Bronsonova moralna ispravnost potiče iz želje za posebnom osvetom. On nije jednostavno snaga očišćenja, on je poput Van Kliga u „Za dolar više“ izmučen čovek. Robards nije jednostavno nemoralan; on poseduje prizemnu mudrost i osečanje časti. Uprkos svom Fondinom zlu, njegova čast i hrabrost su vredni divljenja.

U „Bila jednom jedna revolucija“,ispitivanje moralno dobrog čoveka Koburna ide dalje. U ličnosti „lošeg momka“ nema jednostavne krajnosti zla. Nema nikoga da učini kraj krugu, da okonša moralnu igru. Stajger ostaje sam, ne sasvim siguran da li može da nastavi da živi bez porodice i moralne savesti. Leoneovi filmovi se mogu videti kao mitsko ispitivanje pokušaja ljudi da nađu smisao života, a njegovi glavni junaci kao suprostavljeni polovi koji postoje u svakom od nas, sa moralnom sigurnošću koja je protivteža nemoralnim stermljenjima i amoralnom, životinjskom biću, rastrzanom između. Sa svakim filmom odgovor postaje sve složeniji. I fascinantniji.

Njegovi filmovi su pokrenuli čitavu lavinu koja će prerasti u jedan od najčudnovatijih posleratnih filmskih fenomena. Italijanski tzv. „špageti“ vesterni, poznati kao i „opera nasilja“ predstavljaće najeksponiraniju produkciju druge polovine šezdesetih godina prošlog veka,da bi zagasnuli tek sredinom sedamdesetih. Umnogome zahvaljujući uspehu Leonea, svetu će se predstaviti i autori poput Korbučija, Tesarija, Solime, Barbonija, Feronija i mnogih drugih.

2121346

Njegov uticaj se oseti kod  mnogih  reditelja, u prvom redu i samog Istvuda čiji je „Neoprošteno“ zapravo i posvećen Leoneu. Istu posvetu će sadržati 11 godina kasnije i špica „Kill Bill“ Kventina Tarantina. Ljubitelj italijanske kinematografije i Leonea jednom prilikom je ispričao kako snimajući „Ulične pse“ još uvek nije znao sve rediteljske termine pa je kamermanu često davao upustva: „Daj mi Leonea“. Kamerman je odmah znao da je u pitanju jedan od onih lepih detalja. Leone je uticao na brojne reditelje kako starije tako i mlađe generacije. Da pomenemo samo neke: Pekinpoa, Džon Vua, Martina Skorsezea, Brajana de Palmu, Klinta Istvuda itd.

Stenli Kubrik je rekao da nije video filmove Serđa Leonea da nikada ne bi mogao snimiti „Paklenu pomorandžu“. Slično je rekao i Sem Pekinpo. Trilogija Roberta Zemekisa „Povratak u budućnost“ eksplicitno se odnosi na Leonov „Za šaku dolara“.

Uprkos svemu ovom Leone nikada nije bio nominovan za Oskara. Uvek će ostati jedan od neshvaćenih, osporavanih ili pak hvaljenih na pogrešne načine.

Uprkos svemu,uz nekoliko reditelja poput Kurosave, Serđo Leone predstavlja dominantnu  figuru jednog specifičnog načina mišljenja, specifičnog pogleda na svet koji je presudno uticao na razvoj modernog filma.

Autor: Maja Todorović

Afirmator

Bibliografija:

Howard Hughes: Once Upon a Time in the Italian West: The Filmgoers’ Guide to Spaghetti Western(I.B.Tauris, 2006, New York)

Lee Clark Mitchell: Westerns: Making the Man in Fiction and Film (Univerity of Chicago Press, 1996)

Nebojša Pajkić: Holivudski rukopis (Jugoslovenska kinoteka-Beograd, Prometej- Novi Sad)

Valerio Caprara: Il buono, il brutto, il cattivo: storie della storia del cinema italiano (Alfredo Guida Editore, 2006, Napoli)

Charles Leinberger: Ennio Morricone’s The good, the bad and the ugly: a film score guide (Alberto Grimaldi, Scarecrow press INC, 1966)

William van der Heide: Malaysian cinema, Asian film: border crossings and national culture (Amsterdam University Press,2002)

Peter E. Bondanella Italian cinema: from neorealism to the present (The Continium International Publishin Group, London, 2007)

Christopher Frayling: Spaghetti westerns: cowboys and Europeans from Karl May to Sergio Leone (Routledge and Kegan Paul Ltd, London 1981)

Christopher Frayling: Sergio Leone: something to do with death (Faber and Faber,London 2000)

Stjuart M.Kaminski: Žanrovi američkog filma: Pristupi kritičkoj teoriji popularnog filma (Prometej,Novi sda;Jugoslovenska kinoteka,Beograd,1995)

Netografija:

http://it.wikipedia.org/wiki/Trilogia_del_dollaro (20.04.2010.10:40)

http://www.imdb.com/name/nm0001466/ (20.o4.2010.11:15)

www.vicolostretto.net/Sommario3.htm (21.04.2010. 16:45)

http://www.scaruffi.com/director/leone.html(18.o5.2010. 18:11)

http://www.lankelot.eu/letteratura/donati-roberto-sergio-leone-america-e-nostalgia.html (23.05.2010. 14:25)

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Serđo Leone: Saga o Bezimenom

  1. Душко Јевтовић

    22/08/2016 at 11:49

    Кад са био у основној школи гутао сам стрипове о Мирку и Славку који су се периодично објављивали у часописима “Дечја новине” и “Кекец”. Легендарна је реченица која најбоље показује дух овог стрипа, а која гласи: “Мирко, пази, метак!” Пошто је искривио главу, поред које је прозујао метак, Мирко одговара: “Хвала Славко”. Много година касније, наведена реченица се поспрдно наводила у коментарима који су претендовали да дају оцену о времену у коме је тај стрип пленио пажњу и изграђивао машту младих читалаца који су уз њега одрастали. Узалуд. Досетка је својом невероватношћу надрасла пролазност времена у коме је настала и задржала се заувек у нашој души док су многи “значајнији” догађаји заборављени. Доживљаји Мирка и Славка надахњивали су нас другарством и љубављу према отаџбини, припремали нас за борбу против зла и неправде, који су с годинама само нарастали, селећи се из стрипа у стварност. Научили смо да да се злу морамо супротставити, да је неправда пролазна, ако јој се не препустимо и не прихватимо је као саставни, чак неопходни део живота. Схватили смо да ће довитљиви Давид увек победити самоувереног Голијата, али да морамо из сопственог искуства извући праћку која ће живот осмислити победом.
    А онда су се појавили “шпагети вестерни”, чију вредност и смисао изражава реченица “Мирко, пази, метак! Хвала Славко”.
    Гледали смо их у скрајнутим, другоразредним биоскопима, смејали се немогућим реворверских погоцима и немотивисаним поступцима јунака и негативаца, знајући да ће добро победити и да ће неваљалци погинути. Новине су грмеле против шунда који је преплавио филмско платно, али сале су биле пуне и гласно смо навијали за Клинта Иствуда и Ђулијана Ђему који су остваривали наша маштања.
    Неколико година пошто су италијански вестерни престали да буду популарни, Богдан Тирнанић им је први дао позитивну оцену, истичући да они представљају значајан корак у филмској уметности јер су стилизовали холивудске каубојске филмове сводећи их на усамљеног јахача који побеђује владајуће зло и напетост сукоба које испуњава музика која извире из широких преријских пространстава и улива се у наше снове.
    Серђо Леоне је утемељивач овог жанра и хвала ауторки што нас је уметнички уверљиво подсетила на радост којом су нас испуњавали његови филмови, наглашавајући можда главну карактеристику његових јунака: безименост. Заиста, они су безимени, попут нас, попут хиљада који се зову Мирко или Славко а у себи носе снагу да савладају зло.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *