Ulogujte se / Kreirajte profil

Sartrovo bekstvo od smrti – Suppositoires Midy

Zašto sam ja zapravo ovde? Rečima punih egzistencijalne zapitanosti, Sartr (Jean Paul Sartre) je započeo svoju kratkotrajnu, ali značajnu epizodu gubitka pamćenja. Ona je pokazala krhkost jednog bića koje nije moglo da se pomiri sa neminovnim. Hipijina konstatacija: Nikada u životu nisam sreo čoveka koji mi je bio ravan po vrednosti, našla se na stranicama Sartrovih mladalačkih spisa, svedočeći o njegovom ubeđenju o duhovnoj posebnosti. Pa zar genije može da doživi sudbinu smrtnika?

Čini se, zapravo, da je reč o telesnoj reakciji i psihološkoj odbrani od kraja, koji će označiti završetak kognitivnog delanja i bivanja u svetu jedne ličnosti, ali i odlaganje ulaska u istoriju kao posledice intelektualnog priznanja, u šta je Sartr duboko verovao. Diskutujući sa svojim prijateljom Nizanom (Paul-Yves Nizan), Sartr je još kao student došao do ideje da se Ničeova (Friedrich Nietzsche) filosofska konstrukcija o natčoveku odnosila zapravo na njih. Zaključak Zaratustrine popevke Još jedanput: Svaka radost hoće večnost, hoće duboku, duboku večnost![1] mogao je da se nađe na nekoj stranici ranih spisa francuskog mislioca.

Ipak, čini se da je Sartrov život, u jednom trenutku, uronio u vremensku crvotočinu koja ga je uvukla u misaoni svet romana Mučnina. Rokentinove nedoumice[2]: Šta ja tu radim? Zašto govorim sa tim ljudima? Zašto sam tako smešno odeven? оslikavaju začudno stanje koje u sebi sadrži srž egzistencijalističke zapitanosti.

Nešto mi se dogodilo: u to više ne smem da sumnjam. Došlo je poput neke bolesti, ne kao obična izvesnost, ne kao nešto očevidno. Ušunjalo se podmuklo, malo po malo: osetio sam se malo čudno, da mi nešto smeta, to je sve. Kada se to ugnjezdilo umirilo se, a ja sam se mogao uveriti da mi nije ništa da je lažna uzbudna. A međutim, sada se to širi..

Sartr

Rokentinova nelagodnost poticala je iz dubokog nerazumevanja sveta i sopstvenog mesta u njemu. Hladni predmet koji privlači pažnju ili veliki beli crv koji drži u ruci[3] , i nesvest da su u pitanju kvaka na vratima i ljudska ruka, jesu simptomi apstraktne promene koja ne počiva ni na čemu. Promene u načinu percipiranja sveta, koja nije konzistentna i transparentna, nego bleda i nerazgovetna, ali snažna i upečatljiva. Protagonista Mučnine beleži u Dnevniku: bio sam paralisan, nisam mogao izustiti ni reč… Činilo mi se da sam ispunjen biljnim sokom ili mlakim mlekom.

Potpuna otuđenost ne samo od okoline, već i od samog sebe, udaljenost od mesta događanja – od događaja kao takvog, jednog od ključnih pojmova Sartrove filosofske platforme. Krećući se iz fiktivnog u realno vreme, ne možemo da ne primetimo analogiju sa stvarnošću koja ga je okružila te 1973. godine, kada svoje stanje objašnjava svom Kastoru[4] – Simon de Bovoar (Simon de Beauvoir): Sinoć mi se činilo da sam nevidljiv. Osećao sam se u opasnosti od ljudi. Onda sam poverovao da sam nevidljiv. (ljudi) postoje kroz mene[5]. Gotovo je impresivno kako se egzistencijalistička ideja projavila kroz stvarnost svog autora. Zapleten u mrežu kontingentnosti [6], još jednog Sartrovog omiljenog pojma, on je izgovarao reči svojih junaka – on je postao – oni. Zavodeći istinom one koji su mu licem okrenuti i na čije trajanje je reagovao,[7] on je postao zaveden reakcijom na sopstveno trajanje. Kontingentnost je našla svoj novi obrt, čime je napravljen put od nalaženja beležnice u metrou[8] do oživljavanja osećanja svojih imaginarnih glasnika, kojim je zaokružena istorija njegovog misaonog napora.

Simone de Beauvoir i Jean Paul Sartre

Kontingentnost Sartrovog bivanja u svetu je više od podudarnosti kakve srećemo u istoriji, poput Sent Egziperijeve (Antoine de SaintExupéry) rečenice Izgledaće da sam umro, ali to nije tačno[9] ili sudbine Grosmanovog i Orinog sina – protagonistkinje romana Do kraja zemlje[10] . Ipak, dok je ovo drugo možda slučajnost, a Egziperijev nestanak samo poetična transpozicija jednog zamišljenog života (Malog princa) u stvarnost, Sartrova zapitanost predstavlja oživotvorenje čitavog idejnog sveta. Puka kontigentnost, (ne)svesan telesni odgovor na tragediju života, ili pak svestan odgovor na svetsku dramu? Ovo poslednje možda više odgovara Sartrovom, marksističkom aspektu shvatanja savremenosti i potencijalnosti bega iz njenih stega, koje odražava dominantni ekonomski sistem. Reč je o radikalizaciji antipsihijatrije u okviru koje je osnovna ideja da je bolest jedini oblik mogućeg života u kapitalizmu.[11] Alijenacija, tj. otuđenje nalazi svoju potvrdu u duševnoj bolesti i represiji koja je pogađa, kako to piše Simon de Bovoar. Da li je Sartrovo otuđenje upravo predstavljalo taj poslednji pokušaj bega, kao telesna reakcija na egzistencijalističku zapitanost nad materijalnim svetom?

Za P.U.L.S.E Radoš Mitrović.

[1]              Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Podgorica, Oktoih, 1998, 398.

[2]              Glavni junak romana Mučnina

[3]              Reč je o metaforama koje se sreću u romanu Mučnina

[4]              Nadimak kojim je Sartr zvao Simon de Bovoar

[5]               Simon de Bovoar, Ceremonija oproštaja, Razgovori sa Sartrom, Novi Sad, Matica Srpska, 1984,

[6]              Slučajnost događaja, koji su mogli da se dese, ali i nisu morali.

[7]              Kako je Sartr objašnjavao svoje viđenje uloge čitaoca i pisca.

[8]              Sartr je pisanje započeo beleškama u notesu koji je slučajno pronašao u metrou, a na kome je                      pisalo ime fabrike lekova: Suppositoires Midy.

[9]               Rečenica iz romana Mali princ. Zanimljiva je paralela ove rečenice sa činjenicom da je Egziperi    1944. godine, jednostavno nestao nakon uzletanja avionom, te da nikada nije potvrđeno gde je    tačno poginuo.

[10]           Reč je o tome da je David Grosman, izraelski pisac, na izvestan način, predvideo pogibiju svoga   sina u ratu, kada je pisao o Ori, koja ne želi da se vrati kući, kako ne bi dobila vest da joj je sin               poginuo.

[11]           Objašnjenje društvene pozicije psihijatrijskih bolesnika, preuzeto iz Sartrovog pisma upućeno        Zajednici pacijenata duševne bolnice u Hajdelbergu, koje navodi Simon de Bovoar u knjizi                Ceremonija oproštaja, Isto, 40, 41.

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Sartrovo bekstvo od smrti – Suppositoires Midy

  1. Rina

    04/03/2017 at 17:51

    Divan tekst! Hvala!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *