Ulogujte se / Kreirajte profil

Naučimo da sagledamo konflikt kao proces

Pošto smo se upoznali sa spoljnim strukturama koje nam nameću svoje kalupe vreme je da obradimo jednu od verovatno najbitinijih tema kada je u pitanju prevazilaženje konflikata. U ovom slučaju potpomoći ćemo se jednim odličnim zapažanjem koje dokumentovao Danijel Goleman (Autor poznatih dela: “Emotivna inteligencija”, “Socijalna inteligencija”).

Kada se dvoje ljudi susretnu, pojaviće se rezonanca ili disonanca. Osoba koja optimalnije koristi veštinu upravljanja sopstvenim emocijama izlazi kao potencijalni pobednik. (Naglašavamo da pobednik na žalost mora da postoji ovde jer neminovno je da posle konflikta neko mora da se nosi sa porazom. Iskustva sa porazima tematski smo obradili u jednom od pređašnjih poglavlja.)

Osobe koje imaju tendenciju da se češće ne slažu sa mišljenjima drugih, izazivaju iritaciju u onima sa kojima se suočavaju (u skoro bilo kom vidu komunikacije). Zatim, zauzvrat, ti ljudi počinju da osećaju bes i ljutnju. Drugim rečima, u otvorenom odnosu, iritirana amigdala povlači za sobom druge u vid uznemirenja.

Položaj amigdale

Položaj amigdale

Ukratko, amigdala je žljezda bademastog oblika, nalazi se – jedna na desnoj i druga na levoj strani mozga, u njoj se integrišu čulni doživljaji i pripisuje im se emocionalna važnost i kontekst. Takođe električna stimulacija određenih jezgara amigdale utiče na to da li će nam se aktivirati pozitivne ili negativne emocije.

Vratimo se temi. Ako uzmemo za primer da druga osoba ne uzvrati agresivnom reakcijom, u stvari ako ona ostane pribrana i snažna u svom pozitivnom stavu do kraja, onda osoba sa uznemirenom amigdalom ima šansu da se smiri, ili bar da ne postane još više isprovocirana. Poenta je ostati optimističan čak i pod žestokim pritiskom. Zračiti pozitivnim osećanjima koji kreiraju rezonancu. Tako što opstajemo u kontroli sopstvenih osećanja i impulsa, kreiramo polje poverenja, komfora i pravičnosti.

Ovo zapažanje nam je postavilo odlične temelje za početak. Sledeći korak je upoznavanje sa prirodom uznemirenosti, ili kako Hans Seli navodi, prelazimo na upoznavanje sa “štetnim stimulusima iz eksterne sredine”. Takođe on je naveo i tri faze iz kojih se sastoji takozvani adaptacioni sindrom. Prva je alarm reakcija – vreme kada se mobilišu odbrambene snage organizma. Pojačano je lučenje adrenalina, puls i krvni pritisak je povišen. Druga je faza adaptacije, organizam pokušava da se adaptira na nove uslove. I treća faza, faza iscrpljenja, javlja se se samo u perodima snažne i prolongirane uznemirenosti.

FightOrFlightResponse Black'nRed

Potrebno je da budemo svesni da nemir može da se manifestuje kao kratkotrajna pojava slabog inteziteta koja se desi samo jednom, i to je osnovna i najblaža pojava (na primer neki konflikt u autobusu, na putu do kuće i slično). Sledeći stepen jeste da naučimo kako “izgleda” nešto duži proces koji ima sopstvenu evoluciju: može da nastane sa jačim bljeskom emocija i da traje u pojačanom intezitetu dok ne krene da opada (na primer možete naleteti na isfrustriranu i nepažljivu ekstrovertnu osobu) ; ili može da krene kao pravilan oblik razgovora a da se promeni u neprijatnu vibraciju tokom vremena (zbog npr. emotivnih ožiljaka na koje smo slučajno nabasali u toku razgovora) i da doživi svoj vrhunac u intenzitetu posle određenog vremena, taj vrhunac zna biti veoma jak i ponekad potrebno je iskustvo i hladna glava da bi se stvari rešile bez posledica; ili možemo se zadesiti usled neprijatne gužve dok čekamo (u redu u banci na primer) gde je pritisak srednje jačine ali traje neko vreme dok se ne obavi ono za šta smo tu gde jesmo. Poželjno je u ovim mometnima podsetiti sebe zašto smo tu gde jesmo i zašto nam je to bitno, da bi očvrsnuli sopstvenu volju dok zadatak ne bude gotov.

Everything
Ovaj primer nas uvodi i u sledeću vrstu koja mu je srodna na neki način, sledeće polje koje ćemo da osvetlimo, stepen više, jeste obitavanje pod pritiskom na duže, recimo 8 sati dnevno na poslu. Može to biti rad na šalteru ili nelagodan položaj kada ste početnik u nekoj firmi, razlike su samo u intezitetu. Intezitet može da eksplodira povremeno, može da opadne u potpunosti, da se primiri, možda ćete nekada morati biti na oprezu, nekada će očekivati od vas inicijativu pa i to može da se umeša kao dodatan nesklad sa kojim se morate nositi i tako dalje… Ono što ovde predstavlja prepreku jeste čovekova navknutost na konačno, a konflikt, na žalost može da potraje, i umetnost je pomiriti se sa time da će možda trajati i doveka. Ali svakako treba bar probati pomiriti se sa činjenicom da u nama besne konflikti kao i u čoveku pored nas. Poznato je da se najteži zadaci rešavaju paradoksom. Ako želimo da opstanemo kroz najžešće konflikte moramo se pomiriti sa činjenicom da možda nikada nećemo imati mira.

Sada moramo pažnju da posvetimo čvstini naših stavova. Ako su naša uverenja slaba, lako ćemo da padnemo pod pritiskom, izmenićemo se i postaćemo podložni tuđem uverenju koje možda nije tako dobro za nas, i posledice mogu da uslede. Tako da ustanovite šta radite, zbog koga, zbog čega, preispitajte se dobro da li je to prava stvar za vas, jer ako nije pod pritiskom će da se rasprši. Razrešite sa sobom da li ste skromni, pasivni, da li trpite nešto što ne volite jer ste obavezali sebe na određene ciljeve koji se tiču razvoja nama dragih pojedinaca. Ako da, onda to radite predano, svim bićem, zaboravite svoj ego, ponos, vaš život je tu radi nekoga drugog.

A ako imate samo sebe i ako niste pristalica altruizma onda se držite svojih stavova i branite ih, oštrite svoj ego. Sigurno ćete padati, ali sa porazom učimo, u konfliktima prikupljanje iskustva je od stravičnog značaja. Sigurno će vas čuditi kako padate pred nekim ko nije u pravu. Ipak ste poklekli, sagnuli ste glavu, ućutali se. Šta nije u redu? Očekujte da ćete dolaziti kući besni na sebe. Zašto nisam odreagovao drugačije? Zašto sada znam šta treba da kažem, a tada nisam znao? Čak i ovo je proces. Ovo je sasvim normalna pojava i dešava se svim ljudima, ne samo vama. Pitanje je samo da li ćemo da se vrtimo u krug i da ponavljamo iste greške. Po mnogima prvi korak ka svesnosti jeste suočavanje sa sopstvenom repeticijom.

Valerštajn je predivno sistematizovao jednu rečenicu: “Kultura sistema je ideologija njegovih dominantnih elemenata.” Ako budemo osluškivali sebe dovoljno dugo prepoznaćemo dominantne elemente i znaćemo kako da reprogramiramo sopstvenu kulturu sistema. A znaćemo da mapiramo i sisteme oko nas. Samo ne treba odustajati od svesnosti. Ne dešava se sve preko noći. Pitajte ljude, koji su stavovi koje vi ponavljate u svojim tvrdnjama. Možda nećete uvek dobiti prijatne odgovore, ali suočite se sa time. Pročitajte svoja ćaskanja i poruke koje šaljete, analizirajte koje emocije dominiraju i šta vam je bitno, kako u poslu tako i kod kuće. Uvek postoje stavovi koji se ponavljaju. Na nama je da utvrdimo koliko je to ponavljanje dobro za nas.

Repeticija se pospešuje ako ste deo kolektiva koji razmišlja umesto vas. Takođe, šanse su da se repeticija pospešuje ako koristite lekove za smirenje da bi zaboravili konflikt unutar vas. On se ne prevazilazi onda, konflikt se samo odlaže dok nam se čula otupljuju na neko vreme. Usaglašenost mora da se uspostavi, ako pobegnete od takve situacije na neko vreme, vratićete joj se ponovo i biće jača nego ikad, biće vam potreban sve veći stepen izolacije i sve veće doze veštačkog smirenja. Ako radite pod pritiskom imate veliku odgovornost prema sebi da održavate vaše telo jačim, i ako ne odvojite vreme u toku dana za to, verovatno ćete kad tad ostetiti telesnu degradaciju, bez obzira da li imate ili nemate dobre gene. Ono što je uništeno može nekad da se zaleči, a nekad može i da se nadomesti iskustvom.

Rešenost je potrebna da bi otišli svakog dana u vatru. Čovek nije uvek principijalan, dosledan, čovek ima emotivni život, mnogi izmišljaju svoje principe usput kako idu kroz život. Mnogi takođe osećaju da ne mogu da prevaziđu određene emotivne teškoće. Ali ako imamo ustaljenu rutinu, ako konstatno učimo, ako održavamo naše telo da i ono uči, onda se “kotrljamo”, i jačamo, pod pritiskom vremenom postajemo biseri.

Tools
Svi znamo onu “ako treba da se desi desiće se”. Neka to bude uzor našem delanju, istinitost mora da usledi i umetnost je prepoznati oblik koji će istina da zauzme u budućnosti. Ako vidimo tu budućnost onda će nam biti malo lakše da koračamo našim putem. Učitelji u borilačkim veštinama uvek su imali dar da prepoznaju koja je to mešavina prkosa, talenta, upornosti i predanosti istini, koja će se izdvojiti iz gomile i uvek su znali kakav podsticaj toj osobi treba da bi se na kraju formirao naslednik. Nije to nikakva favorizacija, jednostavno ostali ne žele da se toliko angažuju. Sigurno da mnogi imaju zdravstvenih problema ili nešto slično ali ako pogledate bilo kog učitelja sigurno da svako od njih ima iza sebe bar deset povreda koje je nekako vremenom zalečio ili ih nadomešćuje iskustvom. Izbor je uvek na nama, da li ćemo da odaberemo da učimo ili ćemo da se pomirimo sa porazom. Ključ je napraviti izbor, makar se ispostavilo da smo izabrali da saznamo da nemamo izbora.

robert-plutchik-emotions-chart
Neminovno je, vremenom ćemo da naletimo na nerešene emotivne probleme koji su se nagomilali i osnovali vrtlog. Mnogo veća hrabrost je potrebna da uvidimo da je bolje da preživimo sada oluju, jer ako je ostavimo za kasnije, ko zna u šta može da se pretvori. Jer svojevoljno se upustiti u oluju je van razuma a ipak to je jedina logična stvar. Možda je to pravo prepuštanje koje je potrebno civilizovanom čoveku. Svesno sagledavanje oluja koje besne u nama i oluja koje besne u svima ostalima. Možda oni koji su dostigli prosvetljenje ne žive u harmoniji, možda se njihova harmonija ogleda u pomirenju sa činjenicom da nikada nećemo imati mira, bar ne dok postoji bilo kakav vid pokreta u nama. A u nama besne misli, strasti ključaju, krv se pumpa kroz celo telo, električni impulsi divljaju na svaki pokret, pluća nam se šire dok se napajamo kiseonikom, raste nam kosa, nokti, koža nam se ljušti, oči nam se pomeraju ka pažnji, jezik se savija stalno nemiran, mišići se grče, mašemo rukama, gladni smo, žedni smo, spava nam se, testasteron, kortizol, čitav spisak hormona, buka koja prodire do nas, zvuci prirode, zvuci čovekovih naprava, oruđa…

Mir? Mir ne postoji. Ne kako ga većina zamišlja. Postoji konstantna promena. Postoji život. Iskra koju je nekad neko upalio. Ona je napravila sve ovo što vidimo, samo, nije se možda dovoljno upoznala sa svojom prirodom pre nego što je krenula da kreira. Posmatrajmo nemir, posmatrajmo promenu, ali neka nas to ne dotiče, ta promena nismo mi. Ako naučimo da posmatramo procese možda ćemo početi da shvatamo mir na malo drugačiji način. Ako je spolja mir, onda je u nama mir, a ako je spolja nemir onda je i u nama nemir – ovo je uobičajeno shvatanje. Nemir postoji i uticaće na nas, ali što ga više posmatramo “sa distance” i ne poistovećujemo se sa njim, to će manje uticati na nas. Naše odluke i naši postupci treba da budu samo naši, a ne odluke i postupci nemira. Sada možemo da preuzmemo odgovornost sledeći put kada osetimo da nemir želi da odlučuje. Zar ne? Ako možemo reći “ne” onda nismo ništa naučili. Ili smo jednostavno lenji da priznamo sebi da odgovornost postoji. Još gore bi bilo da kažemo da smo nešto naučili a da to ne primenjujemo. Eto ovo je bila samo zanimljiva lekcija koju ćemo povremeno da spomenemo kao interesantnu temu u društvu… “Neophodna je neprekidnost koncepcije. Glavnina treba da se obuhvata metodično, a za to su potrebne čitave decenije.”  Vinston Čerčil je napisao ovo. Nisu ga slušali pre rata, a kad je do rata došlo uradio je ono što najbolje radi. Zar čovek može da sluša samo onda kada mu život zavisi od toga? A do tada to samo shvata kao igru? Prati profit i komfor, a zdravim razumom se kiti samo povremeno kada to njemu odgovara? Ono što je osvešćeno u nama, da li to praktikujemo? Šta se dešava sa nama ako to ne praktikujemo?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *