Ulogujte se / Kreirajte profil

Sezona lova na „crne veštice“ – Ranko Munitić

9073_vest_ranko_mutic

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Jedan film, čiji čak naslov donedavno novine nisu umele tačno da ispišu, na najboljem je putu da uzbudi duhove“, beleži Žika Bogdanović u NIN-u, 16. maja 1971. godine:

„Ne samo duhove, po svoj prilici, već i izvesne aveti. Ali, novi film Dušana Makavejeva – WR, ili misterije organizma – kao da baš stremi konfrontaciji i izazovu na sve strane; neće, otud, biti čoveka koji će moći da kaže kako ga se ovaj film ne tiče, makar nekim delićem svoje kontroverznosti…“ Da bi, nakon par stranica posvećenih provokativnoj sadržini i bar jednako provokativnoj strukturi četvrtog Makovog igranog dometa, zaključio: „Misterije organizma, uprkos svojim invektivnim tiradama i ideološkoj neortodoksnosti, glatko su prošle ispit cenzure; zakonski, u ovom trenutku, Makavejevljevom filmu ništa ne stoji na putu do jugoslovenske publike. Kada se, početkom ove nedelje, o sudbini Misterija organizma odlučivalo, bilo je izvesno da eventualna zabrana može da važi samo do naših granica; jer, novosadska Neoplanta, kao producent, imala je i inostranog partnera. Njega odluke ovdašnje cenzure ne obavezuju; iz tog razloga, dosta razumno, jer sve ostalo ide u vode afere, Makavejev je ispoljavao bitnu zainteresovanost za ispit na domaćem tlu. ‘Ja ne želim da stranci moj film prikazuju kao film koji je jugoslovenska cenzura zabranila’, rekao je on. ‘Kao autor, spreman sam da preuzmem svaku odgovornost: umetničku, društvenu i političku’… Ovo bi bio kraj priče: članovi cenzure, smatrajući da autor i producent treba da snose potpunu odgovornost za napravljeno delo – radili su na istoj talasnoj dužini kao i reditelj. Zakonskih prepreka da Misterije organizma pođu u svet, dakle, nije bilo. U danima koji dolaze, međutim, Makavejev će se suočiti sa mišljenjem javnosti: on, smatrajući da je njegov film jasna osuda totalitarizma i pledoaje za novu humanost, prihvata opkladu…“ wrmysteries Ali ovo ne beše „kraj priče“, samo njena sredina. Šest dana pre Žikinog teksta, 10. maja 1971, Republička komisija za pregled filmova SR Srbije, pod brojem 03-642-45, donela je Rešenje o davanju odobrenja za javno prikazivanje filma „WR misterije organizma“. Šezdeset četiri dana nakon Žikinog teksta, 19. jula 1971, Javno tužilaštvo Srbije, pod UT-brojem 154/71, šalje dopis Republičkoj komisiji za pregled filmova, kojim javni tužilac, na osnovu člana 15. Zakona o javnom tužilaštvu, obustavlja izvršenje Rešenja od 10. maja 1971, „s obzirom da će po pravu nadzora tražiti od nadležnog republičkog organa poništenje istog, a na osnovu člana 262. stav 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku“. Tako se oko Makovog remekdela zameće paradoksalno, bezumno zamešateljstvo, koje dimenzijama svoje političke iracionalnosti prestiže njegovu umetničku otkačenost: – povučen je potez bez presedana: da film odobren od cenzure, bude potom, poništenjem odobrenja, zabranjen odlukom Javnog tužilaštva; – taj presedan istog trenutka postaje politički bumerang: kao što tačno upozorava Bogdanović – a beše poznato i svima ostalima – „WR“ će, zahvaljujući Neoplantinom koproducentu, Telepoolu iz Minhena (firma udruženih televizija Bavarske, Austrije i Švajcarske za nemačko jezičko područje), biti distribuiran i prikazivan po celom svetu; – konačno, presedan-bumerang obelodanit će se kao fitilj koji detonira lavinu političkog gneva što će strelovito da zatrpa jugo-kinematografiju i uništi njenu stvaralačku elitu. Otvorena je sezona lova na crne veštice. Kakav horor prikazuje, koje smrtne grehe počinja „WR“? c0256aefaf Okosnicu filma čini delo i sudbina Vilhelma Rajha, lekara, pisca, marksiste i psihoanalitičara, prvo Frojdovog učenika pa otpadnika od učitelja i zastupnika jeresi o kapitalnoj životnoj i stvaralačkoj ulozi seksualnog nagona, odnosno o kobnoj ulozi koju u životu (čoveka, porodice, kolektiva, društva) igra potiskivanje tog nagona. Vanserijski vizionar, Rajh se celog života selio, da bi na kraju, odasvud milom ili silom oteran, umro 1957. u američkom zatvoru, dve godine nakon što su njegove knjige, od tamošnjeg Federalnog suda, proglašene ilegalnim, a svi tiraži spaljeni u prisustvu službenih lica. Oko te ličnosti, Mak atraktivno kolažira mnoštvo likova i situacija, neverovatne krajnosti svesti i savesti XX veka; tom sveopštem, planetarnom ludilu, dve mlade žene, u Beogradu, suprotstavljaju svoje traganje za seksualnom srećom; zgodna Milena sreće zgodnog Vladimira, sovjetskog prvaka umetničkog klizanja, mladića savršenog u piruetama ali neoslobođenog straha od ljubavi; što kulminira u košmarno-grotesknom finalu, kad Vladimir, nakon prvog orgazma, klizaljkom odrubi glavu partnerki, te na pustopoljini pored reke, peva baladu Bulata Okudžave o čoveku, bogu i ovozemaljskom prokletstvu. „WR“ ostaje u domovini zabranjen za prikazivanje sve do 1986, pa kao crna parodija zvuči gomila pohvala koje dobija po celom svetu, uz ostale i reči Ejmosa Vogela iz „Village Voicea“: „Ovo delo je priznanje nadmoćnosti ideja nad institucijama. Činjenica, da je u Jugoslaviji napravljen i prikazan ovakav film, ne samo da svedoči o veri koju sistem ima u sebe, nego i doprinosi njegovom daljnjem preobražavanju…“ Tako je jugoslovenska vlast i jugo-filmu i SFR Jugoslaviji opalila zvonki međunarodni šamar! Ali „WR“ beše samo prvi čin nailazeće drame. tito_ins2 Uvertira se odigrala 1969, prilikom pokušaja (srećom, neuspelog), da se „Rani radovi“ Želimira Žilnika, domet uredno odobren od cenzure 8. marta, naknadno zabrani sudskom intervencijom. 2po43ex Drugi čin pripada „Plastičnom Isusu“, diplomskom igranom filmu Lazara Stojanovića, koji 1971. biva dovršen, 1972. zaplenjen – a njegov autor 6. novembra uhapšen, 1973. zabranjen za prikazivanje a Stojanović osuđen na robiju. 20061019030637zagreb_film_festival_2006_plasticni_isus O čemu se zapravo radilo, najkraće i najjasnije ilustruju oponentni učesnici velike javne diskusije koja se o „WR-u“ vodi u Novom Sadu 5. jula 1971, dve sedmice pre intervencije Javnog tužilaštva Srbije: – prvi diskutant: „Ko je dao ovom autoru pravo da se jednom Josifu Visarionoviču izruguje na jedan drkadžijski način; dilema je za mene da neće sutra i Tito biti izvrgnut ovakvom nečem…“ – drugi diskutant: „Mene je ova diskusija poučila da veliki broj ljudi koji su se ovde sakupili smatra da svaki atak na Staljina znači atak na SSSR i na socijalizam uopšte…“ Kako smo se našli u situaciji ovako maligno i nepomirljivo sukobljenih krajnosti? Društvenoj i kulturnoj tragediji zvanoj hajkanje na Crni talas, posmatrano iz sadašnje perspektive, doprinela su tri događajna toka: – sve slobodnija, sve izazovnija i „drskija“ remekdela našeg Novog talasa; – rastuća nervoza kultur-birokrata i političkih „organa“ pred ovakvom stvaralačkom plimom; – dodatni duhovni i delatni adrenalin koji u taj proces doliva 1968. sa studentskom revolucijom. Krenimo redom. Skoro svaki naš novotalasovski igrani projekt čačka po neku negativno-erogenu zonu jugo-filma, bez obzira kakve motive zahvata, kojim se prostorom ili vremenom bavi… „Tri“ i „Doručak s đavolom“, recimo, kroz dramatična ratna i poratna zbivanja, govore o ljudima kojima je revolucija pojela mladost i vreme za ljubav… Dorucak-sa-djavolom-cover „Jutro“ demonstrira savršeni zločin kojim partizani uklanjaju svoju drugaricu Aleksandru, jer je progovorila pod nemačkom torturom… Jutro-cover „Zaseda“ osvetljava tamne zone NOR-a, nedela i zlikovce skrivene iza fasade herojske partizanije… „Delije“ prate tragično putešestvije dva brata, Gvozdena i Isidora, koji se u ratnom haosu behu bolje snalazili nego u zatišju mira…

Rdece_klasje

Delije

„Doručak sa đavolom“ i „Rdeče klasje“ istražuju nasilno prevaspitavanje seljaka i reformu sela u prvim godinama nakon oslobođenja… „Podne“, „Buđenje pacova“ i „Sveti pesak“ dodiruju motive 1948, raskida sa SSSR-om i obračuna s „petom kolonom“ Informbirovaca… „ 2h64s48

shoot

Povratak“, „Čovek nije tica“ ili „Buđenje pacova“ razabiru prazninu i besmisao kroz šarenilo stvarnosne slikovnice…

eva-ras

„Ljubavni slučaj“, „Skupljači perja“, „Kad budem mrtav i beo“ ili „Biće skoro propast sveta“ obelodanjuju neizbežnost zločina i silinu ubilačkih poriva u ljudskom biću…

Kad-budem-mrtav-i-beo

v116986p0

„Čovek iz hrastove šume“ i „Praznik“ otvaraju temu četnika i četništva…

praznik2praznik1

„Nevinost bez zaštite“ znači konačnu rehabilitaciju istoimenog legendarnog igranog poduhvata koji Dragoljub Aleksić, krunski lik-znamen beogradskih filmofila i ludista, privatno realizuje 1943. godine, delo zabeleženo u službenoj jugo-filmskoj istoriografiji kao negativni kolaboracionistički poen, srpski pandan hrvatskom „Lisinskom“ iz 1944, uz svesno ili nesvesno previđanje činjenice da iza spektakla Oktavijana Miletića stoji cela polit-kultur-propagandna mašinerija ustaške NDH, a iza „Nevinosti..:“ jedino strast nezaustavljivog akrobate-vizionara…

dztlaa

I tako dalje. Posvećeni mahom gubitnicima, marginalcima, slabićima i prestupnicima, ukratko – antiherojima, po stvaralačkom zanosu sve „prilepčiviji“ i sugestivniji, pretvaraju se ovi filmovi postepeno u neku vrstu snažnih umetničkih ispovesti svojih autora, u najboljoj tradiciji ljudskog i kreativnog Ja, naglašenog prvog lica singulara, kojim Novotalasovci saopštavaju svoje filmske ideje. Prekretna 1968. i opšta studentska pobuna protiv jalovih modela i sputavajućih normi savremenog životarenja, dodaje tom emotivnom zanosu svež i snažan impuls, koji će unutar tri sezone, od 1969. do 1971, iznedriti na jugo-ekranu niz kratkih i dugih filmova još izoštrenije kritičke poente i „bezobraznije“ metoforičnosti.

AUTOR: RANKO MUNITIĆ

Jedan komentar na tekst Sezona lova na „crne veštice“ – Ranko Munitić

  1. Marko

    30/11/2010 at 02:25

    Neverovatan tekst!!! Reziseri popot Makavejeva,Petrovica su bili geniji svoga vremena.. znali su savrseno sta rade i ostavili su neibrisiv trag u kinematografiji nase zemlje tog perioda.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *