Sakralno i modernizam

Umetnost i simbolno

Mirčea Eliade  dugo je proučavao brojne kosmogonijske mitove koje je potom upoređivao uspevajući da prikaže simbolički koherentan univerzum izgrađen na obilju univerzalija.  Simboli kao takvi izučavani su u kontekstu različitih temporalnih i prostornih modaliteta, a Mirča Elijade fokusirao se na njihovu funkciju u ljudskom iskustvu koliko i na njihov estetski izraz. Njegovi eseji i knjige daju nam privilegiju uvida u govor simbola koji ‘prevodi’ jezik religioznog i magijskog čoveka, otkrivajući poredak iza empirijskog. Elijade je isticao kako je pun potencijal simbola imanentan njegovoj mnogostrukosti, toj fantastičnoj multivalentnosti – on je višeznačenjski i jednovremeno dela na više polja. Simbol ‘eksplozijom značenja’ daruje uvid u inače nesagledivo prostranstvo koje zaposeda, a koje bi bilo saznajno nedostupno  izolovanom empirijskom  iskustvu, on se proteže na svim nivoima i potvrđuje slojevita svojstva egzistencijalnog i njegovu živu vezu sa principima univerzuma.

Kada je  u pitanju odnos umetnosti i simbola, Elijade se najrevnosnije bavio religioznom, odnosno sakralnom umetnošću i upotrebom simbola kao komunikacijskom alatkom predijalektičkog čoveka. Drevne kulture najčešće su se služile simbolima implementiranim u specifične narative posredstvom kojih su se prenosile istine jedne zajednice orijentisane ka mitskom poreklu,  čin prvobitnog stvaranja, ili doživljaj vremena. Ovde se dotičemo  istančane razlike između sakralne umetnosti i one kakvu tumačimo u savremenom kontekstu. Sakralno svojstvo je umetnosti oduzelo autonomnost pripajajući je kultnom, samim tim ars nije direktno sadržana u ovakvom poretku u kojem se prirodno stapa sa simbolnim, sa manifestacijom Duha, negirajući individualni ‘genije’ autora.

Elijade i modernizam

Elijade se zadržava na izučavanju religioznog, čak i kada je u pitanju savremeniji kontekst. Pojedine eseje posvećuje modernoj umetnosti dvadesetog veka smatrajući je prikrivenim govorom o svetom, govorom koji je primeren i prilagođen nivou svesti modernog čoveka. Bez obzira što se u predstavljačkom smislu umetnici eksplicitno odriču tradicije i religije baveći se upravo nepredstavljačkom umetnošću, njihovi vizuelni svetovi, smatra Elijade, sugerišu formalno izmenjen, ali autentičan pristup onostranom. Aktivnim činjenjem umetnik sudeluje u izmeštanju sebe u ‘Drugo’, u konstanom naporu da prevaziđe individualnu, diskontinuiranu egzistenciju.

Na primerima moderne, Elijade uviđa neprekidnu potrebu da se prodre ispod površine, izvan forme i duboko u (anti)realno:

 ‘Dakle, moderni čovek je zaboravio religiju, ali sveto preživljava u njegovom nesvesnom.’ 

Konkretne primere nalazimo u izrazima kubizma (‘geometrijskog tunela stvarnosti’), tašizma, apstraktne umetnosti, tačnije na primerima koji su bili dominantni u godinama kada je Eliajde aktivno pisao. Ovakvu umetnost on posmata kao onu koja budi ‘kosmičku religioznost’, otrgnutu od prethodne religiozne forme koja je tokom istorije podvrgnuta radikalnoj desakralizaciji karakterističnoj najviše za Zapad. Svojim‘ bavljenjem elementarnim modalitetima’, autori ovog modernističkog jezika težili su da se oslobode forme sa ubeđenjem da je stvarnost nesvodiva.

Mirča Elijade navodi Ničeovu presudu o -smrti Boga- u kontekstu nove perspektive koju ona sugeriše, tvrdeći kako ta smrt Boga iziskuje i nov način izraza religijskog iskustva, ekvivalentan stanju svesti čoveka. Ovo se svakako projektuje i na umetničku praksu.

U članku ‘Brankuzi i mitologija’, autor uzima za primer moderne kosmičke religioznosti svog rumunskog savremenika, vajara Konstantina Brankuzija. Brankuzi kao jedan od pionira skultpuralne apstrakcije kao i skulpturalnog minimalizma, bavi se kamenom u duhu svog karpatsko-  dunavskog porekla ostvarujući morfološku i strukturalnu sponu sa skulpturom praistoije. No, spona se ne zadržava samo u ovim odlikama tretiranja forme. Brankuzi poput nekolicine svojih savremenika vraća se u predlogičko stanje tokom stvaranja i kreira sopstveni duhovni poredak:

 ‘Ništa nije moglo da uveri Brankuzija da stena nije samo fragment inertne materije, kao svi neolitski ljudi, on je u steni osetio prisustvo, silu.’  (M.Elijade)

Elijade primećuje kako je moderna umetnost dvadesetog veka često sklona ekscesu, kodiranju, te i jednostavno rečeno – nerazumljivosti.

‘Možda nikada ranije nije u istoriji umetnik bio toliko siguran u to da će što je smeliji, ikonoklasičniji, apsurdniji i nepristupačniji, biti više priznat, hvaljen, obožavan. U nekim zemljama rezultat je čak bio i obrnuti akademizam, akademizam ‘avangarde’ 

Ovaj fenomen on tumači kao moderni elitizam koji teži hermetičnoj zajednici ‘odabranih’ u koju se ulazi inicijacijom, prevladavanjem teškoće nerazumevanja:

‘Kroz ovaj kult ekstravagantne originalnosti, teškoće, nerazumljivosti, elita reklamira svoj beg, beg od banalnog univerzuma svojih roditelja, dok se u isto vreme pobunjuje protiv izvesnih savremenih filozofa očaja.’ 

(Simbolizam, sveto i umetnosti)

Elijade i savremeno doba

Mirča Elijade ipak je na izvestan način predvideo ono što će uslediti nakon modernizma, ono što mnogi filozofi današnjice opisuju kao skepsa, nepoverenje u metanaracije, relativizam.  On piše kako modernu ‘kosmičku religioznost’ odlikuje i stalna potreba za uništavanjem poretka i ponovnim rođenjem. Ovo bi se moglo nazvati i težnjom ka prvobitnom haosu, ‘regresijom sveta u stanje virtuelnosti’. Kako umetnički jezik biva u jednom smislu uništen i time lišen pređašnje, tradicionalne forme, kako se reaktivira haos koji iz oprečne pluralnosti kreira novo stanje, stvara se umetnički izraz kao produkt nove svesti. Elijade u duhu svog pisanja ovaj fenomen poredi i sa predinicijacijskim haosom.

Verovatno je da bi doba kakvo mnogi karakterišu kao postmoderno za Elijadea otvorilo nove interpretativne mogućnosti kojima se danas bave savremeni diskursi. Relativizam kao jedno od dominantih postmodernih načela dovodi u pitanje umetničko delo kao koherentnu celinu koja nosi fiksno, samim tim i ‘metafizičko’ značenje, a skeptičan odnos prema metanaraciji rezultira gubitkom njene utemeljujuće funkcije. Mogli bismo samo da nagađamo kakvu bi ‘dijagnozu’ Mirča Elijade dao savremenim društvenim  i kulturnim fenomenima.

Za P.U.L.S.E: Luna Jovanović

LunaO

  Luna Jovanović, Mirča Elijade, Modernizam, Simbol, Umetnost