Ulogujte se / Kreirajte profil

Recenzija predstave “Crvena: samoubistvo nacije”

crvena1

Predstava Crvena: samoubistvo nacije, izvedena je premijerno 18. aprila, u režiji Vojislava Arsića, a po tekstu dramaturškinje Milene Bogavac – u Bitef teatru, u saradnji sa Centrom E8.

Glumačka postavka okuplja imena: Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Sovilj, Zoran Pajić, Zoltan Pletl, Anđelko Beroš, Janko Cekić, Aleksandar Jovanović, Dušan Kaličanin, Uroš Milojević, Uroš Mladenović, Uroš Novović, Marko Panajotović, Ivan Pantović, Alek Surtov, Stefan Tešić, Jovan Zdravković. Kako se da primetiti, u pitanju je potpuno muška postavka – a ipak, predstava je implicitno feministička, i bavi se ženskim pravima, transponovanim kroz narativ o abortusu, ali i šire – sociološkim i poličkim pretpostavkama „demografske katastrofe“ koja fatalistički odzvanja već godinama u medijima. Ova, popularna koliko i problematična, pitanja ona postavlja spretno i jednostavno – trojica muškaraca glume žene pred abortusom, jedan doktora, dok ostali glumci formiraju svojevrsni hor, sa sjajnim koreografskim izvedbama i songovima, a čija funkcionalnost je mnogostruka, uglavnom u ulozi komentara – može horski pojačavati traumatski potencijal „glavnog lika“ (koji je ovde jedna imaginarna žena koju zapravo svi igraju), može biti javno mnjenje, a može otelotvoriti socijalni kontekst (npr. „tipični“ muškarci, „tipični“ Srbi i sl.).

crvena6
Sve je u ovoj predstavi svedeno, svrhovito i britko sugestivno, a centracijom od prvobitne šire teme nacionalne i društvene degradacije (prvi song kao svojevrsna antihimna: J*** se Srbijo zbog Ratka Mladića, zbog Kosova (…) j*** se Srbijo protiv bele kuge, protiv hedonizma, proziv sebičluka (…) j*** se Srbijo među šljivama, j*** se Srbijo pod tom istom kruškom viljamovskom – što smatram pravim higijenskim ispoljavanjem sublimirane agresije usled političkog i društvenog nezadovoljstva), preko pitanja o slobodi u društvu, statusu žene, mizoginiji, strasti i patrijarhatu, i mnogih drugih – do nukleusa predstave, teme abortusa kao simbola ženske socijalne opresije.

Scenski materijal je minimalistički, upotrebljen da bi se povisila ekspresivna moć predstave, dok se kao vrhunski „alat“ koristi telo – koje se feminizuje u svojevrsnoj interpretaciji koja popušta konvencionalne modele ophođenja, i ekspresivno prati emociju – kako u koreografijama, tako i u svakom pokretu koji je uvek produženje reči. Gotovo potpuni minus scenske aparature ovde je minus koji nagrađuje ekspresivnošću. Otuda bi ta nepatvorena ekspresivnost kao umetnički postupak, bila, po meni, najveća vrednost ove predstave – uz njenu izrazitu telesnost, gde je samo telo dovoljno da ponese celu priču i svu njenu problematiku.

crvena2
Ono malo scenskih predmeta vodi se funkcionalnim načelom – npr. lutke u dramatičnom performansu porođaja, koji je ne jedna od, vizuelno i emotivno, naturalističkih ali simbolično upotrebljenih scena, od kojih se ne zazire. Nezaobilazni su i specifični i svrhovito korišćeni gestusi kojima predstava obiluje – a izdvojila bih onaj koji koreografski uobličava abortus, tako što jedan glumac drži u rukama drugog u fetusnom položaju, a zatim ga lagano ispušta ka podu. Takve sitne simbolične pojave su prava moć predstave, koja postaje indikativna ali i mistično jezgrovita.

Naša pažnja dalje prati dramatizaciju abortusa kao procesa – muškim telima, izobličenim u grčevitom perfomansu – gde počinje strahovito rasipanje, a potom kroz predstavu ponovno sažimanje, jednog ženskog (nad)lika koji prolazi kroz strahotu „ubistva“. Otuda ovde imamo tri različite mogućnosti žene – jednu kao oličenje patrijarhalne smerne žene, jednu kao oličenje hedonistički osvešćene, „raspusne“, i jedne zbunjenje i sputane sopstvenim identitetom – uz „doktora“, koji sprovodi svojevrsnu hiruršku epopeju abortusa, razobličavajući i ukrštajući njihove identitete koji su zapravo uvek nepomirljivo prisutni u svakoj ženi.

crvena3
Govor, kao ono što u modernom pozorištu poslednje (re)definiše nestabilnog lika, zapravo je neindividualizovan – ako svi glumci govore kao jedna žena, nijedan ne poseduje svoj govor, ali ga svi tvore. U razmaku između glasa koji govori i diskursa kom taj glas prijanja, govor je uhvatio polinomiju ženskog subjekta, u jednom egzistencijalno kriznom trenutku života.

Ovakva organizacija likova i fabule, skladno se kombinuje sa tekstom, koji je takođe svojevrsni konstrukt – pored teksta drame Milene Bogavac (koji je svoje praizvođenje imao u predstavi Crvena: seks i posledice, takođe u Bitefu), tekst je kolaž teza iz knjige Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse (Marina Blagojević), isečaka iz dnevne i nedeljne štampe, semplovanja govora predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa pesmama Goce Tržan, grafita iz javnih toaleta i sa drugih, sličnih mesta. Time je ova predstava, po tvrdnji režisera, kombinacija klasičnog teatra (rad na tekstu Milene Bogavac) ali i dokumentarnog. Ovde je važno napomenuti da iza same prestave stoji ozbiljan istraživački rad – andragoški (Aleksandar Bulajić i Maja Maksimović), ali i umetničke i edukativne radionice kroz koje su prošli glumci – zato ovde govorimo o glumcima kao koautorima predstave, koji, po rečima režisera, samosvesno istupaju kao „ambasadori nenasilja“, „pokretači promena“, „borci za ženska prava i rodnu ravnoravnost“.

crvena4
Sa ovakvim utemeljenjem, posredstvom glumaca, a u skladu sa minimalističkim scenskim materijalom, jezik postaje kompenzantivni (verbalni) scenski materijal. Gotovo materijalan, doveden do usijanja, jezik zasipa publiku stravičnim i strelovitim porukama, moćnim i nepremostivim.

Međutim, ovde se moramo zapitati da li predstava uspeva da izbegne opasnosti sa kojima se suočava – jasna angažovanost koja može da ugrozi umetnički efekat, feministički diskurs koji, neretko, ume da negativno utiče (ponovo, na umetnički efekat) svojom agresivnošću i preteranom sugestivnošću, i opasnost da, boreći se za ženska prava, preterano viktimizuje žene?
I odmah se moram „ograditi“ – ovo „čitanje“ predstave očigledno je intimno, pre svega jer je to jasan pristup predstave – ma koliko paradoksalno (i objektivizovano) delovala izvođenje muških glumaca ženskog pitanja, kvalitet predstave je upravo u tome – u pitanju je pravo intimno pozotište, koje se tiče svih – kako žena, tako i muškaraca.

crvena5
Angažovanost predstave se ne dovodi u pitanje – ona istupa kao angažovana, i time je „ojačan“ svaki njen segment , ali ona je mnogo više od pamfletskog materijala – Crvena prilazi svojoj publici (muškoj i ženskoj) direktno, u početku čak neugodno agresivno (pomenuta antihimna) – za onu publiku kojoj se tako može prići. Međutim, drugi način je i dramatizacija abortusa (pratimo čitav čin), a napokon – i najjednostavniji pristup, brojevima. Kada glumci pred nas ispisuju sramne statističke podatke o nasilju nad ženama, onda govorimo o jednostavnoj i jednostranoj poruci koja se ne može prenebregnuti. Ali umetnička vrednost, pored jasne sposobnosti da zaprepasti i time duboko ureže pouku – jeste u obradi, detaljima, strukturalnim i tekstualnim vrednostima, koji su samo delom ovde opisani, a čiji kvalitet uzdiže predstavu od propagandnog materijala do dela sa utemeljenim i autentičnim vrednostima.

Takođe, predstava ne propagira feminizam, već je ona feminizam na delu, koji u određenim imaginarnim okolnostima (pre svega u muškoj glumačkoj postavci) ostvaruje plodno tle za drugi ugao za probleme sa kojim se feminizam bavi, a bez idološkog i utilitarnog manirizma. Otuda možemo govoriti o „razrodnjavanju muškaraca“ (Sticajem nekih horomna, ja sam, naime, muško.), što se očitava kako kroz fabulu, tako i kroz glumački rezultat poduhvata – ovi muškarci zaista pronalaze žensku matricu u sebi, čime se rod pokazuje kao vrhunski konstrukt – društveni, psihološki i politički (Lično je političko!). U ovome uviđam najzdraviji način da se priđe, inače i dalje prilično nepopularnim feminističkim temama – kao što se više puta ponavlja u predstavi: Gde su tu muškarci?, feminizam nije pitanje biološke pripadnosti, i on se i te kako tiče muškaraca (i obrnuto, muškarci se tiču feminizma, što se često može zameriti „ortodoksnom“ feminizmu).

crvena7
Na kraju, svakako najveća opasnost – viktimizacija žene, mislim da je tek na kraju izbegnuta. Kao svojevrsna prorefrenska replika pojavljuje se potreba da se definiše žena, sa stalnim aluzijama na bliskost smrti i rođenja, koje žena nosi u sebi – Žena je tajna. Žena je telo. (Moje telo izaziva želju. Želja izaziva bol. Želja je bol. Žena je bol. Moj bol je veliki ko smrt. I veći. Kao život. Ne kao njegov život, ni kao njegova smrt u mojim mislima. Kao moja želja da bude mrtav. Da ne bude. Smrt me boli. Moje telo boli ko život. Kao ničiji život.) Žena je strah. Žena je pustinja. Žena je bes. Žena je crvena. – u ovim varijacijama u kojima osećam tu jednu ženu koja je poput nad-žene otelovljuje čitav femino-kosmos, polako pulsira tragička svest koja opet, u kontekstu vremena u kom živimo, ne može da se ostvari u svom fatalizmu, već pristupa relativizaciji i kontekstualizaciji – Žena nije i ne može biti kriva! – što se takođe prorefrenski ponavlja, ne zvuči ubedljivo. Ova žena preuzima odgovornost (Ne može biti neobično! Ja sam rođena. Vi ste rođeni. Svi su već rođeni. Ne može biti neobično. Vaš život. Moj život. Tvoj, i tvoj, i tvoj, i čiji hoćeš život. I ničiji život. A moja odluka!) – i za sebe, i za druge, ali baš zato da bi imala potpunu autonomiju nad svojom sudbinom – i sublimiše je u jedan jasan stav, koji je odraz sazrevanja ženske samosvesti – Kako to tačno na vas utiče ako ja odlučim da budem majka? Ili da ne budem majka, nikad. Moja stvar! Moja odgovornost i moja odluka – bez viktimizacije (žena-žrtva), ali i bez heroizacije (žena-majka). Intimni teatar u svom razornom, nagonskom napadu na socijum koji zahteva.

crvena8
U tom trenutku, i sama predstava je crvena – crvena jer bode oči, jer „žulja“ temama koje nisu lake ni sasvim rešive, crvena jer je ostvarila potpuni femininitet, jer je podvukla jedan sistem (crven – srpski) i dalje crven u alarmantnosti svog stanja, bolan jer je naš, a gnevan jer mu ne podilazimo celokupnim svojim postojanjem – i onim najličnijim – Koliko duboko društvo treba da uđe u matericu da bi bilo zadovoljeno?

Ovime se direktno napada sistem koji invanzivno pristupa intimi svojih građana, čije stanje je posledica uzroka koje sam društveni poredak postavlja – nezaposlenost, nedovoljno seksualno obrazovanje, nasilje nad ženama, nediferencirana ženska prava, vladavina nasilja, tabloidizacija i estradizacija socijalne stvarnosti. A u ovim uzrocima učestvujemo svi, i to je širi angažman na koji ukazuje Crvena, i samosvest koju nam poklanja. U tome ona prevazilazi tematske okvire na koje se poziva, i direktno ukazuje ko stavlja pištolj na matericu nacije koja „odumire“.

Fotografije: Facebook, Crvena: Samoubistvo nacije

Za P.U.L.S.E: Nevena Milojević

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *