Ulogujte se / Kreirajte profil

Sagledavanje problema suicida sa stanovišta etičkih teorija

 

Problem samoubistva je interesantan pa ga različite teorije tretiraju više ili manje uspešno. Neki od filozofa ga predstavljaju kao najbitnije filozofsko pitanje. Tim pitanjem se bavi čak i zakonodavstvo pa smo u Velikoj Britaniji imali zakon koji je pokušavao da ga zabrani. Prestupnici su bili kažnjavani tako što nisu sahranjivani na mestima predodređenim za to, ali i oštrije, time što su njihovi potomci ostajali bez nasledstva koje im je po zakonu pripadalo. U ovom tekstu ću pokušati da skrenem pažnju kako na problem samoubistva gleda etika i različite etičke teorije.

Suicid je postupak u kome Ja sebi oduzimam život. Samim tim što je postupak, morala je postojati određena namera, što znači da možemo da ga kritikujemo sa stanovišta etike. Najčešće ga nije moguće moralno opravdavati ali možda postoje situacije u kojima to može biti. Takođe, postoje primeri koji ga opravdavaju, npr. moralno je da samuraj izvrši samoubistvo ako nije ispunio obećanje ili nije izvršio misiju. Ja ću pokušati da problem suicida posmatram sa stanovišta četiri etičke teorije koje imaju različite odgovore na pitanje: Da li je suicid moguće moralno opravdati? To su stanovišta etike religije, Kantove etike, egoizma i utilitarizma.

 

Etika religije

Sve do čega nam je u životu stalo će propasti. Ovo je izvor religiozne motivacije da se nađe krajnji smisao života. Na pitanje o krajnjem smislu, možda, najbolji odgovor daju religiozne dogme, koje postuliraju Boga. Za konekciju sa Bogom koristimo molitvu. I dok se molimo postiže se zajedništvo u poniznosti. Odatle se mogu konstituisati zajednice koje prihvataju neke određene običaje kao i moralne kriterijume i time postižu da se razlikuju od drugih zajednica, što je bitno. Svako kršenje principa i moralnih načela te zajednice vode ka tome da  počinitelj koji ne dela u skladu sa istim, bude kažnjen. Po hrišćanskoj dogmi čovek ne sme da ubije nikoga jer mu tako nalaže Biblija preko zapovesti Ne ubij. U Bibliji se sve vreme propagira kako je zlo ubijati ljudska bića. Ako kao premisu uzmemo da sam i sam ljudsko biće, krajnje konsekvence ovoga su da ne smem da ubijem samog sebe. Po hriščanskoj dogmi u kojoj je strogo zabranjeno samoubistvo, jer zlo je ubijati božija stvorenja, ono ne može nikako moralno da se opravda. Da bi se što bolje sačuvala od lošeg delanja, kao i da bi uplašila vernika na pomisao, propisuje se kazna — bezgranično mučenje u paklu. Ali šta ćemo sa etičkih problemom religije koja moralno negativno osuđuje i čoveka koji samo poželi da se ubije bez obzira što se ne ubije, jer greh je u nameri. Prema Isusu takav čovek je takođe grešan. Odgovor na ovo pitanje je da moralni kriterijum treba primenjivati samo na htenja, namere, a ne i na želju. Isus sa stanovišta etike nije bio u pravu.

 

Kantova Etika

Kant je nastojao da utvrdi principe etike. Došao je do zaključka da moralni princip treba da važi za sve ljude, univerzalno. Ovu ideju formulisao je kao kategorički imperativ koji glasi: Postupaj po maksimi za koju u isto vreme možeš hteti da bude univerzalni zakon. Da li pomoću ove univezalizacije može da se opravda suicid? Ovo može da izgleda kao reductio ad absurdum. Ja se nalazim u toliko teškoj, beznadežnoj, situaciji gde sam potpuno izgubio volju za životom. U takvoj situaciji  mogu poželeti da izvršim akt suicida, a mogu ići i do te mere da hoću da izvšim samoubistvo (razlika izmedju želeti i hteti) i izvršim samoubistvo. Ako ovo podignemo na univerzalni nivo, pitanje sa kojim bih se suočio je: Da li ja mogu hteti da svako od nas hoće da izvrši samoubistvo i izvrši ga? Najapsurdniji odgovor je da ja ne mogu hteti ništa s obzirom da sam mrtav. Ovde je bitan i aspekat racionalnosti. Ako suicid uzmemo za maksimu za koju hoćemo da važi univerzalno, dobijamo apsurdnu situaciju u kojoj svi ljudi hoće da se ubiju. Ali ja kao racionalna osoba ne mogu hteti da svi ljudi hoće da se ubiju. Krajnje bizarne posledice su da ako svi hoće da se ubiju i ubiju se neće biti živih ljudi. Moralna opravdanost bilo kog postupka u svetu u kome ne postoje ljudi je apsurdna. Sam postupak ne bi mogao da postoji jer za posupak je bitno htenje koje proizilazi iz čovekove volje (mora da postoji čovek.)

Još jedna kritika samoubistva sa stanovišta Kantove etike je u tome što Kant tvrdi da mora da se dela iz dužnosti, a ne u skadu sa dužnošću. On kaže da je održavanje života dužnost. Ali, čovek ima sklonost da se održi u životu i takvo održavanje života je u skladu sa dužnošću. Kada padnemo na niske, prizemno niske grane života, i kada su mene moji jadi i nedaće lišile volje za životom tada poželim da se ubijem, ali, po Kantu ne smem da se ubijem i održavajuci svoj život delam iz dužnosti što je moralno ispravno. Ako je održavanje u životu dužnost onda bi moralno bilo, ma koliko da je teška situacija, da iz dužnosti ne izvršimo suicid.

Immanuel Kant

Immanuel Kant

 

Egoizam

Psihološki egoizam je etička teorija kojom se tvrdi da su svi naši postupci motivisani brigom za naš najbolji interes, sreću ili najveće dobro. Po jednoj liniji suprotno stanovište egoizma je altruizam. To je učenje po kojem je moralno ispravno da biram tuđu korist a ne svoju, da biram šta je dobro za drugoga. Ali kada se ovo učenje malo bolje promisli, ono može da se svede na egoizam. Kako? Ja svojevoljno biram tuđu korist ispred svoje. Zašto? Odgovor je da time dobijam veće zadovoljstvo. Zadovoljstvo da budem dobar ili da me ljudi više poštuju. Još bolji primer je kada delajući tako da biram tuđu korist, dobro izgledam u Božijim očima i dobro se kotiram u društvu. Isplativo je izgledati dobro u društvu. Ovakav stav svodi altruizam na jednu formu egoizma. A sada glavno pitanje: Da li se suicid može opravdati iz ove teorije? Za pokušaj opravdanja će mi poslužiti misaoni eksperiment koji je malo grotesktan ali i sama tema je takva. Imamo situaciju da zdrav otac ima sina koga neizmerno voli. Sinu je ustanovljen defekt na srcu i predočena verovatna skora smrt. Pošto nije moguće naći drugo srce otac se time što sinu zaveštava srce opredeljuje na samoubistvo i time produžava život sinu. Po ovoj teoriji ovaj postupak je moguće moralno opravdati zato što je ocu najveće zadovoljstvo da njegov sin ostane živ, a to čini dajući mu sopstveno srce. On svesno, racionalan bira smrt darivajući svoje srce sinu. Situacija je neizmerno teška ali bez obzira na to prva misao o ocu kao altruisti koji hoće dobro drugome pada u vodu. On znajući da će mu biti najteže da vidi svoga sina mrtvog, da za njega posle smrti sina života nema, dok je živ bira za sebe veće zadovoljstvo u smislu da bira da njegov sin nastavi život. Mada ne deluje intuitivno, zaključujemo da je ovaj čin egoističan. Ali iz ove teorije on je moralno ispravan.

Tri Ja

 

Utilitarizam

Utilitarizam je etička teorija prema kojoj je jedina vrednost ljudska sreća ili zadovoljstvo (u zavisnosti od autora). Ličnost treba da postupa u skladu sa situacijom tako što će pronaći kalkulaciju koja će omogućiti najveću moguću sreću i time unaprediti opšte dobro. Njegovo delo treba da obezbedi najbolje moguće posledice. Ličnost mora da bude u stanju da iskalkuliše koji će njen postupak doneti više dobra. Ova moderna etička teorija postulira korišćenje etičke formule za izračunavanje najvećeg dobra. Logika ove teorije je da je više – bolje i ogleda se u krilatici: najveća sreća najvećeg broja ljudi. Kritikovana je zato što može opravdati neke stvari koje su iz drugih teorija moralno neopravdljive. Na primer, ubistvo. Ali ono ubistvo koje bi vodilo nekom većem dobru što je moguće opravdati sa stanovišta ove teorije.

Svaka akcija je ispravna ako služi dostizanju sreće, a pogrešna ako izazove suprotan efekat, ali ne samo sreće onoga ko izvodi akciju, nego i svih koje na bilo koji način ta akcija dotiče

A da li je moguće opravdati samoubistvo? Za odgovor će poslužiti primer koji sledi (ponovo smeli misaoni eksperiment):

U nekoj situaciji se više isplati samoubistvo od održavanja nesrećnog čoveka u životu. Neka mala zajednica u kojoj je jedan od članova zajednice postao jako depresivan i njegove volje za životom gotovo i da nema. Uzmimo da on nije toliko bitan za funkcionisanje zajednice i da je dosta star. Za njega se može reći da je proživeo svoje. Toliko je depresivan da je počeo da svojim nezadovoljstvom i depresijom inficira druge. U ovoj teškoj situaciji on ne proizvodi nikakvo zadovoljstvo ni za sebe a kamoli za zajednicu. Svi se ga sažaljevaju sto on ne želi. To ga čini još nesrećnijim a to ponovo utiče na celokupni bilans zadovoljstva u zajednici. Produktivnost, kao i sreća na opštem nivou počela je da opada. Pošto je starac stari  utilitarista (prihvata maksimu što veća sreća za što veći broj ljudi) on na osnovu kalkulusa vidi da je za zajedicu bolje da izvrši samoubistvo. To će u prvom trenutku izazvati veću bol kod članova njegove zajednice, ali zadovoljstvo i bol se ne mere samo intenzitetom nego i trajanjem. Posle nekoliko dana tugovanja zaboraviće da je ikada i postojao. Njegova nesreća, da je živ, predstavljala bi samo prepreku većoj sreći u zajednici. U trenutku kada se ubio bol je veća u odnosu na vreme kada je starac utilitarista bio živ. Ali trajanje tog, za nijansu manjeg bola, bi trajalo znatno duže i prouzrokovalo bi znatno više nesreće, dok on tako nesrećan i nezadovoljan ne umre sam od sebe. Bitan parametar u kalkulusu je trajanje. S druge strane birajući samoubistvo on skraćuje sebi muke i na taj način smanjuje prosečnu bol u zajednici. Takođe skraćuje i mučenje drugih što bi ga gledali da se muči dok je živ. Odavde sledi da njegov postupak doprinosi manjoj nesreći tj većoj sreći zajednice. Iz ove etičke teorije je moguće opravdati postupak suicida ako on proizvodi veću sreću što većeg broja ljudi, što uopste nije intuitivnio ali je moralno ispravno.

Za P.U.L.S.E / Žarko Aleksić

Jedan komentar na tekst Sagledavanje problema suicida sa stanovišta etičkih teorija

  1. Sanja

    15/08/2016 at 20:40

    Ti si lud. A to mi se strašno sviđa. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *