Señor Borhes i kućna pomoćnica

Borhes mora da se smejao na vest da je žena, koja nikada nije pročitala nijednu njegovu knjigu, napisala knjigu o njegovom životu. „El senor Borges“ je ispovest kućne pomoćnice koja je vodila računa o Borhesu više od 35 godina.

Epifania Uveda de Robledo, koju je Borhes zvao Fani, skupila je kolekciju razgovora i komentara koje je Borhes vodio sa novinarima, a koji nikada nisu štampani i izašli u javnost.

„El Senor Borges“ je intimna ispovest o Borhesovim snovima, njegovim strahovima, njegov odnos sa majkom, frustrirajući brak i razočaranost u Akademiju za Nobelovu nagradu. Knjiga je i pored intimnih opisa nepoznatih javnosti napisana sa velikim poštovanjem i otkriva karakter čoveka koji je bio moralan, jednostavan, plemenit, skromnih navika i iznenadjen svojom velikom slavom.

Knjiga podseća na „Monsieur Proust“, koju je napisala Seleste Albert, žena koja je pomagala i čuvala Marsel Prusta, koja je, kao i Fani Borhesu bila privilegovani svedok piščevog privatnog života, i njeno vidjenje Prusta je bilo itekako važan doprinost za istoriju književnosti.

Deset godina su trajali razgovori izmedju Fani i Alehandra Vaccaroa, poznatog argentinskog Borhesovog biografa, potvrdjivala se njena sećanja i proveravali i drugi izvori.

„Fani ima 82 godine. Nikada nije čitala Borhesa, a ni ostale pisce. jedva piše i čita, ali je vrlo zadovoljna sa sadržajem knjige,“ Vaccario je izjavio za IPS. „Zamolio sam je da potpise jednu kopiju za mene, i ona je to uradila uloživši dosta napora,“ kazao je autor „Georgi 1898-1939. Život Horgea Luisa Borhesa“.

Jedan od Vaccarovih zamisli je da ohrabri još više sledbenika čoveka koji je napisao „El Aleph“. Borhes, iako vrlo poznat, nije mnogo čitan u svetu, čak ni u Argetini.

„Bio je euridita, njegovo pisanje je bilo kompleksno, tako da bi „lenji“ čitaoc odustao sa čitanjem već na pocetku,“ kaže Vaccario.

U jednom intervjuu, koji se nalazi u knjizi, Borhes je izjavio da je njegovo zadovoljstvo kao pisca najveće ako ljudi kupuju njegove knjige koje neće pročitati.

“Zasto ih kupuju? Siguran sam, nema sumnje, kupuju ih da bi ih nekome poklonili. Posle toliko godina naučio sam da budem poklon,“ izjavio je šaleći se.

Fani je počela da radi kod porodice Borhes sredinom 1950-tih.Vodila je računa o Borhesovoj majci, Leonor Acevedo, a kada je Borhesu oslabio vid, Fani je postala njegove oči. Dolazak kontroverzne Marie Kodama, Borhesove druge žene, potisnuo je Fani u drugi plan, a kasnije se našla i na ulici.

Fani se seća Borhesove majke kao vrlo autoritativne žene koja je 1967. ugovorila brak njenog sina sa Elsom Astete, kada je Borhes imao 68 godina i čak i isplanirala prvu bračnu noć sa Astete u hotelu Dora, ali je to Borhes odbio.

Borhesova majka je imala uvek tačno mišljenje o ženama koje su bile zainteresovane za njenog sina i predvidela je da je Kodama, njegova druga žena, „spremna na sve“. Kažu da ga je Kodama naterala da promeni testament i da otputuju u Švajcarsku i pored toga što je bio ozbiljno bolestan gde je i umro i bio sahranjen

Fani tvrdi da je Borhes vrlo želeo Nobela, iako je javno pokazivao da je Nobel ispod njegovog dostojanstva. „Bio je mnogo tužan svake godine kada bi ostao bez nagrade.“

Ali je zato bio veoma srećan kada je dobio 1979. Miguel de Cervantes književnu nagradu  koju su mu dodelili Španci i koja se smatraje jednom od najprestižnijih nagrada za književno špansko područje.

„Bio je vrlo zadovoljan i rekao je da će sa tim novcem da kupi enciklopediju Espasa Calpe. To je izjavio i u intervjuu za radio, i sledećeg dana neko mu je poslao knige na poklon. Kasnije mi je rekao, “ Sada znam, Fani, šta treba da radim kada mi nešto zatreba.“

Borhes je bio vrlo blizak sa svojom sestrom Norom i sa rodjacima i bio u prijateljskim odnosima sa argentinskim i stranim umetnicima i novinarima sa kojima se družio i privatno.

U Borhesovoj kući nije bilo ni televizora, ni radija, ni gramofona, samo knjige.

„Ponekad bi me gospodin Borhes zamolio da spakujem neke knjige i onda bi se on sa tim paketom uputio u knjižaru La Ciudad, koja još nije bila završena, postavljali su police, i on bi jednostavno ostavio paket na prvo prazno mesto koje bi video. To je radio sa knjigama koje nije voleo.“

Ali ponekad ta njegova navika da se otarasi knjiga nije išla glatko. Borhes je jednom namerno ostavio paket sa knjigama ispod stola u nekom baru. Kasnije, kelner koji ih je našao, a znao je Borhesa, doneo mu ih je sledećeg dana. Borhes ih je jednostavno bacio preko terase.“Nije voleo njihov miris,“ seća se Fani.

Borhes, koji je voleo sebe da zove „odanim slugom“ svoje majke bio potrešen njenom smrću. „Bilo je zaista tužno gledati ga svakog dana kako je zove,“majko, majko.“ I posle njene smrti zadržao je naviku da svako veče stane ispred vrata majčine spavace sobe i ispriča joj šta je sve uradio tog dana.

Poluslep od kako ga Fani zna, Borhes bi je pitao, posto bi posetioci otišli, da mu opiše kako je ko izgledao. I ona bi ih opisivala za njega.

Jednom mu je u poseti bio Cesar Luis Menotti, trener argentinske fudbalske reprezentacije. Tim je dobio svetski kup 1978. za šta Borhes nije znao sve dok Menotti nije otišao. Kasnije je prekorio Fani sto mu to nije rekla na vreme pre njegovog dolaska.

Jedan od najdirljivijih delova u knjizi je Fanino sećanja o Borhesovom odbijanju da napusti Argentinu kada je trebalo da putuje u Ženevu, gde je i umro mesec dana kasnije.

“Ne zelim da idem, Fani. Ne zelim da odem, ako odem, umreću daleko od kuće,“ rekao je opraštajući se sa suzama u ocima.

Borhes je u prvobitnom testamentu polovinu svoje imovine ostavio Fani, koji je kasnije, na insistiranje svoje žene Kodame, promenio u njenu korist.

Kodama je po dolasku odmah otpustila Fani i kasnije je optužila da je prisvojila neke stvari iz kuhinje i Borhesovu fotografiju.

Fani živi u Buenos Airesu uz nesebičnu pomoć Borgesovih prijatelja koji su nastavili da je posećuju i vode brigu o njoj. Dobiće tantijeme od prodaje knjige – razvoj dogadjaja koji bi itekako obradovao Borhesa.

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Borhes, Književnost