Салман Ружди – Њујорк је пун чудака попут мене

Ако не видите свет на истинит и занимљив начин, није важно какве бајке причате, нико у њих неће веровати. Магија мора бити укорењена у стварности, каже Салман Ружди на почетку разговора који водимо на 21. спрату једног њујоршког небодера. Магијски реализам обележио је његове ране романе „Деца поноћи“ и „Срамота“ који му доносе књижевну славу, а „Сатански стихови“ – ванкњижевне контроверзе које кулминирају фатвом. Наиме, 1989. Ајатолах Хомеини изрекао је смртну казну Руждију због „хуљења Ислама, Мухамеда и Курана“ и позвао муслимански свет да то спроведе у дело. Фатва је била на снази девет година током којих је Ружди живео у дубокој илегали, а чувало га је на десетине агената специјалних служби. Од 2000. живи у Њујорку, и даље на тајним адресама, те није било нимало лако доћи до њега. Овај интервју вођен је у добро обезбеђеној просторији, а један од услова да прихвати разговор био је да неће бити политичких питања.

Захваљујући романима који су исписали и његов живот, Салман Ружди постао је један од најтраженијих писаца нашег времена. Код нас су преведени готово сви његови наслови међу којима и најновији – „Две године, осам месеци и двадесет осам ноћи“. У густом романескном ткању које плете између фантастике и мита, Ружди тежи да обухвати сложене димензије времена, сталне преображаје света, комешање историје и људски живот несагледив у својим турбулентним обртима и гротескним деформацијама.

Рођен у Бомбају, Салман Ружди (1947) похађа елитни колеџ и дипломира у Енглеској где проводи највећи део живота.

Био сам збуњен и сметен кад сам, као млад, напустио Индију и дошао у Лондон, каже. Кад сам објавио свој први, не посебно успешан роман „Гримус“, схватио сам да морам да откријем ко сам како бих наставио да пишем. Зато сам одлучио да се вратим на место детињства – у Индију, и да успоставим везу са земљом коју сам напустио.

Тако је настао ваш култни роман „Деца поноћи“. Могло би се рећи да је Индија од вас направила писца.

Рођен сам у историјски значајном тренутку – два месеца пошто је Индија стекла независност. Али, колонијализам не нестаје истог дана кад колонизатори оду – последице остају. Одмалена сам желео да што више сазнам о везама између Енглеске и Индије – шта је ко коме учинио. Било је логично да упишем студије историје које су ми помогле да се остварим као писац. У многим књигама, почев од „Деце поноћи“, обрађујем историјске теме. Понекад додам и елементе фантастике, али за мене је кључно питање односа појединца и историјских догађаја који се око њега одвијају.

У најновијем роману „Две године, осам месеци и двадесет осам ноћи“ нема много историје. Волите да кажете да је то ваш најкомичнији роман, а ја бих додала да у њему има и највише елемената фантастике.

У праву сте. У књизи се враћам на приче које сам слушао као дете, а које би се могле подвести под фантастику – најпознатија је збирка „Хиљаду и једна ноћ“. Тада сам схватио да, иако знам да ћилими не лете, они у причама лете и могу да вас одведу на занимљива места. Уметничка истина није исто што и натурализам – то је нека измишљена истина коју читаоци прихватају као праву зато што на истинит начин приказује људску природу. Књижевност говори о томе какви смо као људска бића и шта једни другима радимо, чак и ако до те истине стигнемо на летећем ћилиму.

Мислите да је фантастика добар начин да се говори о стварности?

Ако желите да говорите о филозофским идејама, фантастика је савршена за то.

Нарочито вас привлачи свет натприродних бића – џинова...

Привлачи ме јер нема ништа заједничко са светом религије. То нису божанска бића, попут анђела. Анђели служе Богу. Ако постоје анђели, онда постоји и рај. Ако постоји рај, онда постоји и пакао, а то је већ религијски концепт. Џинови су у неком другом свету – они су световна натприродна бића и зато ми се свиђају. Сем тога, бахати су, што их чини још привлачнијим. (смех)

Један од ликова у роману је и Ибн Ружд, филозоф из 12. века. Сазнала сам да ваше презиме Ружди потиче управо од његовог презимена.

Ни ја то дуго нисам знао. Отац је одабрао презиме Ружди зато што је изузетно ценио филозофију Ибнa Ружда, на Западу познатог као Авероес. Став супротан његовом изнео је, сто година раније, персијски филозоф Ел Газали, који је имао далеко конзервативнији став.

У књизи евоцирате ту филозофску расправу, актуелну и данас…

Хтео сам да кренем од филозофа који су, пре много векова, покренули расправу између просвећене и реакционарне мисли која је и окосница заплета у роману. Џинови заузимају стране у тој расправи и тако настаје рат. Kад сам почео да пишем књигу, нико није ни знао за појам Исламска Држава. Међутим, кад сам завршио књигу, испоставило се да је плод моје маште постао стварност.

Занимљиво је што се декларишете као атеиста, а изузетно добрo познајете ислам који сте изучавали и на факултету ...

Јесам. Као појединац не осећам потребу да припадам некој религији јер она објашњава свет на начин који мени није занимљив, али религију не можемо заобићи – она је свеприсутна! Писци који су атеисти морају да се баве религијом јер је данас то велика тема.

Роман „Сатански стихови“ донео вам је много проблема, укључујући и фатву. Да ли сте могли да претпоставите да ће ваш секуларни приступ исламу толико испровоцирати муслимански свет?

Реакција није дошла од муслиманског света. Дошла је, нажалост, од Ајатолаха Хомеинија, кога видим као представника неке врсте фашизма који је заживео у Ирану. На несрећу, успео сам да привучем његову пажњу. Знам много муслимана који с уживањем читају ту књигу. Осим тога, деведесет одсто романа „Сатански стихови“ не односи се на религију – у суштини, то је књига о миграцији и њеним последицама, као и о процесу преображаја личности. Једина истина је – мој став о религији је дисидентски.

Ваша велика тема је питање идентитета који је флуидан и променљив. Ваши јунаци у себи носе различите личности. Да ли је питање идентитета данас и књижевно и политичко питање?

Тема идентитета постала је политичко питање. Носимо мноштво различитих личности заробљених у једном телу. Начин на који се опходимо према деци или пријатељима разликује се од начина на који се опходимо према љубавници или послодавцу. У ово постфројдовско доба постали смо свесни да нам је идентитет фрагментаран и вишеструк. Постоји четрдесетак начина на које свако од нас може себе да опише и сваки је истинит, а сви они заједно чине наш идентитет. Ипак, у свету данас неко као да хоће да сведе наш идентитет и сврста нас, рецимо, у западњаке или исламисте, Србе или Хрвате – као да желе да сврстају људе у уже категорије. Права вредност књижевности је у томе што нам показује да смо сложене, контрадикторне, вишеслојне личности.

Заокупља вас и питање миграција, трансформација, егзила. Сведоци смо великог прилива народа из Азије у Европу. У новинама читамо да се богати Европљани селе у Аустралију јер се тамо осећају сигурније. Свет се мења.

Мења се! Питање избеглица је колосална тема. Да људи не би бежали из својих земаља где им је угрожен живот, треба учинити нешто да немају разлога да беже. Оно што се дешава у Сирији и Ираку узрокује прилив избеглица. Сукоб треба решити како људи не би имали потребу да беже. Сем тога, може се поставити питање зашто арапске земље не прихватају те људе који говоре истим језиком. Зашто земље Персијског залива у којима се говори арапски и где је исти верски систем уопште не прихватају избеглице? Зашто Западна Европа мора да прихвати све избеглице? О томе би могле да се поведу озбиљне расправе.

У једном роману пишете: „Човек треба да зна шта може да остави за собом, а шта је то од чега не сме да се одвоји“. Ви сте за собом оставили много тога. Шта је то од чега се не одвајате?

Кад сам се родио, од очевог пријатеља добио сам комадић сребра, на ком је била угравирана мапа неподељене Индије – било је то пре поделе земље. Ту мапу угравирану у сребру носим са собом куд год да пођем. То је нешто што одређује моју личност – ја сам човек из неподељене Индије! Као што сте рекли, био сам Лондонац, сад сам Њујорчанин, али у суштини, ја сам дечак из Бомбаја.

Бомбај, Лондон, Њујорк… Прешли сте пола земаљске кугле. Како бисте волели да довршите тај круг?

Кад би требало да укратко опишем себе, рекао бих да сам писац метрополе. Кад помислим на Бомбај, Лондон или Њујорк, међу њима видим велике сличности. А што се тиче мог круга, чини ми се да се лепо уклапам у Њујорк – пун је чудака попут мене!

Аутор: Неда Валчић Лазовић*

*ауторка је уредник у редакцији Културе Радио телевизије Србије

Политика

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Književnost, Salman Ruždi