Ulogujte se / Kreirajte profil

Salaš

Rzanje konja razbija jutarnju tišinu. Vlažni oblaci toplote iz Astorovih nozdrva se sudaraju sa jutarnjim mrazem i pretvaraju u sitne, svetlucave, jedva vidljive kapljice. Diže se maglena zavesa, lelujavo, sporo, neujednačeno i treperi iznad  utihlih, pustih i promrzlih oranica.Topot Astorovih kopita po okamenjenom grumenju zemlje koja se jedva nazire pod gomilama osušenog lišća me umiruje. Toplo telo životinje i njeno ravnomerno disanje, uvek mi vrate deo spokoja nestalog u vrtoglavoj svakodnevnici.

Lepa su jutra iznad čenejskih salaša utihlih i bremenitih, punih ambara, stoke i živine.Volim da posmatram mir stoletnih kućica iz kojih se već odavno viju tanki oblaci dima i purpurne zrake koji se polako promaljaju iznad trošnih, nakrivljenih krovova. U dvorištima usamljno čuči po koji đeram i tužno, umorno, škripući, još uvek iznedri sokove iz vodenih žila plodne ravnice. U daljini su šume koje skrivaju beskrajno prostranstvo zlatom natopljene zemlje.

1503609_775204285827359_2066406211_n

Astor, ispod mene se u trenu uzvrpoljio, uznemireno počeo da frkće i propinje se. ”Miran, dečače” tepam crnom lepotanu, snažnih nogu i toplih tamnih očiju koji izgleda kao da ga je ova ravnica izrodila.Pogledom pratim njegova kopita koja žustro kopaju zemlju pred sobom i ugledam bodljikavo klupko u gomili lišća koje se uplašeno otkotrlja u stranu.

“Dobro je, dobro!” tihim glasom umirujem nemirnu životinju, milujući je po dugom vratu prekrivenom divnom i sjajnom grivom koja u gustim slapovima prekriva njena snažna leđa. Frktanje se smiruje i Astorovo telo napušta uznemiren grč.

Poteram životinju u kas da obe ostavimo iza sebe nemir, svaka svoj. I dok sečemo svežinu vedrim galopom i osećaj slobode  skida ešarpu tuge, zaronimo u talas u kom vreme ne postoji.

Istovremeno dok pored ostaju mirom okupani predeli, poneka zaprežna kola iz kojih seljak ljubazno otpozdravlja u mom oku  još uvek su slike prethodne noći, pune boja, i ukusa ljubavi.

Pred nam su već kapije staja i Astorovu radost osetim po sretnom rzanju kojim najavljuje svoj povratak.

1552815_775205159160605_2078427645_n

Topla štala, poznat miris sena i lepa glava ždrebice Aske koja izviruje iz boksa nevidljivim koncima ga vuku unutra.Sa smeškom posmatram dve glave u nežnom dodiru kako se njuše, dok rukom punom sena i lišća brišem znoj sa Astorovog tela. Onda osetim poznat dodir na svom vratu, pokret koji mi  skida maramu i briše moje lice a zatim zagnjuri  u svilu da udahne miris kože koji je na njoj ostao.

Zašto mi srce u trenu podivlja i udara jače od Astorovih damara u najačem galopu kad god osetim taj dodir, od koga gorim a čiji plam ponekad skrivam iza bedema koji treba da liči na mir?

Snažno udaranje Astorovih kopita zaustavi moju ruku koja je krenula ka njegovom licu i prenu me. Raširenih nozdrva, uz glasno njištanje udarao je u drvenu ogradu ispred sebe. Odjednom je ispred mene razjarena životinja , sa divljim nagonom, koju ne prepoznajem. Pokušavam da  pažljivim pokretima umirim tog vranog gorostasa koji se propinje ispred mene i čija kopita umalo ne završiše negde na meni, da me njegove ruke  u trenutku ne povukoše ka sebi. Uzavrele krvi, Astor je pomahnitalo glavom udarao u drvenu prepreku ispred sebe. Zbunjeno i uplašeno , na sigurnoj razdaljini, iz njegovog naručja posmatram iznenadnu promenu u ponašanju drage životinje.

Pogledom potražim Asku i shvatim da se spustila na tlo. Drhtavim prstima potražim njegovu ruku i povlačim ga sa sobom da uz ivicu osmotrimo prizor pred sobom.

Aska je mirno ležala u senu.Neobično spokojna, pomalo umorna. Pognute glave u stranu. I onda ugledam kako se promalja iza nje vlažna glava, zatim malo kopito…ždrebe…Divno, malo, još slabašno, viri iz sena sklupčano uz toplinu majčinog tela.

Pogledom, bez reči otvorimo ogradu i Astor gordo i ponosno ušeta. Istoga trena nestade nemir iz njegovih sapi. Nežno je njušio Asku i ždrebe i zaštitnički stajao nad njima. Toplina, mir i sreća ispuniše celu staju velike ergele.

1552913_775208179160303_215521001_n (1)

Njegovi prsti potražiše ovog puta moje i ja zagnjurih glavu u njegove grudi,  tamo gde muzika srca rastera  nemir i poseje spokoj. Toplina, neki divan talas sreće,  sigurnost  snažnog zagrljaja… taj novi život, trag svetlosti koji uvek budi u blaženstvu i obasjava, preplave moje oči i nateraju me da potražim smisao svog  upornog bežanja od šume ljubavi obraslom gustim rastinjem strahova, od kojih jasno ne vidim put.

A on, kao i uvek, oseti taj talas koji dolazi u očima i napravi branu nežnim poljupcima. Drhtim…ne znam…od sreće, umora, veličanstvene lepote koju donosi novi život…ali me savlada slabost od koje se uruše zidovi bedema.

Vodi me kući! – tiho prošapnem.

za P.U.L.S.E: Sunčica Torbica

fotografije: Maja Damjanović i Ilija Gajinov

6 komentara na tekst Salaš

  1. Ana

    05/03/2014 at 15:53

    Prelepo …. Prosto fantasticno

  2. Bilja

    02/10/2014 at 21:52

    Na cas sam zaronila u talas u kom vreme ne postoji… Iznenadjena sam sto je ovo TVOJA prica…. Citala bi ih do ujutru… Salji jos 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *