Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Самјуел Бекет- странац у Паризу, странац у животу

 Бекет је осетљив чим се човек нађе поред њега. Он се не испољава, али ви осећате да сте пред неким. На први поглед, то је стегнут човек који влада собом. Врло је лепо видети човека који носи у себи тескобу и који господари собом. Феномен. Иако је одувек у Паризу, интелектуална Француска га није обележила. Остао је странац, иако је овде већ дуго“, рекао је о њему у једном интевјуу Емил Сиоран, такође човек који је живео у Паризу и био странац, да би у једном тренутку рекао за Бекета нешто што се осети и у његовим делима, у карактеру његових ликова- „увек је одавао утисак човека који тек што је пао с Месеца“.

tumblr_mgtgp3cI9n1rli7vzo1_1280

Иако се уз Ежена Јонескоа сматра зачетником театра апсурда, он сам, као човек и стваралац, представља својеврсни антипод Јонескоу-док Јонеско експлодира, Бекет увек остаје присебан, влада собом и читалац стиче утисак да је у њему, уколико се ослонимо на Шопенхауерову поделу живота на конкретан и апстрактан, где човеку ,,оно што га је претходно потпуно обузимало и интензивно покретало сада изгледа хладно, безбојно и удаљено: он само гледа и региструје“, преживео само тај апстрактни посматрач, са очима које не виде више боје (уосталом, епитаф на његовом гробу гласи: „било која боја, све док је сива“), већ редукују све на оно суштинско и дубоко, огољено до сржи којa се у неке махове чини накарадном, гротескном, али лишен друштвених фактора и околности, човек, као гост овог света, постаје апсурдна лутка живота. Иако је Бекетов стил окарактерисан као минималистички, он успева уз мало речи да предочи неке од суштинских питања о смислу живота, али не даје одговор-то препушта читаоцу, јер стваралац није нужно онај који истовремено и има одговор на постављено питање. Оно што Бекет са сигурношћу поседује јесте свест да је крај неминован, само је неизвестан пут којим ће се до њега доћи, као и време потребно да се тај пут пређе. У складу са том филозофијом живота, он и ствара ликове који су на први поглед ишчашени и апсурдни, али су заправо само људи са основним егзистенцијалним питањима, јер ,,јер људима није довољно да трпе, они хоће разлог“.

tumblr_mgdbhqEtDo1qkokhho1_500

Чини се да његова дела ипак одишу бледом надом да тај разлог постоји, јер Владимир и Естрагон неће престати да чекају Годоа ни онда кад се завесе спусте, јер ,,онај који је много чекао, чекаће заувек“. Сваки појединац себи мора покушати да осмисли бесмисао, чак и када је свестан да је смисао само плод његове маште, јер би живот у супротном био пуко ишчекивање краја. Бекет је једном записао: „Ослонио сам се на привидности, иако сам осећао да су испразне“, нешто слично што ће и Достојевски много раније приметити: „Свако од нас има право на своју срећу, чак иако та срећа није ништа друго до обична илузија. Живећи живот, свако има право да га не проживи.“ Бекетови ликови не траже срећу, траже само разлог да и даље подносе живот, и њихово чекање се никад не завршава, јер онда кад се један живот заврши, почиње неки други, нимало различит од овог претходног у својој основи, и то траје бесконачно дуго-постоји „дужност“ да се живи, али од појединца зависи чиме ће испунити време између две вечности.

tumblr_mh25hlcOgf1rnay2q_1358909769_cover

У младости, Бекет је провео две године у душевној болници и тамо је имао прилику да слуша предавање Карла Густава Јунга, чија је тема била „никад исправно рођени“-чини се да ће се то осећање промашености осетити у свим његовим каснијим делима. На њега је битно утицао и Џемс Џојс, вероватно најзначајнији ирски писац свих времена, и Бекетов савременик, па је један свој роман написао под снажним утицајем Џојсовог стила, да би касније отишао у другу крајност-Џојс је био онај који је ширио, док је Бекет одузимао, осиромашавао, не допуњавао. Све црпи искључиво из сопственог живота, јер добро написано може бити само преживљено. Својим ликовима мења имена у току драме или романа, стављајући индивидуалност на тај начин у други план и преносећи причу у сферу општег људског апсурда, бесмисла примењеног на било који живот, било кад и било где. Време у његовим делима има малу или никакву улогу, слично Ничеовој идеји да постоји један живот сваког од нас који се безброј пута понавља кроз вечност. Свеједно је кад,  јер нема шта.

„Живети. Изговарам ту реч, а не знам њено значење. Покушавао сам то, а нисам знао шта покушавам. Можда сам, на крају крајева, ипак живео, а да тога нисам ни био свестан.“

За P.U.L.S.E  Дајана Милованов

 

5 komentara na tekst Самјуел Бекет- странац у Паризу, странац у животу

  1. Stefan

    26/01/2013 at 17:31

    Predosetio sam da će na neki način imati veze sa Sioranom. Odličan je! 🙂

  2. Miljan

    30/11/2015 at 21:29

    Odličan tekst. Da li se mogu negde pronaći Jungova predavanja “nikad ispavno rodjeni” u pisanoj formi, tj. napisano u nekoj njegovoj knjizi?

  3. zapitan

    04/12/2015 at 13:17

    zašto niste potpisali ovaj tekst

  4. Boban Savković

    04/12/2015 at 15:36

    Da bi nas vi to pitali. Tekst je prekucan sa novinskog teksta, na kojem nije bilo ime autora i datum. Ako Vam je to važnije od sadržaja teksta, u redu je, mada ga nismo potpisali svojim imenom i prisvojili ga.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *