Ulogujte se / Kreirajte profil

Šarl Bodler – Cveće zla

Bodler je svojim pesništvom odredio značaj evropske poezije modernog doba; istorija modernog pesništva ne može se zamisliti bez njegovog stvaralaštva. Čovek koji je u sebi sačuvao neodoljivu želju za nepoznatim, uzvišenim idealima, a u isto vreme se svim svojim bićem predao vrtlogu velikih gradova, idealista, a ogrezao u najgore poroke i razvrat, čovek koji hrli idealu i koji u isto vreme nema snage da se odvoji od opojnih draži života – takav je čovek bio Bodler. I usred najintezivnijeg života, Bodler je bio usamljena duša. Bajronovski ponos i nepomirljiva usamljenost spaja se se u njegovoj poeziji sa mukama pada, zanosima zemaljskih uživanja, ponižavajućim ropstvom slabe duše, okovane lancima za predmet koji prezire. Bodleru su se divili oni koji su umeli da naslute te plemenite težnje koje su ležale u osnovi pesnikovog pada, a mrzeli su ga oni koji su uprošćeno gledali na njega, koji su u njemu videli samo razuzdanog cinika, a u njegovoj poeziji otvorene slike razvrata.

nadar-baudelaire-1855

Njegovo ”Cveće zla” naišlo je na buru negodovanja, vlast ga je progonila, a društvo se bunilo protiv pesnika, koji je otkrio ”bolne tačke” savremenog čovečanstva u njihovom užasnom, neulepšanom obliku. Bodler je rođen 1821 godine, a umro je 1866. Ceo svoj život provodi u Francuskoj. Istorijat njegovih predaka prilično je tužan, jer među njima ima i bezumnih i ludaka. Biografija mu je potpuno jednostavna po spoljašnjim događajima njegovog zivota, ali je je bogata unutrašnjom tragikom. Otac mu je umro kada je imao deset godina, a majka se uskoro preudala. Nervna konstitucija, nasledjena od predaka i sklonost analizi, terale su Bodlera da u svakoj ličnoj nevolji vidi užase života i zato ga je veoma duboko pogodio postupak majke, koja je tako brzo zaboravila muža. Ubrzo odlazi na studije u Lion i Pariz, ali se tamo prepušta onom načinu života koji će dati osnovne motive njegovoj poeziji. Njega nisu privlačili aristokratski krugovi tih gradova, već se druži sa boemima (slikarima, muzičarima, prostitutkama) i upoznaje onu mračnu stranu velegradskog života.

spec-leo-f-baudelaire

Ono sto je obeležilo Bodlerovu mladost bila je svest o sopstvenoj usamljenosti i poznanstvo sa najmračnijim krugovima Pariza. Nakon kraćeg boravaka u Indiji, iz koje se Bodler vraća pun impresija i koja ostavlja jak uticaj na njegov život (pesma ”Albatros), Bodler se zaljubljuje u Žanu Dival, koja nije imala nikakvih drugih kvaliteta osim što je pripadala obojenoj rasi; nije bila ni lepa, ni pametna, ni dobra, radila je u jednom pozorištu i postala pravi pesnikov ”zao duh”. Ona je u znatnoj meri pokvarila njegov život – mnogo je pila, razbolela se od paralize i umrla u strašnoj bedi u jednoj bolnici nekoliko godina posle pesnikove smrti. Za svoga života Bodler se stalno brinuo o njoj, čak i kada je i sam bio u bedi. Sigurno je da baš toj ženi Bodler duguje one nezavidne poglede koji su se kod njega formirali kao prezir prema svim ženama (čak se čudio činjenici da se žene puštaju u crkvu, pošto ih je smatrao đavolskim stvorenjima).

103653877_273150c

Ta odbojnost prema ženama se moze objasniti jos jednom činjenicom – Bodler je bio dendista, bio je ekscentrik, koji je, kao dete bučne prestonice, prezirao sve što je prirodno, a uzdizao sve ono sto je izveštačeno i neprirodno. Poročni Pariz mu je razvio sklonost ka cinizmu. Ručavao je u restoranima sa nafrakanim zenama, a spavao po jazbinama, njegov put pijanstva nije imao granica i on se uskoro našao u potpunoj bedi. Stvarnost je postala još odvratnija, a potreba za pijanstvom jos veća. Naposletku su na red dosli i hašiš i opijum, a on je čak i pisao o tome:

”Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakidašnjice”.

Međutim, Bodler je duboko osećao dubinu svog moralnog pada i strahotu puta koji je izabrao – to se jasno vidi i u njegovim pesmama, one su zato tako potresne.

Charles+Baudelaire+baudelaire

Zbirku pesama ”Cveće zla” je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Flober roman ”Gospođa Bovari”. Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene. Uz kauciju Bodler biva pušten iz zatvora, ali uz uslov da iz svoje zbirke istrgne neke pesme. Osim zbirke ”Cveće zla’‘, Bodler je napisao i nekoliko eseja koji se posthumno objavljuju – ”Veštački rojevi”,”Romantička umetnost”, i zbirku pesama u prozi ”Pariski splin”.

Po kompoziciji, ”Cveće zla” je jedna od najsloženijih zbirki u istoriji književnosti. Sadrži šest ciklusa pesama ciji je smisaoni raspored uslovljen zajedničkim motivima.

baudelaire500

”Čitaocu” – je neka vrsta programske pesme, sublimacija čitave Bodlerove poetike, njegovo viđenje čovekovog životnog puta. Pesnik se obraća čitaocu koji je, kao i on sam, dvoličan i licemeran, koji se krije iza svoje nemoći i koji je razvratan. Ali pesnik unapred zna da njega niko ne razume, pa ni čitalac kome se obraća. Pesnikov stav prema životu je krajnje negativan – čovek stalno ide ka grehu i paklu i tu mu ne može pomoći podlo kajanje, jer iskupljenja nema. Za razliku od romantičarske idealizacije, Bodlerov čovek je razvratnik, a žena ”drolja”, oni pokušavaju da pronađu slast tamo gde je više nema i hrle ka smrti i grehu. Pesmom dominiraju slike propadanja i pomamnih zveri, ”gamad smradne tmine”, crvi, šakali, škorpije, zmije – pesnik ih upotrebljava kao simbole za čamotinju i porok.

Čitaocu

Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane obuzmu nam duh i telo kinje silno; našu ljupku grižu hranimo obilno kao što prosjaci svoju gamad hrane.

Uporno se greši, a podlo se kaje, za priznanje dobra nagrada se bere; svak misli da mrlje bedna suza pere, pa veselo opet na kaljav put staje.

Na jastuku zla nam dugo uljuljkava sotona Trismegist duh naš zaneseni, pa i naše volje metal dragoceni taj vešt alhemičar u zrak isparava.

vrag i drži konce što nas miču jadne! odvratni nas predmet privlači i mami, svakog dana korak silazimo sami bez groze put pakla kroza tmine smradne.

Ko siromah bludnik što cmače, mrcvari u drevne bludnice izmučene grudi. dočepamo uzgred slasti tajne žudi, pa ih iscedimo kao limun stari.

Ko milion crvi da kipti i pije, u mozgu nam banče čopori demona, a kad udahnemo, Smrt i pluća bo’na ko nevidljiv val se s muklim jekom slije.

Silovanje, otrov, nož i sva zla dela ako krasnih slika sav još vez ne daše na otrcan djerdjef bedne sudbe naše, – znači, nije duša, avaj, dosta smela.

No i od šakala, pantera pomamnih, skorpija, majmuna, orlušina, zmija, grdobe što puzi, pišti i zavija, u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih

grdjeg gada ima, gnusnijeg sto puta! I mada ne skače, urla, nit’ romori, u pustoš bi rado zemlju da pretvori i u jednom zevu sav svet da proguta;

to je Čama. – Njene oči plaču same, pušeći nargile sanja gubilište. Čitaču, ti znaš to nežno čudovište, – licemere, ti, moj brate, nalik na me!

woodpipeboring

”Blagoslov” – prva pesma ciklusa ”Splin i ideal”, inspirisana pesnikovom borbom sa majkom povodom njegovih književnih planova. Naslov je ironičan, umesto da dobije majčin blagoslov, pesnik se žali sto ona proklinje njegovo rođenje, nazivajući ga nakazom, ružnim i bednim izdankom. Međutim, pesnika ipak štiti nevidljivi anđeo, jer je on Božiji izaslanik na zemlji (religiozni motivi u pesmi). Prezir prema majci se širi na sve žene, razvratnice i bludnice (on voli njihovu veštačku lepotu, nakinđurene i izveštačene žene). Pesmom dominira nekoliko motiva : neshvaćenost, usamljenost, umetnost, telesna ljubav, mesto pesnika u svetu, suočavanje sa samim sobom i beg od grube realnosti.

BLAGOSLOV

K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata, Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva Razgranjenih munja bistrog duha svoga, On ne vidi rulju što je puna gnjeva:

Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju Dade nam za lijek grjehova nam kletih I da sok nam bude člst, najbolji, koji Kr’jepeć u kraj vodi uživanja svetih!

Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni Redovi se nižu svetih Legiona I da ga pozivaš na vječito slavlje Trona, i Kreposti, I Dominaciona.

Znam: samo je patnja plemenitost koju Zub zemlje I pakla ne može da dira, A za gradnju treba mistične mi krune Rad sviju vremena I sviju svemira.

Izgubljeno blago prastare Palmyre, Neznane kovine, biser mora tajnlh, I u tvojoj ruci, premalo bi bilo Za dijadem taj mi vedri, l’jepi, sjajni;

Jer će on mi biti samo od čista sv’jetla S ognjišta iskonskog, vrela svetih zraka S kojih oči smrtne – sjaj kad svoj sav daju – Zrcala su plačna, puna polumraka”.

”Uzajamnosti” – pesma u obliku soneta koja sadrži sve postavke Bodlerove poetike – simboli, sinestazija, alhemija reči (od razloženih elemenata stvaraju se nove celine), muzikalnost i slikovitost, univerzalne analogije…

Plaque_Charles_Baudelaire,_1_rue_du_Dôme,_Paris_16 ”Vino ubice” – pesma o veštačkim rajevima, o pijanstvu i grehovima koji iz njega slede. Lirski subjekat je ubica koji je ubio svoju ženu gurnuvši je u bunar, a na to ga je naterala kobna moć alkohola. Ipak i posle tog zlocinačkog čina on jedva čeka da počne ponovo da pije i da tako uguši i ono malo griže savesti sto ga muči. Njemu više ni do čega nije stalo, pa mu je svejedno da li ce živeti.

Vino ubojice

Mrtva je! No to sam htio. Mogu piti dokle hoću. Koliko je puta noću Njezin glas me otrijeznio.

Ko pravi kralj se osjećam! Zrak me može ponijeti… Zaljubili smo se ljeti. Tko kaže da se ne sjećam?!

Žeđanje me rastrgalo. Toliko mi treba vina Kolika je i dubina Njena groba. – Nije malo.

Lezi na dnu jedne jame I još sam je zatrpao Kamenjem, kako sam znao. – Možda je i nema za me!

U ime svih zaklinjanja Danih dok smo se grlili, Da bismo se pomirili, Ispunili obećanja,

Još sastanak muž joj nudi, Na cesti, kad noć je pala, I došla je! – Luda mala! – Svi smo više-manje

Ostala joj je ljepota, Al je umor već bolio. Previše sam je volio: “Spasi se od toga života!”

Tko od ljudi da me shvati? Tko od glupih pijanica Bolesna i gnjila lica Zna od vina pokrov tkati?

Ološ sav u smradu, gubav, Ko mašina od čelika Ne zna koliko je velika Jedna živa, prava ljubav

Puna crnih opojnosti, S uzbuđenjem samog pakla, S otrovom i sjajem stakla, S lancima i lupom kosti!

Slobodan sam! O divota! Noćas bit će opijanja I bez straha i kajanja Tu cu leći pokraj plota

I spavati kao pseto! Kola s teškim tovarima I kamenje sve u njima Moze bijesno doći, eto,

I smrviti moju glavu Ili me raspoloviti Stalo će mi, bome, biti Koliko za Božju Slavu!

charles_baudelaire_statue

”Litanija Satani” – litanija je forma istočnog porekla koja je karakteristična za crkveno pojanje, obavezno sadrži himnični deo. Bodler parodira ovaj umetnički oblik – on ne zaziva Boga, nego zlog anđela, Satanu da se smiluje njegovoj bedi, jer dolazi vreme satane koji se ”uspravlja sve jači” – kritika društva i uopšte sveta koji je sav ogrezao u greh i porok. Cinični pesnik upućuje đavolu molitvu da ga primi k sebi, jer je i sam grešan.

O, Ti, najumniji od sviju Anđela, Bože koga bolja sudba nije htela, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! O, izgnani Prinče kog kleveta tlači, I pobedjen, ti se uspravljas sve jači, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Sveznalče Podzemlja, Ti, kućni doktore Tihe i skrivene opsteljudske more, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Uz tvoj nauk i puki siromah i gubav, Slute ukus Raja kušajući ljubav, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Sa Smrću, snažnom draganom, u čudu, Ti porodi Nadu, tu dražesnu ludu! – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Tvojim mirom oči izgnanca se pune Kad s vrha Vešala na svetinu pljune, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Ti znaš gde su tamni vilajeti, oni Gde drago kamenje bog surevnjiv skloni, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Skladišta Podzemna zna Tvoj bistri pogled Gde uspavan metal blešti u nedogled, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Ti na čiju bratsku ruku se oslanja Mesečar dok šeta samim rubom zdanja, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Tebi hvala sto kosti ponoćnog pijanca Gipko se izviju pod kopitom vranca, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Slabića kog mrznja nemoćna namuči, Da sumpor s šalitrom smeša – Ti nauči, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Lukavi ortače što nabijaš žezlo Na Krezovo čelo u niskost ogrezlo, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Ti sto u oči i srca devojaka uli Kult rane i ljubav spram dronjaka trulih, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Lampo učenjaka, izgnanika druže, Tajniče onoga kom namiču uže, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! Novi oče onih koje, prepun žuči, Iz zemaljskog Raja bog otac isključi, – Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi! baudelaire tomb 2

”Putovanje” – poslednja pesma u zbirci. Pesnik je shvatio kako je ovaj svet mali i ništavan; čovek celog života žurno hrli napred, željan novosti i saznanja (”da pronađe spokoj , juri poput lude”), njegova je duša kao brod koji se iznenada nasukao na obalu, kao skitnica s blatnim stopalima sanja zaneseno raj blistave sveće, omađijan vidi sjaj Jerusalima, kada spazi ćumez u svetlosti sveće….Putnici sa broda (simbol ljudske duše) pričaju šta su videli sa one strane života: ”sjajne vatre zvezda”, bogatstvo gradova, pejsaža.. To je sjajan svet, bez težnje i nemira, ali u njemu ima robinja, tirana, pijanaca i podlaca, jer je svet večno takav. Pesnik se za trenutak razmišlja, ali onda ipak krene u taj iracionalni svet smrti, jer iako nije savršen, bar je nov i nepoznat.

Estetika ružnog

 

2 komentara na tekst Šarl Bodler – Cveće zla

  1. Pedijatar

    01/12/2016 at 14:52

    Bodler jasno u sestoj strofi naglasava da pesma Himna lepoti nije filozofsko razmisljanje o svim aspektima lepote, ali da se samo bavi prakticnim efektima lepote kako je on dozivljava. On kaze da nije uopste zainteresovan za poreklo lepote, vec samo za uzbudenje koje crpi iz kontakta sa njom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *