Ulogujte se / Kreirajte profil

Šiler – O lepom

Publika se već dvadeset godina prepire oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba da se raduje što uopšte ima dva čoveka oko kojih može da se prepire.[1] Gete

Na samom početku autor izražava duboko žaljenje što ovaj rad ne nosi naslov koji je prvobitno trebalo da nosi, a taj naslov glasi „Šilerova estetika“. Ali, što zbog disciplinovanog obima ovog rada a što zbog autorovog (možda) nedovoljnog poznavanja Šilera, ovaj rad se ograničava na naslov „ Fridrih Šiler – O lepom“ s tim što će i ovde biti nekoliko ograničenja u tumačenju ovog Šilerovog dela. Poglavlja „O Egmontu, Geteovoj tragediji“, „O Birgerovim pesmama“, „ Šilerova odbrana od antikritike“ i, najzad „Matisonove pesme“ biće, nažalost, izostavljena. Primarni razlog za tako nešto je autorovo slabo, površno poznavanje navedenih ličnosti. Ostala poglavlja Šilerovog dela „O lepom“ biće u celini obrađena, onoliko koliko to znanje i prostor dozvoljavaju.

.

FRIDRIH ŠILER

kratka biografija

Fridrih Šiler, rođen 1759-te godine u Marbahu svoj život završio je mlad, 1805-te godine u Vajmaru. Bio je duboko svestrana ličnost, pa tako možemo govoriti o Šileru pesniku, Šileru dramaturgu, Šileru istoričaru i, konačno, Šileru filozofu. Ipak, prvenstveno treba znati da se Šiler bavio raznim granama znanja kako bi poboljšao svoje vidike a, samim tim, i pisanje. Smatrao je da će mu proučavanje istorije i filozofije doneti mnogo novih saznanja koja bi se, zatim, mogla iskoristiti prilikom razumevanja i tvorenja sopstvenih tragedija i pesama. I bio je u pravu. Šiler je, po mnogima, vrhunac svog umetničkog stvaralaštva dostigao u dramama „Valenštajn“ i „Vilhelm Tel“ koje je, što je vrlo zanimljivo, napisao tek u poslednjoj deceniji svoga života. Šiler je umetnik koji je istinu i lepotu tražio preko svojih književno–filozofskih dela. Za njega je lepota bila put ka istini, a istina- temelj lepote. Njegovi najvažniji teoretski spisi bave se problemom lepog u književnosti a jedinstvo estetičkog i etičkog je bila osnovna crta, kako njegove filozofije, tako i njegove poezije. U jednom od pisama Vilhelmu Majsteru Šiler kaže da je pesnik „jedini istinski čovek“ i da je i najbolji filozof  prema njemu ništa drugo do „samo karikatura“.

U Šilerovim delima preovlađuje spekulativni karakter mišljenja i velika upotreba retorike. Još je bitno napomenuti da Šiler nije imao neki izgrađen filozofski sistem, poput npr. Aristotela ili Hegela pa ko god nešto tako traži kod i od Šilera, u zabludi je. Njegovo filozofsko angažovanje treba posmatrati u sastavu, odnosno kao deo njegovog celokupnog literarnog rada, jer, kao što smo već napomenuli, osnovno njegovo bavljenje filozofijom i istorijom imalo je za cilj unapređenje stila i umešnosti pesništva i dramaturgije. Veliki uticaj na njega izvršili su Kant i Gete. Sa prvim je, može se reći, Šiler upoređivao sebe kao filozofa a sa drugim kao umetnika. Sa Geteom je, sa druge strane, bio veoma bliski prijatelj te vodio veoma važne prepiske o (filozofiji) umetnosti. Gete je, kada je u pitanju Šiler, razume se, uvek bio pun reči hvale.

.

O PATETIČNOM

Poglavlje Šilerovog dela „O lepom“ sa naslovom „O patetičnom“ bavi se, najkraće rečeno, pojmom patos u starogrčkoj tragediji, odnosno patnjom kao najvažnijim uslovom dobre tragedije. Šiler u ovom delu eksplicitno naglašava i obrazlaže ulogu patnje u tragediji, pa tako na samom početku kaže „prikazivanje patnje kao proste patnje nikada nije cilj umetnosti, ali kao sredstvo njenog cilja ono je za nju veoma važno“.[2] Ali ako patnja nije cilj tragedije – zapitaćemo se – šta jeste? I tu je Šiler veoma eksplicitan te kaže da je patnja u tragediji svakako veoma bitna, ali da prikazivanje patnje nije sam cilj tragedije, već prikazivanje „moralnog otpora patnji“, jer „patetično je samo onda estetično ako je uzvišeno“.[3]

Dakle, Šiler ovde suprotstavlja patnju kao fizičko osećanje, i moral, kao duhovno osećanje, a pošto je ovo drugo osećanje „ljudskije“ ono treba da vlada nad fizičkim osećanjem proste patnje. Jer, čovek je slobodno biće, biće koje može da se, snagom svoga duha i volje, suprotstavi patnji dok životinja reaguje intuitivno. „Hrabar duh u borbi protiv zla, kaže Seneka, „privlačan je prizor i za same bogove“.[4]

.

MISLI O UPOTREBI PROSTOG I NISKOG U UMETNOSTI

„Prosto je sve ono što ne govori duhu, i ne pobuđuje nikakvo drugo interesovanje sem čulnog“.[5] Prosti ljudi – kaže dalje Šiler – govoriće nam o nekom i najznačajnijem događaju kao i o nekom potpuno sporednom na jedan te isti način, odnosno, oni neće umeti odvojiti važno od nevažnog. Sa druge strane, složeni duh će i najneinteresantnije stvari učiniti interesantnim, kada zna na koji način da ih prikaže i obradi. Autor mora priznati da se slaže sa Šilerom jer, zaista, svi mi iz iskustva znamo proste ljude koji o najtežim životnim problemima kao i o sporednim životnim stvarima pričaju na isti način, te nam obe stvari čine nezanimljivim i dosadnim za slušanje. Sa druge strane, svi mi zasigurno poznajemo bar jednu osobu koja nam i najneinteresantnije stvari ispriča sa toliko elana i živosti, da se mi – poput Platonovog Ijona kada čuje Homerovo ime – „odmah probudimo i pažljivo slušamo“ (setimo se samo filma „Klarino koleno“).

Što se tiče niskog, Šiler kaže „još za stepenicu niže od prostoga nalazi se nisko… nisko pokazuje uvek nešto grubo i prostačko; a prosto može misliti i raditi i čovek od roda i boljih naravi, ako je osrednje obdaren“.[6] Dalje, on objašnjava da se na nekim mestima nisko u umetnosti čak i sme dozvoliti a to su ona mesta gde treba da se izazove smeh. „Krađa, na primer, nešto je apsolutno nisko… ali ako taj čovek istovremeno postane ubica, onda je on, doduše, moralno za još veću osudu, ali estetski on time postaje za stepen upotrebljiviji“.[7] Možemo bez nekog većeg razmišljanja prihvatiti ovakvu tezu kao istinitu. Ovakav stav se – ukoliko dozvolite – može odbraniti vrlo jednostavno. Jedan od najvećih pisaca svih vremena, Fjodor Mihailovič Dostojevski, na koga je Šiler izvršio ne tako mali uticaj, često se koristio ovim Šilerovim zapažanjem. Jedan od primera za to je Raskoljnikov u romanu „Zločin i Kazna“.

.

O LJUPKOSTI I DOSTOJANSTVU

Negde na samom početku ovog poglavlja Šiler kaže da čovek ne samo što sme, već i treba da dovodi u vezu dužnost i zadovoljstvo jer, kako navodi dalje, u „lepoj duši“ u skladu su sklonost i dužnost, a njen vidni izraz je gracija. Ako znamo da je Kant itekako izvršio veliki uticaj na Šilera, i ako znamo makar osnovne crte Kantovog etičkog učenja, primetićemo da se Šiler ovde snažno suprotstavlja Kantu. Jer, dok je kod Kanta moralan samo onaj postupak koji se vrši iz čiste dužnosti, bez ikakve sklonosti, kod Šilera je moralan samo onaj postupak čije su sklonosti u skladu sa dužnošću. „U Kantovoj moralnoj filozofiji ideja dužnosti izložena je strogošću koja plaši sve gracije…“[8] – jasno naglašava Šiler. O ljupkosti on kaže da se češće može naći kod žena i da je to onaj segment koji uglavnom nedostaje muškoj prirodi, ili se bar ne može često videti. Ljupkost je izraz lepe duše koje se manifestuje preko tela, dok je dostojanstvo „izraz uzvišenog mišljenja“. U ovom poglavlju, Šiler se opet vraća na objašnjenje razlike između životinjske i ljudske prirode, pa tako kaže da „životinja mora nastojati da se oslobodi bola, čovek se može odlučiti da ga trpi… sama volja uzdiže čoveka iznad životinja; moralna volja uzdiže ga do božanstva“.[9] Lepa duša, koju poseduje samo čovek, lepa je – po Šilerovom mišljenju – baš zbog toga što se može suprotstaviti afektu moralom, te se, na taj način, ona pretvara u uzvišenu. „Vladanje nagonima pomoću moralne snage je duhovna sloboda, a njen vidni izraz zove se dostojanstvo“.[10] Dakle, kod dostojanstva duh je taj koji se ponaša kao gospodar i dok se ono više pokazuje u patnji, ljupkost se više pokazuje u ponašanju. To bi bila osnovna razlika između ljupkosti i dostojanstva, koju je Šiler, po autorovom mišljenju, na izvanredan način izložio i objasnio, kao, bez lažne skromnosti, i celo ovo delo koje obiluje kako raznim promislima koje muče jedan duh, tako i jakim osećanjem lepog i pokušajem da se ono što je moguće jasnije izloži.

.

PISMA O ESTETSKOM VASPITANJU ČOVEKA

Kao čovek koji i sam piše, autor ne može a da se ne ozari kada se samo seti i priseti koliko je zadovoljstvo osećao čitajući ova pisma, ne samo zato što je pretpostavljao da će deliti Šilerovo mišljenje i ne samo zato što se ta pretpostavka ispunila i više nego što je očekivao, već i zato što je zaista prijatno videti i držati u rukama književno-filozofske spise nekoga ko tako jako oseća i razume umetnost. Ako volite umetnost i ako iskreno vapite za lepim, nemojte da dozvolite sebi mimoilaženje ovih pisama.

Na samom početku, u prvim pismima, Šiler daje jednu veoma zanimljivu i, ne baš tako eksplicitnu teoriju nastanka države, kao i odnos individua i države, pa kaže da država treba da poštuje individue u njihovom punom subjektivitetu kao što, sa druge strane, individue trebaju da poštuju zakone države. Na taj način postiže se jedan skladan odnos. Dalje, Šiler objašnjava koja su to dva načina u kojima čovek može biti u protivrečnosti sa samim sobom. On kaže da je vrlo bitno uskladiti misli i osećanja[11]. U suprotnom, čoveka kod koga osećanja nadjačavaju misli zvaćemo divljakom, dok ćemo onog kod koga misli nadvladavaju osećanja nazvati varvarinom. To su dva načina u kojim čovek može biti u protivrečnosti sa samim sobom. Šiler dalje pravi razliku između starogrčkog i modernog čoveka. Osnovna prednost grka bila je što su umeli da ujedine „mladost fantazije sa muževnošću razuma“. Sa druge strane, moderan čovek to, nažalost, ne ume (osim ako nije Benini – ako mi se dozvoli asocijacija). Pritom, on je večno prikovan samo za jedan deo određene celine pa zbog toga nikada ne može razviti harmoniju svoga bića, jer, umesto da usebi gradi celinu, on postaje samo deo nekog velikog naučnog projekta.

Ovde jasno vidimo Šilerovu kritiku upućenu nauci i modernom načinu života u kome, sve više i više, moderan čovek gubi smisao za lepo. Poput Ničea, i Šiler najavljuje pobedu nihilizma u modernom dobu a, ako se iole upustimo u analizu stvari iz današnje perspektive, iz perspektive dvadeset i prvog veka, videćemo koliko zapravo istine u tome ima. Muzika više nije miljenica muza, već postaje industrija lake zabave i zarađivanja novca a o književnosti i likovnoj umetnosti bolje da i ne govorimo. Šiler u osmom pismu kaže „…mora nečega biti u dušama ljudi što stoji na putu primanja istine, pa ma kako ona svetlela, i usvajanju istine, pa ma ona još toliko živo ubeđivala. Jedan stari mudrac osetio je to, i to je skriveno u veoma važnoj izreci: sapere aude.[12] Osmeli se da budeš mudar! Potrebna je energija, hrabrosti da se čovek bori protiv prepreka koje tromost prirode i kukavičluk srca suprotstvlja učenju. Nije bez značenja to što po starom mitu boginja mudrosti u punoj opremi silazi iz Jupiterove glave; jer već njen prvi posao je ratnički.“[13] Ovde jasno vidimo Šilerov najiskreniji poziv da se trgnemo, poput Kanta, iz „slatkog dremeža“. Da se osmelimo u traženju lepote i istine jer „nije…dosta… prosvećenost razuma…usavršavati moć osećanja je…hitnija potreba vremena“.[14] Šiler nas dalje savetuje da  preziremo sud savremenika, ukoliko smatramo da on ne vredi a saznaćemo da li on vredi na taj način što ćemo oceniti kuda ide današnja umetnost i šta sprečava lepo da dobije ono što je zaslužilo. Mi moramo živeti u našem stoleću – kaže dalje Šiler – ali ne moramo raditi ono što bi stoleće volelo, već ono što smatramo da će za njega i za buduće generacije biti najbolje. Zadatak je kulture – govori Šiler dalje, u jednom od par kasnijih pisama – da održava ne samo razumni nagon prema čulnom, nego i čulni prema razumnom. Dakle, zadatak kulture je kako da podiže snage razuma, tako i da stvara i poboljšava sposobnost osećanja. Šiler dalje vrlo zanimljivo govori o tri nagona čoveka pa kaže „čulni nagon traži promenu, traži da vreme dobije sadržinu; nagon za formom traži da se poništi vreme, da ne bude nikakve promene.

Dakle, onaj nagon u kome oba deluju povezano…, dakle nagon za igrom bio bi usmeren na to da vreme potre u vremenu, da spoji postojanje sa apsolutnim bitisanjem, promenu sa identitetom“[15](kurziv autora). Šiler, nešto kasnije, izgovara jednu svoju čuvenu misao a ona glasi „čovek se igra samo onda kada je u punom značenju reči čovek, i on je samo onda čovek kada se igra“.[16] Koliko istine ima u ovome. Koliko genijalnosti! Šiler dalje dolazi i do određenja lepog. Lepo je za njega uzajamno delovanje dva suprotna nagona. Iz njihovog uzajamnog delanja nastaje lepo a ideal lepog treba tražiti u „što je moguće savršenijoj vezi realnosti i forme“. „Lepotom se čulni čovek dovodi do forme i mišljenja; lepotom se duhovni čovek vraća materiji i ponovo predaje čulnom svetu“.[17] Sloboda i prava ljudska priroda se, prema njegovom mišljenju, potpuno razvija tek kada se u čoveku razviju oba osnovna nagona pa svrha estetskog i jeste baš to, da stvara celinu naših čulnih i duhovnih snaga, i to u najvećem mogućem skladu. Šiler dalje pravi razliku između čovekovog fizičkog, estetskog i moralnog stanja. U prvom on trpi samo silu prirode, u drugom se nje oslobađa a u trećem, moralnom stanju, njome vlada. U fizičkom stanju, čovek sebe poistovećuje sa svetom. Tek u estetskom stanju on taj svet posmatra i, kroz to posmatranje, svet mu se prikazuje kao ne-ja, kao objekt. Na taj način ga čovek odvaja od sebe.

Dalje, Šiler se bavi određenjem privida pa kaže „realnost stvari je delo stvari; privid stvari je delo čoveka a duša koja uživa u prividu, ne uživa više u onom što prima nego u onom što radi“.[18] Šiler je primetio da će doći do zabune ukoliko ne objasni šta se ovde podrazumeva pod prividom, odnosno, najpre je podelio privid na dva dela : estetski, o kome je reč, i logički. Estetski privid je igra dok je logički prevara. A zašto, zapitaćemo se. Zato što estetski privid spoznajemo kao privid pa, shodno tome, ne težimo da ga umetnemo na mesto istine. Sa druge strane, logički privid teži da se potkrade na mesto istine, i time izvrši prevaru nad nama. „ Samo ukoliko je iskren (izričito se odrekne svakog prava na realnost) i samo ukoliko je samostalan (liši se svake pomoći realnosti), privid je estetski.“[19] U carstvu privida i igre, čovek je oslobođen svakog tereta, i fizičkog i moralnog. Umetnost je zato bezgranična. Ona je beskonačno polje čovekovih mogućnosti pa se takvo polje nikada ne može do kraja iscrpeti te zatvoriti.

.

O NAIVNOJ I SENTIMENTALNOJ POEZIJI

Na početku ovog poglavlja Šiler daje veoma zanimljivo određenje naivnog u prirodi. Naivna je, po njegovom mišljenju, jednostavna priroda koja odudara od umetnosti (npr. kamen prekriven mahovinom) a koja nas podseća na naše „detinjstvo“, na ono što smo bili i na ono na šta bi opet trebalo da se vratimo – na prirodu. Šiler dalje govori o deci i iznosi stanovište da, kada su u pitanju deca, mi se u njihovom prisustvu ne raznežujemo zbog naše superiornosti već sasvim obrnuto, zbog naše inferiornosti, jer, u detetu mi vidimo čistu i slobodnu snagu, mogućnost da postane bilo šta dok je, nasuprot njima, nas sudbina već odavno ščepala i odredila nam put. Kod naivnog, pravo ima priroda a ne izveštačenost – jasan je Šiler. Autor će sada citirati jedan primer, koji, veruje, najbolje objašnjava Šilerov pojam naivno. „ Ako neki otac ispriča svom detetu da ovaj ili onaj čovek čami u sirotinji, a dete ode i tom sirotom čoveku odnese novčanik svoga oca, onda je ta radnja naivna; jer zdrava priroda je progovorila iz deteta, i u jednom svetu u kome bi vladala zdrava priroda ono bi imalo potpuno pravo tako da postupi. Dete prosto gleda na potrebu i na najbliže sredstvo da je zadovolji;…protezanje prava svojine po kome jedan deo ljudi može da propadne, nije zasnovano na čistoj prirodi.

Postupak deteta je, dakle, posramljivanje stvarnoga sveta, a to priznaje i naše srce, što izražava dopadenjem koje oseća prema tom postupku.“[20] Iz ovoga vidimo da naivan način mišljenja nije odlika pokvarenih ljudi, veće dece i detinjastih ljudi. Iz toga dalje proizilazi, smatra Šiler, da je svaki istiniti genije naivan jer, on je vođen prirodom i instinktom i, na taj način, zaobilazi sve prepreke, sve moderne zamke rđavog ukusa te sa lakoćom pogađa istinu i otkriva je. „Najsloženije zadatke mora genije rešavati skromnom jednostavnošću i lakoćom“.[21] Šiler je dalje nabrojao razne genije, poput Sofokla, Hipokrata, Šekspira itd. i kaže da je ono što znamo o njihovom životu dovoljno da potvrdi hipotezu da istiniti genije mora biti naivan. Jedina zamerka koju autor ima da uputi Šileru je ta što nije pomenuo Mocarta,koji je bio samo tri godine stariji od Šilera,i koji je, po autorovom mišljenju, egzemplar pravog naivnog genija.

Šiler zatim govori o pesnicima i kaže da su oni „čuvari prirode“ – oni su ili priroda sama, ili traže izgubljenu prirodu. Pesnik koji je priroda je naivan. Pesnik koji traži prirodu je sentimentalan. Naivni pesnik nas dira prirodom jer on ide samo za prostom prirodom i za osećanjem. Sentimentalni pesnik nas pogađa idejom, i na tome počiva sva njegova snaga – kaže otprilike Šiler. Sentimentalan pesnik pokazuje ili stvarnost kao predmet odvratnosti ili ideal kao predmet naklonosti. On će, dakle – smatra Šiler – prikazivati ili satirično ili elegično. Pesnik koji ideal suprotstavi stvarnosti je elegičan pesnik. Dakle, kod nas bi takva pesma, recimo, bila „Jututunska narodna himna“ a takav pesanik (pisac) bio bi Radoje Domanović i sl. . Šiler kao primer navodi Rusoa. „Pesnik je satiričan ako za svoj predmet uzima… suprotnost između stvarnosti i ideala.“[22] Naivni i sentimentalni pesnici teže istom cilju različitim sredstvima. Oni imaju za cilj da nas ganu. Prvi to rade prirodom a drugi idejama. Naivni pesnik ispunjava svoj zadatak jer je njegov zadatak ograničen (on opisuje stvarnost) dok, sa druge strane, sentimentalni pesnik ne ispunjava svoj zadatak jer je beskrajan (on opisuje idealno). Naivnom pesniku je, zato, potrebna pomoć spolja dok se sentimentalni pesnik sam hrani. Prvi crpi sve iz drugog, a drugi sve iz sebe.

Na samom kraju, dolazimo do zaključka da je naivni pesnik – realist, dok je sentimentalni pesnik – idealist. Prvi se pita za šta je neki predmet dobar a ovaj drugi se pita da li je uopšte dobar. „Idealist je zakleti naprijatelj svega sitnog i plitkog“.[23] U skladu sa Šilerovim razumevanjem poezije završio bih ovaj rad, ukoliko mi se dozvoli, jednom sopstvenom pesmom kojabi, možda, (a vi svakako samo prosudite), obuhvatila oba aspekata pesništva i pesničkog stvaranja.

.

OČI BOJE SREBRA

Poslednje kapi dana polako klize niz večernji list,

spušta se tama dok jezivi mesec obasjava zbunjena lica.

Jedan čovek, poput rose čist,

nevin poput ptica,

bez ikakvog cilja gradom tumara,

gledajući negde u daljinu,

tu umrlu nadu,

sva ta lica stara.

Vreme!

Noć je sada već odavno pala,

spustila se magla kao mesec žut,

sudbina se vratila po ono što je dala

i za Had nedvosmisleno pokazala put.

Srebrne oči – zauvek zatvorene…

.

Za P.U.L.S.E: Ivan Vučković

.

[1] Ekerman, Razgovori sa Geteom, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1963 god., strana 78

[2]Fridrih Šiler, O lepom, Kultura,Beograd, 1967 god., strana 38

[3]Ibid., strana 43

[4]Ibid., strana 53, 54

[5]Ibid., strana 64

[6]Ibid., strana 65

[7]Ibid., strana 67

[8]Ibid., strana 72

[9]Ibid., strana 78

[10]Ibid., strana 82

[11]Ovaj sklad je, po Šilerovom mišljenju, ono što bi se u estetici moglo nazvati “lepo”. Lepo nije ni u osećanju ni u razumu, već je ono spoj toga dvoga i to takav spoj da oni budu u što većoj mogućoj saglasnosti. U daljem tekstu ćemo videti zašto je to tako  kao i Šilerovu jasnu razliku između pesnika osećanja i pesnika ideja, između naivnih i sentimentalnih pesnika, između stvarnosti i idealizma…

[12]Imaj hrabrosti za mudrost!

[13]Ibid., strana 140

[14]Ibid., strana 141

[15]Ibid., strana 162, 163

[16]Ibid., strana 168

[17]Ibid., strana 174

[18]Ibid., strana 207

[19]Ibid., strana 210

[20]Ibid., strana 229

[21]Ibid., strana 232

[22]Ibid., strana 251

[23]Ibid., strana 307

Jedan komentar na tekst Šiler – O lepom

  1. Душко Јевтовић

    07/06/2017 at 11:26

    “Кад срце запишти – мисао је крива” написао је Милан Ракић стих који ми је испунио мисли и срце чим сам прочитао овај оглед о Шилеру.
    Када је желео за неки лик из романа да каже да чист, добар и несебичан, Достојевски би га назвао Шилером и захваљујући тексту Ивана Вучковића сад могу да схватим зашто.
    Заиста, на најбољи могући начин (јер је краткоћа срж знања, како каже Шекспир) упознајемо се са лепотом “која ће спасити свет” (по мишљењу Достојевског, не без утицаја Шилера) и смислом живота у коме воља уздиже човека до духовне слободе (да може да влада нагонима помоћу моралне снаге) у којој су усклађене мисли и осећања.
    А да би се до тог склада дошло, неопходно је да срце запишти, да патимо и заволимо и јад (ходајући по трњу) као нужну карику да бисмо дошли до сазнања о смислу који у себи уобличавамо мешавином жучи и меда. Јер само тако можемо разумети Шилерово вјерују – да је лепота пут ка истини, а да је истина – темељ лепоте.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *