Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Jim Morrison: Scream of the butterfly

Što više postajemo civilizovani na površini, to više suprotne snage najavljuju svoje prisustvo. Mi se obraćamo istim ljudskim potrebama kao klasična tragedija ili rani južnjački bluz. Možete to shvatiti kao seansu u okolini koja je postala neprijatna za život – hladna, ograničavajuća. Ljudi osećaju da umiru u ružnom krajoliku. Ljudi se skupljaju na seansama da prizovu, ublaže i oteraju zlo. Pomoću pevanja, plesa i muzike oni pokušavaju lečiti bolest, pokušavaju povratiti ponovo harmoniju u svet.

Odrastajući u porodici američkog pomorskog oficira pod strogim pravilima džordžijanskog, uskogrudog puritanizma, uz stalne seobe diljem posleratne Amerike, mladi Džim Morison započinje jednu neobičnu životnu priču koja se vremenom pretvara u osobeni mit stranca (usamljenog marginalca) – mit buntovnika s razlogom. Pokazujući od rane mladosti briljantnu inteligenciju i nekovencionalnost ispoljenu kroz razne ispade, sklonost ka čudnom ponašanju i buntovnim učenjima koja se odupiru duhu tradicije, Džim kao mladić dolazi u sukob sa okolinom i autoritetom oca oficira – Stivena Morisona, strogo vojnički vaspitanog i odanog sistemu.

Tokom srednjoškolskih dana Džim se okreće izučavanju umetnosti, filozofije protesta i raznih mističnih učenja. Posebno interesovanje pokazuje za mislioce poput Rusoa, Hajdegera, Sartra,  mada je tada i tokom celog života ostao pod neizmernim uticajem nemačkog filozofa i pesnika Fridriha Ničea. Ničeovo kultno delo – Rođenje tragedije iz duha muzike mnogi su kasnije smatrali filozofskom auto-mapom Morisonovog benda The Doors. Filozof Niče, uz pesnike Blejka, Remboa i Bodlera, predstavljali su idealne likove za identifikaciju uzburkanom mladalačkom duhu Morisona (Džim je voleo sebe da naziva Remboom u kožnoj jakni). Voleo je takođe Balzakovu književnost, a posebno se oduševljavao Džojsovim Uliksom, kojeg je po mišljenju tadašnjeg njegovog profesora književnosti jedini u razredu potpuno razumeo. Načitan i svestrano talentovan ulazio je tokom školovanja u intelektualne rasprave sa profesorima i pomagao je prijateljima prilikom rada na nekom od težih literarnih sastava. Posebno je interesantno istaći njegovo bavljenje delima iz oblasti srednjovekovne mistike i demonologije.

Knjiga koja je ostavila jak utisak na Džima srednjoškolca bila je Život protiv smrti pisca Normana Brauna, kojom se istorija tumači na frojdistički način. Nakon čitanja, Džim je euforično raspoložen saopštio prijateljima:

Mogu da pogledam gomilu ljudi, samo da je pogledam i da je onda, što je vrlo naučna postavka, dijagnosticiram psihološki. Samo četvoro nas, pravilno raspoređenih, možemo potpuno sludeti gomilu. Možemo je izlečiti. Možemo voditi ljubav s njom. Možemo učiniti da podivlja..

Pored svega navedenog, interesovanja mladog Morisona zahvataju još i pozorišnu umetnost – voleo je Beketa i Molijera. Okušao se i kao amaterski glumac u Pinterovom komadu The Dumbwaitere pod psudonimom Stanislas Boleslawski.

Godine 1961. Džim je maturirao na George Washington high school. Nakon toga, provodi godinu dana na Saint Petersburg junior college, da bi zatim upisao Florida state university. Godine 1964. Upisuje studije filmske umetnosti na čuvenom UCLA university , da bi diplomirao naredne godine filmsku montažu..

The Doors of Perception

Rođenje rock and roll muzike poklapa se sa mojim tinejdžerskim godinama, znači sa mojim shvatanjem samog sebe. Bio je to zaista veliki preokret, iako u to vreme nikako nisam sebi dozvoljavao da fantaziram o umetnosti. Mislio sam da ću biti pisac ili sociolog, da ću možda pisati drame. Nikada nisam odlazio na koncerte – možda samo na jedan ili dva. Video sam neke stvari na televiziji, ali nikada me to nije preterano zanimalo. Ali, u isto vreme, u glavi sam mogao da zamislim ceo koncert, grupu, svirku i pevanje, publiku. Prvih pet ili šest pesama koje sam napisao, to su u stvari samo preuzete note pesama sa tih koncerata koji su se odvijali u mojoj glavi.

Oduševljen studijama na UCLA univerzitetu, slobodarskim duhom i anarhoidnim sistemom predavanja, kao i tadašnjim velikim profesorima poput Kramera, Renoara i Šternberga (jedan od Džimovih kolega, studenata, bio je i potonji slavni režiser Frensis Ford Kopola) –Džim euforično zapisuje:

Dobra stvar u vezi sa filmom je to što ne postoje eksperti. Nema filmskih autoriteta. Svaka osoba može da asimilira i prihvati čitavu istoriju filma, što ne može učiniti u ostalim umetnostima. Nema eksperata, pa, teorijski, svaki student zna gotovo isto koliko i svaki profesor.

Talas bitničke i rokenrol subkulture, uz završetak studija filmske montaže, kao i totalni raskid sa porodicom, doneće mladom Džimu dugo očekivanu slobodu, nesputanost i divljinu koju je tako voleo i ubrizgavao u svoje grozničave stihove, život lutalice,bitnika, bluzera i pesnika – trubadura, a povrh svega i ulogu pevača – lidera legendarnog losanđeleskog benda The Doors, jednog od onih sastava koji će obeležiti jednu izuzetnu epohu – čudesno proleće, kako je to sam Džim kasnije krstio. Nakon godinu dana lutalaštva i sakupljanja razorodnih znanja i iskustava, napokon je pronađen najpogodniji medij da se na najbolji i najjednostavniji mogući način ispolji vizija koja se dugo stvarala unutar duše jedne osobene i kompleksne ličnosti – duše beskompromisnog buntovnika, putnika na kraj noći..

Putovanje na kraj noći

Nakon završetka školovanja i raskida sa prošlošću, Džim se seli na obalu Pacifika, tzv. Venice west, čuvenu meku bitnika i boema, mesto koje je sredinom šezdesetih godina 20. veka okupljalo sve buntovnike, mlade ljude koji su bežali od regrutacije i besmisla rata u Vijetnamu, kao i sve otpadnike od  sistema koji je jedini smisao video u neprestanom radu i potrošnji materijalnih dobara – ili bolje rečeno enormnom bogaćenju manjine na račun  većine. Bila je to 1965. godina. Došao je prelomni trenutak u životu mladog buntovnika i umetnika. Našavši se u ničeanskoj dilemi, Džim se okreće ka dionizijskoj umetnosti muzike, čiji su koreni u totalnoj slobodi i osećanjima koja su pak nasuprot bilo kakvim stegama i zakonima koji sputavaju čoveka – balast apolonijske racionalnosti i sputanosti ovozemaljskim biva u slučaju Džima Morisona zauvek odbačena.

Ista godina doneće Džimu još dva sudbinska događaja – nakon što je upoznao mladu umetnicu – Pamelu Korson, devojku koja će ga pratiti kroz njegov buran i autodestruktivni ostatak života trpeći ludilo jednog hrabrog vizionara sa kraja noći, Morison upoznaje i Reja Manzareka, tadašnjeg svršenog studenta ekonomije i iskusnog muzičara, klavijaturistu pod snažnim uticajem urbanog, čikaškog bluza. Nakon sudbinskog susreta na obali Pacifika, međusobne razmene iskustava, snova i ideja, donešena je njihova zajednička, istorijska odluka – nešto što će zabeležiti nezvanična istorija savremene muzike, obostrana želja dvoje mladih intelektualaca da osnuju rokenrol bend i pretvore svoju jedinstvenu viziju u jedan neobičan umetnički doživljaj i svet. 

Njihova ideja bila je da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike – napisao je biograf benda Deni Šugerman..

Na pozornici The Doors izgledaju kao da su u nekom svom svetu, reči su kojima Džim Morison započinje svoj čuveni promotivni materijal benda u nastajanju.

Pesme su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe nastaje trenutak tišine. Nešto novo je ušlo u prostoriju. Možete smatrati slučajnim što sam idealno opremljen za posao koji radim: to je osećanje tetive luka zategnute 22 godine i iznenada oslobođene. Najpre sam Amerikanac, zatim stanovnik Kalifornije i treće građanin Los Anđelesa. Oduvek sam bio zainteresovan za ideje koje su se bavile revoltom protiv autoriteta. Kad sklopite mir s autoritetom i sami postajete autoritet. Dopadaju mi se ideje probijanja, ili potpunog odbacivanja utvrđenog reda – zainteresovan sam za sve u vezi sa revoltom, neredom, haosom i posebno aktivnostima koje deluju kao da nemaju nikakvog značenja..

Muzičari koji su dali pun doprinos lucidnoj Džimovoj ideji vrata percepcije kroz koja treba proći u narednih šest godina, bili su gitarista Robi Kriger i bubnjar Džon Densmor, bivši članovi benda Psychedelic rangers (koje je Manzarek doveo u Dorse nakon poznanstva na kursu meditacije). Vrata su napokon bila odškrinuta – trebalo je pokušati proći kroz njih, otkriti onu drugu, blejkovsku stranu koja vodi u nepregledna prostranstva vizionarske večnosti. Putem preterivanja, kako je to opisao slavni engleski romantičarski pesnik i vizionar – Vilijem Blejk, trebalo je stići u zamak mudrosti. Morison je rokenrol doživljavao kao svojevrsni ritual kojim se oslobađamo od naslaga otuđenja kojim nas je okovala tzv. civilizacija, a sebe je video kao predvodnika tog procesa, šamana (duhovnog vođu)  koji je tu da inicira publiku na putu pročišćenja. Njegova vizija spasenja i nove harmonije sveta ogledala se u istovetnosti sa viđenjem indijanskog plemena Hopi, viđenju sveta Indijanaca koje je tako cenio i duhom podražavao. A ta vizija kaže sledeće:

Ako se vratimo spiritualnoj harmoniji, doživećemo raj, u ovome svetu. Ako nastavimo dosadašnjim putem, on nas neminovno vodi u propast..

Druga Džimova vizija i trajna fascinacija bio je svet antičke Grčke, njene duhovnosti i viđenja umetnosti kao oslobodilačke forme.

U svom početku grčka je drama bila grupa vernika koji su se skupljali radi pevanja i plesanja početkom kritičnog godišnjeg perioda za poljoprivredu. Tada, jednog dana, darovita ličnost se izdvojila i počela imitirati Boga. U početku, to su bili samo pesma i pokret. Posle razvitka gradova većina ljudi se posvetila privređivanju novca ali su oni ipak hteli održati dodir sa prirodom. Zato su posedovali glumce koji su to radili umesto njih. Smatram da rokenrol vrši istu funkciju i da može postati vrsta teatra.

Što se samog odnosa prema muzici i bendu tiče, Morison je voleo da govori sledeće:

Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti..

Postoje stvari koje su poznate i one o kojima se ne zna ništa, a između su vrata – to smo mi. To je kao ritual pročišćenja u alhemijskom smislu. Prvo treba da prođete kroz period nereda i haosa, vraćajući se u primalno doba katastrofa. Odatle crpete različite elemente i pronalazite novo seme života, koje transformiše čitav život, čitav smisao i samu ličnost dok konačno, u najboljem slučaju, ne budete sposobni da se razvijete i objedinite sve te dualizme i protivrečnosti. Tada više ne govorite o dobru i zlu, već o nečemu ujedinjenom i čistom. Naša muzika i ličnosti, onakve kakve izgledaju na pozornici, još uvek su u stanju haosa, sa elementom pročišćenja koji se tek javlja. O nama treba razmišljati kao o erotskim političarima..

The Future is uncertain and the end is always near

Pored niza antologijskih albuma u stvaralačkom periodu benda : 1967.- 1971. (The Doors, Strange days, Waiting for the sun, The Soft parade, Morisson hotel- Hard rock caffe, Absolutely live i LA Woman), Morison i Dorsi stvorili su jedinstven muzički i poetski svet nalik na drevni teatar, oslikan nezaboravnim pesmama. Prisetimo se samo nekih od njih – Light my fire, The Crystal ship, Twentieth century fox, Alabama song, Backdoor man, The end, Love me two times, Moonlight drive, Horse latitudes, People are strange, When the musics over, Hello, i love you, Not the touch the earth, The Unknown soldier, Five to one, Tell all the people, The Soft parade, Who do you love, Love hides, Close to you, Roadhouse blues, The Spy, Love her madly, Been down so long, LA Woman, Cars hiss by my window, Crawling king snake, Riders on the storm… Pored albuma i pesama, Dorsi su ostali u sećanjima ljudi po apsolutno živim koncertima, tj. po nezaboravnom zvučnom, vizuelnom, poetskom, teatarskom i duhovnom iskustvu (kao i nepredvidivosti Morisonovog divljeg i buntovnog nastupa), iskustvu kojim su odbačena sva nepotrebna poza i lažni sjaj zvezda, a publici ponuđeni iskrenost do bola, ogoljenost do koske i sasvim neobično ludilo novih duhovnih horizonata. Priču za sebe činila je jedinstvena Morisonova poezija, nešto što je nadilazilo kvalitetom i duhom okvire tadašnjeg burnog vremena.

Poeme The end i When the musics over rečiti su primeri navedenog:

Ovo je kraj, divni prijatelju

ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj,

naših velikih planova, kraj,

svih pravih stvari, kraj,

bez blagoslova, iznenađenja, kraj,

nikad te više neću pogledati u oči.

Zamisli šta će biti sa nama

Sa nama tako bezgraničnim i slobodnim

Kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca

U zemlji očaja…

.

Otkazujem pretplatu na uskrsnuće,

pošaljite moje papire u ludnicu,

tamo imam par prijatelja…

Pre nego što potonem u veliki san

želeo bih da čujem krik leptira…

Kada prestane muzika

pogasite svetla,

pogasite svetla, jer je muzika vaš izuzetan prijatelj.

Zaigrajte na njenoj vatri,

Jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje

Do kraja sa vama..

Opisujući ulogu Džima Morisona u stvaralaštvu Dorsa i ideju njihovih koncertnih aktivnosti, Rej Manzarek je rekao sledeće:

Glavna tajna Dorsa je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali  i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima. A potom se nadovezuje sledećom mišlju: Kada se sibirski šaman priprema da padne u trans, svi seljani se skupe – tresu zvečkama, pište i sviraju sve instrumente koji su im pri ruci da bi mu u tome pomogli. To se pretvara u konstantno otkucavajuće udaranje i bajanje. Ti rituali traju satima i satima. Tako je bilo i sa nama kada bismo imali koncert. Nastup, naravno, nije trajao tako dugo, ali, predpostavljam da su nam iskustva sa drogama omogućavala da pomenuto stanje postignemo mnogo brže..

KRAJ. Kada muzika utihne…

Početak sedamdesetih godina predstavljao je ironični i brutalno mračni kraj jedne sanjarske, buntovne i revolucionarne, hrabre epohe. Snovi o radikalnoj promeni sveta – pre svega umetnošću, estetizacijom ružne i nehumane stvarnosti nestali su brutalnim obračunom vladara sveta sa pobunjenom omladinom, pre svega radikalnim eksponentima ideje o pravdi, istini i slobodi. Džim Morison je bio jedna od glavnih meta za odstrel, naročito nakon suđenja zbog incidenata na koncertu u Majamiju (između ostalog) i presude o višemesečnoj robiji donešene krajem oktobra 1970. godine. Snovi su nestajali raspršeni još ružnijom stvarnošću (nego na početku pohoda mladih, hrabrih ljudi) i zdrobljeni cinizmom neiskrenosti mnogih.

Što se samog Džima Morisona tiče, kao što je i sam pevao, budućnost je bila sve neizvesnija a kraj veoma blizu. Godine autodestrukcije – natopljene galonima alkohola i opijata, godine burnog života na ivici kojeg je sam nazivao laganom kapitulacijom i bitke, koju je uglavnom sam vodio protiv licemernog društva malograđanštine i oholih, nezasitih monstruma na vlasti lagano su uzimale svoj danak. Nakon što je doživeo poniženje od svih, potom okretanje leđa tobožnjih prijatelja i saboraca a onda i kaznu stroge robije, i nakon što je imao nervni slom na poslednjem, opraštajnom nastupu sa Dorsima – u Nju Orleansu, 12. Decembra 1970. (Warehouse), Džim, mračan i rezigniran jahač oluje odlučuje da se ukloni od svega u potrazi za novom iskrom kreativnosti, novom životnom misijom i svetom umetnosti koji je samo još živeo u njegovim snovima, bluzu i pesmama. Pokušao je još jednom da prenese svoj neuhvatljivi životni bluz u realni svet – otpevao je poslednji album Dorsa o ženi iz grada anđela, potom se 11.marta 1971. preselio sa Pamelom u Pariz – grad romantičnih ljubavi, poezije i svetlosti, a nedugo zatim zauvek otišao u legendu. Zvanično, noć 3. Jula 1971. godine označila je kraj o kojem je napisao jednu od najmračnijih rok poema – The end, ili je to bio samo novi početak, jer bluz, koji je najviše voleo da peva i nema svoj istinski kraj. Osećanja koja bluz nosi u sebi večna su koliko i sam život.

Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors, postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera.

Majkl Meklur, američki pisac i bitnik.

Bio je gospodin Modžo Rajzin (pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda The Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda. Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece. Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu (kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost – public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i ,,lud“ da ,, potpali“ i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena. Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran (kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ,,zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv. A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove. 

Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila.

Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima.

Ray Manzarek, the Doors.

Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ,,vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove. Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog. Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao. Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The End) kao svom jedinom prijatelju. Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja. Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće.

Bio je istinski bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume. Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen, zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti. Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ,,lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla. Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan.

Carstva blaženstva, carstva svetlosti.

Nisu svi rođeni za slatke radosti,

neki su rođeni za beskrajne noći,

za kraj noći..

Ako je modernizam predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda je bitnik i pesnik Morrison sve to do krajnosti pretvorio u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, proizašavši iz kulturnog rascepa Amerike, podeljene veoma oštro turbulentnih šezdesetih godina 20. veka. Tokom druge polovine pomenute decenije, nastupajući kao frontmen i pesnik unutar benda The Doors, Morrison biva označen kao simbol  radikalnih, antisistemskih buntovnih snaga, oličenje pobune mase mladih ljudi, alternativnih, underground pokreta, nihilistični anti junak veoma opasan po društvo.

Ozloglašeni FBI počinje da ga prati, diše mu za vratom, hapsi sve češće na samoj pozornici i priprema konačnu osvetu ,, demokratskog“ Sistema, protiv kojega je drski Morrison nepravedno i ničim izazvan bezobrazno ustao. Čekala se samo prava prilika, koja je ubrzo i stigla. Naime, količina rezignacije i negativnog naboja rasla je vremenom u Jimu Morrisonu, tražeći izlaz, oslobađajući ventil za nagomilane frustracije i nepravde – kako umetničke, tako i lične, sociološke. Pozorišna predstava provokativne underground trupe The Living theatar, koju je Jim sa oduševljenjem pogledao početkom 1969. godine, radikalno politički je progovorila o duhu jednog nemirnog vremena:

Do promena se može doći samo odbacivanjem svih pravila, inicirala je konačnu eksploziju Morrisonovog nagomilanog bunta i rezignacije svim i svačim..

Legendarni koncert Dorsa, održan 1. marta 1969. u pretrpanom i uzavrelom bivšem vojnom hangaru, u gradu Majamiju, Morrisonove rodne Floride, bio je kap koja je prelila čašu sistemskog strpljenja, strpljenja svih dežurnih moralizatora, urlatora i večnih, sveprisutnih dušebrižnika, tačka preloma nakon koje je Amerika definitivno  uzvratila udarac podižući mesec dana kasnije optužnicu protiv Morrisona zbog navodnog nemorala i skandala – penisa pokazanog svim licemerima i zlobnicima. Iznerviran i frustriran glupošću, svim mogućim pritiscima i ucenama, nerazumevanjem i zlobom sredine, Morrison napokon svu svoju nagomilanu gorčinu istresa do kraja, obraćajući se publici: Slušajte sad ovamo!, kao pucanj je odjeknuo promukli Morrisonov glas, prekinuvši koncert i jezu potonje uskomešane tišine prisutnih.

Ja ne govorim o revoluciji! Ja ne govorim o demonstracijama! Samo vam kažem da se zabavljate. Ja govorim o ljubavi! Ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav… zgrabite svoju jebenu voljenu osobu. Hajmo! Hej, čujte, ja sam usamljen! Treba mi malo ljubavi, svi vi! Treba mi malo zabave i ljubavi, srce!… Vi ste gomila jebenih idiota! Vi ste gomila robova koja dopušta drugima da im kažu šta da rade! Koliko dugo će vas naguravati okolo? Možda volite to! Možda volite da vam je lice zagnjureno u govna! Šta ćete preduzeti u vezi sa tim !!!.

Nakon Majamija, ništa više nije bilo isto – usledile su sve moguće zabrane i ucene, ostao je, po ko zna koji put u istoriji stranaca, svih onih koji ne pristaju da sagnu glavu, ćute i prave trule kompromise“ gorak ukus u ustima – sudbina The Doors i Jima Morrisona bile su zapečaćene. Prećutno, mučki, uz saglasnost manje-više svih. Okretanje leđa valjda je već deo tradicije u takvim situacijama.

Okidač, koji je tada povučen, bio je fatalan po Jima Morrisona dve godine kasnije – 3. jula 1971. godine pronađen je mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima (reči je ponovo bilo o klišeu – priči o ubistvu, samoubistvu ili nesretnom slučaju, dok su Parižani tvrdili da je herion doneo konačni kraj laganoj kapitulaciji) u gradu  svetlosti, tami zabranjenih i odbačenih. Ista sudbina zadesiće čitav jedan hrabri, alternativni radikalni pokret mladih i jednu jednostavnu ljudsku ideju – potragu za slobodom ili možda samo snovima, neuhvatljivim duhom FANTOMA SLOBODE. Jahači oluje zauvek su utihnuli..

This is the end, my only friend, the end

Smrt Jima Morrisona pretvorila se u legendu i neprovereni mit. Istina je da niko ne zna kako je zapravo umro, kako je i na koji način ,,zauvek“ nestao ili otišao čovek koji je iz temelja, kao niko pre ni posle njega, gotovo sam uzdrmao neverovatnom silinom jedno brutalno, rigidno, perfidno i izuzetno nasilno društvo i zemlju koja će od slobodarske i pionirske vremenom postati nekom vrstom sofisticiranog koncentracionog logora za neposlušne i nepodobne. Bez ikakvog političkog angažovanja i učešća u okviru pacifističkog hipi pokreta, Jim Morrison će postati jednim od simbola otpora, radikalnog bunta i reza, beskompromisni borac u potrazi za slobodom ili možda fantomom slobode koji neuhvatljiv kruži kroz krvavu i perfidnu istoriju zlog starog sveta i njemu sličnog, ljudskog roda.

Ovo je kraj,divni prijatelju, ovo je kraj,moj jedini prijatelju, kraj. Boli me što te puštam da odeš jer me nikada nećeš slediti. Kraj je smehu i finim lažima, kraj noći u kojoj smo probali smrt..

Kraj.

Za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

11 komentara na tekst Jim Morrison: Scream of the butterfly

  1. Danilo K.

    16/11/2017 at 21:27

    Grupa umetnika koje je na njega izvrsila presudan uticaj je bilo tako saroliko da se odaje utisak da je on nasumicno sta je citao to je i implementirao cisto stihijski bez ikakvog reda i smisla..recimo u pozorisnom svetu ga zanima i Beket i Molijer? Citao sam nedavno poeziju izvrsnog V.Blejka i ko je u mogucnosti da procita istog videce da je taj mladi besmisleni umetnik ,koji je pokazivao svoj polni organ pred masom ljudi, samo podrazavao i kopirao njegovu poeziju. Takvi ljudi, sa takvim stilom zivota treba da se optuze javno jer u niukolikom smislu nisu doprineli razvoju umetnosti vec su samo zaslepili svet na citavih pet minuta svojom laznom farsom pod patronatom nasrtljive liberalizacije koja je tad uveliko nipodostavala sve sto je jos preostalo sveto u coveku do tad.

  2. Uzelac Dragan

    16/11/2017 at 22:39

    Hvala na komentaru…

    Nemam nameru da branim lik i delo druga Morisona, ali sumnjam da će Vas mnogo ljudi razumeti i prihvatiti Vaše viđenje…
    Što se polnog organa tiče, nama ga svakodnevno pokazuju(već decenijama), ali nisam primetio da to većini smeta, čak šta više…

    ,,Džim Morison, besmisleni umetnik”…ni sanjao nisam da je ovako nešto moguće sročiti…ali dobro…prejako je da bih odgovorio…možda ćutanjem…

  3. Danilo K.

    16/11/2017 at 23:43

    Nije mi namera da se nikome namecem…proslo je blizu od pola veka tok rok pokreta i mislim da je krajnje vreme da se da barem kriticki osvrt na taj kulturoloski fenomen. Uzmimo primer Mika Dzegera coveka koji se u 9oj deceniji ponasa kao pomahnitali jarac, da li mozemo uopste i naslutiti da je on doziveo neku bitnu duhovnu promenu u svom zivotu od recimo 16te godine? Cisto sumnjam da bi se Morison bitno kvalitativno promenio i da nije izvrsio suicid. No cast izuzecima u rok kulturi kojima je to bila samo odskocna daska kao recimo M.Nofleru etc.

  4. Душко Јевтовић

    17/11/2017 at 12:49

    Ову студију о Џиму Морисону, пуну љубави и истинског увида (како је то двоје нераздвојно!) допунио бих запажањем о особини која га одмах издваја, а то је његов глас.
    Бог га је обдарио талентом стварања песама и музике (а Морисонова заслуга је што није дозволио да таленат зарђа и пропадне, што се најчешће дешава), али његов најупечатљивија дар, највиша оригиналност, јесте боја гласа, ширина и снага осећајности којом је био прожет, захваљујући којој у нама живи и данас.
    Дорси су свакако једна од највећих музичких група, чији звук плени мелодичношћу Манзарекових клавијатура, посебним тоном Крајгерове гитаре, Денсморових бубњева, сливених у хармоничну целину. Они су велики чак и без Џима Морисона, али његов прознатљив и самосвојан глас, праћен можда најбољим триом у рок музици, давао је песмама дубину васионских простора, изражавао је бескрај који се настањивао у нама. “Моћан” глас, како би се најпростије рекло, попут Тома Џонса (или, пре, Инглберта Хампердинка), али у овом случају моћ подразумева и нежност, треперење патње у безгласју страдања, крик лептира (како је сам Морисон рекао) у тишини бола.
    Тај крик нас прожима и данас, испуњава нас лепотом рвања са очајањем, снагом савлаћивања очајања, које је велики певач припитомио у песмама али не и у животу.
    Аутору хвала на инспиративном чланку, без кога (као ни без Морисона) не би било овог коментара.

  5. Uzelac Dragan

    17/11/2017 at 14:08

    Hvala Vama, gospodine Jevtoviću…od srca…Poznat mi je Vaš rad još iz perioda dok sam pisao za novosadski Kulturni heroj i uvek se sa istim uživanjem i respektom radujem Vašim komentarima(verujem i ostali autori)…
    Sami ste rekli sve o onome što sam izostavio – toliko dobro da je komentar suvišan. Pišući ovaj osvrt namera mi je bila da osvetlim mnogo više onu drugu , psihološku stranu Morisona, njegove filozofske i sociološke poglede na svet i život, njegov iskreni bunt protiv opšte hipokrizije, sivila, mrtvila i ljigavog konformizma većine ljudi koji pristaju na sve…bez ikakve vizije i elementarnog dostojanstva. Nadam se da je članak inspirativan jer je u njega uložena sva moja ljubav, iskrenost i lepota koju osećam decenijama družeći se sa Morisonom, njegovim inspirativnim životom i delom… U pitanju je čista ljubav i moje sanjarenje na javi koje sam poželeo da podelim sa svetom koji me okružuje i prožima…čineći moj ovozemaljski bluz.
    Muzika je jedini prijatelj koji ostaje sa nama … do kraja…
    Još jednom…od srca hvala Vama, uredništvu PULSE magazina i svim ljudima dobre volje koje okuplja ova kulturna oaza, jedno od poslednjih utočišta pred najezdom novih Varvara…spremnih na sve a sposobnih za ništa…osim destrukciju!!!

  6. nikola

    19/11/2017 at 03:01

    zar stvarno vjerujete da je umro tada, duboko vjerujem da niko iz kluba 27 nije tako skoncao. Kako bi neko ko upravlja ovim sijetom tako nesto dozvolio, da je tako, ovo bi bio nepodnosljivo ruzan svijet, stvarno nepodnosljivo.to su bili ljudi koji su u mladosti voljeli da probaju sve, a slava ih je narocito privlacila, kada su skontali zeljeli su da se povuku, a smrt je savrsen izlaz, mislim da je na to mislio kada je govorio o laganoj kapitulaciji. Njegova poezija je misticna psihologija, to se najvise osjeca u pjesmi Kraj, gdje opisuje Edipov kompleks i kundalini energiju, na jedan primitivan i neizivljen nacin, iskustvo pomognuto opasnim supstancama. Ako je bio toliko inteligentan morao je da zna da na svoje putovanje ide sam i da nema potrebe ni nacina da ikoga vodi, govorio je da voli bol, a njegov stil zivota pokazuje da ga je izbjegavao kada god je mogao. Marginalac koji uziva da bude obozavan kao bozanstvo, sujetnik koji ne prihvata kritiku, i kada je kritikovan obicno je zaprepascujuce otrovan. kako sam voli da kaze ‘ja sam lazni heroj. Ali ipak jedan od njaljepsih ljudi ikada ali da li bi bilo ko volio i smatrao ispravnim nacin na kji je on ulazio u trans i stvarao muziku, ekcentrici su romanticni ali se nikada ne pitaju koliko bola stvaraju onima koji ih vole, a koje oni samo misle da vole, ovisnici o paznji i laskanju, slabici…

  7. Uzelac Dragan

    19/11/2017 at 10:59

    Poštovani Nikola,

    ne bih se složio sa Vama u mnogo čemu, ali mislim da je lepota ovoga sveta upravo u razlikama – bilo da su u pitanju mišljenja ili bilo šta drugo. Ostaje mi samo da Vam se zahvalim na pažnji i iscrpnom i dobrom komentaru…pre svega kulturnom, što nije čest slučaj, naročito ne kada se uporedi sa mnoštvom primitivizma i mržnje na tzv. socijalnim mrežama…
    Ako zanemarim poeziju i muziku, za mene je Morison pre svega značajan kao beskompromisni borac protiv licemerja i konformističke ljigavosti većine koja nema hrabrosti da se suprotstavi sistemu koji uglavnom postoji da bi nas iskorištavao u ime vladajuće manjine – kroz čitavu istoriju čovečanstva koja je čista laž, perfidna i zlobna laž…Sve vreme postoji samo jedan sistem – robovlasnički i zaglupljujući, sa samo jednim ciljem – da nekolicini omogući lagodan život i bahanalije, na osnovu muke i eksploatacije neosvešćene i inertne većine( a sličnih primera imate u kojoj god hoćete sferi života)…
    Nakon šezdesetih i uklanjanja hrabrih, beskompromisnih pokreta i pojedinaca, svet je prepušten stihiji i bestijalnom divljanju privilegovanih…od ratova koji se vode radi tzv. mira ili ponižavajućeg robovskog rada pod okriljem tzv. demokratije i ,,humanih” društava!
    Iskreno, moj je osećaj kao da sve vreme gledam predstavu zvanu ,,Let iznad kukavičjeg gnezda”, gde su zaglupljeni robovi svojom voljom u kavezu robovlasnika i uživaju u mazohizmu…
    Šta je život bez dostojanstva i slobode? I da li je?

  8. Danilo K.

    19/11/2017 at 16:02

    … U nasem slucaju tihom odumiranju. Mislim da previse hvalis Morisona.. niko ne osporava njegovu umetnicku autonomnost koju je ostvario otrgnuvsi se od ustaljenosti starina, prvenstvenosti puritanizma oca, i dekadencije svog vremena kojima je bio svedok. Ali sve u svemu on je nesto mozda dobro i zapoceo medjutim sam se relativno brzo podao istom tom komformizmu o kome si ti napomenuo i protiv koga se inace svi borimo. Samo ga zato smatram promasenim idolom. Bio je ikona jednog vremena. Odlicno, ali on nikakvu realno nije ni imao konkurenciju tamo osim Dilana i nekolicine. Samo americko drustvo tog vremena nije doprinelo nicemu nego upravo nihilizmu kojeg smo sad svedoci.

  9. nikola

    19/11/2017 at 22:57

    Ovaj tekst koji sam sinoc procitao je sigurno medju najboljim na nasem jeziku o njemu.
    Jednom je rekao da je kao kometa svi je primjete, i kada bi zeljeli da uzivaju u njoj ona nestane, ja bih dodao da su u tim momentima ljudi uzbudjeni na jedan mistican nacin, a da je bio upravu dokaz su nasi komentari.
    Ne bih volio da neko pomisli da ja poricem bilo sta lijepo vezano za njega, ali malo sam zelio da po svom misljenju kazem i neke losije osobine njegove spektakularne licnosti.
    Isto tako vjerujem da je svijet takav kakav jeste, i tesko da mozemo da krivimo bilo koga sto je tako do same sebe, ako neko to radi namjerno na nama je da probamo skupiti snage da mu se odupremo. Sa 22 godine tesko da je to mogao da shvati, uz svu slinu energije kojom je stvarao mislim da je isao pregrubo i mozda silovao publiku. Ako je neko duhovno napredan sa onim ko je manje svjestan trebao bi da se ophodi sa ljubavlju…

    Nekako vjerujem da sve sto su Doorsi radili nikako nije uzalud jer se desilo da 40 god kasnije i sam budem iniciran njihovom muzikom. Uvijek sam se divio i volio upravo dakve ljude, ali pitam se da li je i sam ispostovao stih
    Takes it easy, baby

  10. Uzelac Dragan

    20/11/2017 at 00:04

    Poštovani Nikola,
    mislim da smo se u potpunosti razumeli.Pre svega hvala na lepim rečima…Članak je nastajao dugi niz godina i filtriran je maksimalno….To je neka moja suma viđenja Morisonovog života i stvaralaštva, ali…šta je uopšte konačna istina i da li postoji?Čiji je ugao gledao privilegovan…mislim da takvih nema.Moja malenkost je iznela samo niz činjenica i vlastitu percepciju nečega što je kompleksno, pa i konfuzno, i potrebno je jednostavno vreme da se kockice mozaika poslože pa da slika o svemu bude jasnija. Poštujem svačije mišljenje i potreban je duh pomirljivosti i kakvog-takvog kompromisa( pa i famoznog okreatnja drugog obraza)da bi nam svima bilo bolje. Pokojni Patrijarh Pavle je to lepo definisao:,,Biće nam bolje, kada mi budemo bolji”…
    Na kraju svega ostaje muzika, kao najlepši, najuniverzalniji i najpomirljiviji vid komunikacije među ljudima, ona komponenta koja spaja sve naizgled nespojive razlike – od onih verskih i političkih, do rasnih ili bilo kojih drugih. A Morison je svojim stihovima i vanvremenskim pesmama tu dao nemerljiv doprinos, lepotu duše koja ne prolazi…sve ostalo manje je bitno…
    Hvala Vama, Danilu i svima koji jesu ili nisu podržali ovaj sentimentalni osvrt na jedno čudesno vreme sanjara i lepote koja ostaje…u srcima onih koji istinski veruju i slede vlastito snove… When the music’s over…

  11. Danilo K.

    20/11/2017 at 01:51

    Ne ne, nema tu ni reci o suprostavljenim stavovima koliko ja vidim, istina je jedna nedeljiva. Samo mi je prosto zasmetalo sto si Morisona predstavio kao maltene renesansnog eruditu a to je sve poteklo od njegovih intervjua, gde ga tipa pitaju sta voli a on nabraja svaki put neka nova imena i tako ga mediji predstave za novog Dionisa, doslovno. No mislim da je okosnica njihovog benda bio Manzarek uvodeci orgulje u rok muziku..ne znam da li je iko to uradio pre njega?.. i uz zmijski glas Morisona to je bio pogodak i to je ukratko to. Sve najbolje momci.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *