Ulogujte se / Kreirajte profil

Црњански – Син Дон Кихотов

Не видимо само ми градове. И они виде нас, учио нас је Мерло-Понти. Један писац обитава подједнако у меморији два града. Један је Београд, град у који смо се враћали са нарамцима књига у рукама, са адресама јефтиних лондонских пансиона у које никада нећемо поново доћи, иако смо обећали, град у чије смо беле, осетљиве прозоре изливали млеко својих несаница. Други је Лондон. Оба града сањају у јесен овог писца-поету, од чије се смрти у новембру навршило тридесет година. Па ипак, кад помислимо на њега, смрт постаје тако неухватљиво релативна, тако порозна и безначајна. Јер чим јод првог снега у плаву светлост потопи град, његова сенка љубавно мине Београдом. Уосталом, он је тај који је писао да је предграђе Београда – љубавно.

“Ја немам националности, ја сам становник Лондона”, рекао је Томас Елиот. А он је мрзео то што је био становник Лондона и сањао је – Срем. Његове снегове, његове брегове, његова нежна и стострука небеса. После, вратио се у Београд, остарео и болестан, са још две-три књиге које су вриле у њему. Тражио је телефонске бројеве некадашњих другова и љутио се кад их није налазио. После су њихови гласови, заједно са ветром, засипали његов слух. Он је тихо са њима разговарао седећи сам на клупи.

.

Понор у нама и око нас.

10447523_387761278044012_6323806464044835429_n

Те ноћи када се вратио (плав капут, потпуно провидне, страсне очи и руке аристократе које су миловале јавне жене, шапутале испод белих рукавица и пуцале у Галицији) Београд је био дрхтав и потпуно утонуо у благу болест пролећа. Он је о њему већ написао стихове на плажи Куден бич и тако се опростио од поезије. “Дошао сам овде да сањам на девет језика. Не бојим се смрти, ја сам већ толико пута умирао. Моја прва смрт била је моје рођење.” Новине су писале: “Вратио се Милош Црњански”. Али то није била истина. Он никада није ни одлазио.

На сва путовања, а обишао је читав свет, носио је фотографију једне банатске равнице коју је сам снимио. Крк, Трст, Венеција, Галиција, Беч, Париз, Бретања, Брест, Фиренца, Рим, Равена, Шпанија, Енглеска, Шкотска, Исланд, Норвешка, Шведска, Данска… На свим путовањима писао је, романе, драме, путописе, поезију. А ипак је читавог живота тврдио да су “најбоље књиге оне ненаписане”.

“Црњански пева мутно, али сугестивно”, писао је Крлежа. Но, чини се да овај постулат није прецизан. Црњански је певао – онај понор у нама и око нас. Све истине овдашњих летова који су личили на посртаје, пољупце што били су близанци убодима, одласке у ратовања као у сватове. Поетским, дакле узвишеним гласом, Црњански је о овдашњим просторима написао исто што и подофицир Достојевски о усуду свог народа. Црњански је, уосталом, по Галицији и читао Достојевског. “Около су – умирали. Књига ми је дисала у лице. Издисао сам – Сибир.” Из рата се вратио са “Дневником о Чарнојевићу”. Срце му је било гладно љубави, а сито смрти. “Име: Петар Рајић. Вероисповест: грчкоисточна. Чин: храна за топ. Дијагноза: туберкулоза”.

Станује са Петром Добровићем, у хотелу “Париз”, на Теразијама. Ујутру се из његове собе искрада једна сањива, насмејана жена. Касније ће туда проћи као старац. И исто ће мирисати улица. На маскот. “Дневник о Чарнојевићу” одбијају да штампају у целини и предлажу Црњанском да издвоји неких пет табака из огромног рукописа. У хотелу “Париз” Црњански одабира насумице делове текста. Остало спаљује. Касније је Винавер испреметао поглавља и књига је тако била објављена. Али Црњански није марио. Ко у младости види толико умирања људи, лакше се мири са нестајањем рукописа. Уосталом, он је био сигуран у свој таленат. “Написаћу ново”, говорио је. “Од свих нас, једини је Црњански рођени писац”, говорио је двадесетих година прошлог века Андрић. Велики је једини могао да исправно суди о великоме.

dd714e87889de8e83c584df7b36c8bd8

.

Хајка полутана

Преко тридесет година, овдашња је критика (после Другог рата и у спрези са режимом), углавном упорно, жестоко и неаргументовано нападала Црњанског. Критичари су кажњавали стихију његовог дара због сопствене јаловости. Сам Црњански сматрао је да има права да им одговори. Судски анали из тог времена садрже податке о низу судских процеса у којима је писац тужилац или оптужени. Он је, наиме, сматрао да неправедно оптужени има права да се брани. Нема, уколико је књижевник. Бити уметник, значи бити мета. Сам Црњански се од тога лечио равнодушношћу. У писму слависти и пријатељу Алеку Брауну он 1960. излаже своје планове, где предвиђа да би одјек његовог опуса, да је преведен, у свету одјекнуо колико и Пастернаков. Овај пасус завршава следећом реченицом: “Али, ако ми верујете, ја ипак не држим до тога”.

Пре емиграције, Црњански је бежао у свет, у Италију. Налазимо га у Фиренци: “Разболео сам се у ноћи када је бура стигла, и лежао, два дана, у грозници, између четири зида који су фијукали. Прозори су целу ноћ били жути и тресли се, звонко, као нечији луди таламбаси, а прасак и грмљавина воде, над кућом, превијали ме у мукама и пробијали знојем. Домаћин ми је довео лекара, али сам, од свеће коју су дизали над мојом главом, и од прашака које су ми сипали у уста, губио свест. Тек трећи дан дигао сам главу и гледао кроз прозор. Жуте, модре, зелене и црне воде, јуриле су према обали. Острва су била нестала, а море се преливало преко брда, и засипало кров. Грмљавина нас је тресла, помодреле и бледе, цео дан”.

Ондашња критика овакве је путописе, наравно, дочекала погрдама, односно потпуним неразумевањем. Црњански у том тренутку говори девет језика (мађарски, немачки, француски, италијански, енглески, португалски, руски, шпански, пољски) и очекује да га разумеју на оном вечитом, десетом, матерњем. Следе нови судски процеси, а писац и не сања да од неправедних напада постоји и нешто горе. Ћутање. Писца такође можете убити и потпуним прећуткивањем. (“И мене и Лазу Костића читавог живота је пратила хајка полутана”, казаће једном.) Кад први пут одлази у Беч, записује чувену реченицу: “Он се сад дими ноћу. Снег и блатна вода, што цури са његових кровова, испарава се. Ја сам га гледао како умире; сад је набрекао, као лешина. Не, он се није смањио; мрачан и празан изгледа много већи него пре”.

Ivo Andrić, Meša Selimović, Miloš Crnjanski

Ivo Andrić, Meša Selimović, Miloš Crnjanski

.

Двобој у Вршцу

Касније, у емиграцији, у потпуној самоћи, сећаће се Чонграда, у коме га је мати повијала у кориту у коме је мешен хлеб. Били су сиромашни. На фотографији снимљеној у Темишвару, 1898, он гледа у страну, са великим, мало накривљеним шеширом, који као да није дечји. Читавог живота сам ће фотографисати људе, пределе, обале, мора. О једном покушају фотографисања написао је: “Нису уображења. Ја сам у Скагену, из хотела, ишао обалом, све док песак не прелази у море. На песку сам наишао на скрхано крило једног галеба. Хтео сам то да фотографишем, не знам зашто, а случајно сам, с тим, снимио и моју сенку на песку. Била је опомена. Та сенка ме је пратила, а у Данској ми се показала. То је била моја паралела”.

Једне ноћи, возио се возом ка Новом Саду. Невидљива грана нежно је и упорно ударала о његов сасвим црн прозор. Тада је у себи први пут чуо стихове “Суматре”. Упијајући бледе, благе контуре Ријеке и Ловрана, пише 1915. “Лирику Итаке”. У Темишвару, у јавној кући, пева са осталим војницима “Ој, Србијо, мила мати”. Неколико година после, спаљује рукописе. А онда, 1926. излази на двобој у Вршцу. Тај двобој сада је легенда, која каже да је Дантес овога пута био Тадија Сондермајер. Црњански је, наиме, својим белим рукавицама, испљускао по лицу петорицу ваздухопловних официра. Четворица су одбила да се туку. (Сажалили су се на песника знајући да ће бити убијен.) Сондермајер (који је на Солунском фронту оборио три противничка авиона) није се сажалио. Сведоци Милоша Црњанског били су Душан Матић и Бранко Гавела. Сва тројица су у Вршац стигли рано и одсели су у хотелу “Србија”. Црњански је одмах легао и чврсто заспао. Ујутру је, на заказаном месту, Црњански имао право првог пуцња. Песник је погодио облаке, лишће, кровове небеса. Али не и Сондермајера. Официр Сондермајер мирно је нанишанио у Црњанског. И три пута неуспешно покушао да повуче ороз. Пиштољ је био исправан, али официр није знао како се пуца из старинског пиштоља породице Дунђерски. Он је, наиме, место ороза, хватао китњасти седефни украс који се налазио испред њега.

Године 1923. он је “нарочити извештач” за “Политику”. Боравећи у Мађарској, шаље редакцији текст “Срби у Мађарској”: “Ја, лично, ради њих сам начинио овај пут, а кад су дошли на ред, био сам уморан и плашљив. Шта бих њима имао да јавим? Смрт ми се чини и сувише чиста, а да је прљам штампарским оловом. Шта је са Србима у Мађарској? Ништа. Свршено је”.

За време Другог рата, Црњански не пише ништа. “За време рата нисам желео да пишем. Не пева се у кући мртваца.” Пошто се рат заврши, дискретно му дају на знање да ће, ако се врати, сигурно неколико година бити у затвору. Црњански одвраћа да је “завичај оно што човек изабере да му буде завичај” и остаје у Лондону. Тих година Енглеска има педесет два милиона становника, а Елиотове песме штампају се у две хиљаде примерака. Јасно је да ту није било места за песника који је у тринаест година са шарлахом читао “Рат и мир” (“мати је мислила да ћу ослепети”), за онога ко је у Бечу ноћу, кроз сузне прозоре, гледао у болницу у којој је боловао и умро Бранко Радичевић.

d44fde4952c20b615031ede5525e921f

.

Чајанке лејди Пеџет

У Лондону Црњански завршава још неколико колеџа (филмска режија, драматургија, спољна трговина), али за њега нема посла. Он је – сувишан. Као што је песник увек и свуда сувишан. Он покушава да буде хотелијер, рецепционар, разносач књига, обућар. Али ништа од свега овога не успева. Седи у подруму једне књижаре за четири фунте недељно. Живео је и у “стану кочијаша”, по речима Црњанског, у јапанском врту Лили Пеџет, знамените енглеске лејди, која је била болничарка у Првом светском рату. Баш ту ће, док ситна, кликтава киша опкољава град, написати другу књигу “Сеоба”. Његова супруга прави лутке. “Оне су биле тако лепе”, писао је. “И ништа није било лепо осим њих.” По подне, Црњански одлази у шетњу. “Моја жена је мислила да ћу полудети. Враћао сам се по подне из пустих паркова и говорио: Павле одбија да умре. Који Павле, питала је. Павле Исакович.” За Нову годину гледају у празно небо, из кога немо сипи густ снег. Размишљају о заједничком самоубиству. А кад одмакне јануар, у “стану кочијаша”, Црњански наставља да пише. Док он исписује: “Не беше више снажна, али јој колена никако није могао да заборави. Не беше више ни страсна, али јој глас још увек беше мио и, од њеног загрљаја, њега је још подилазила језа пожуде”, Вида Црњански од четири до шест по подне служи чај гостима лејди Пеџет. Недељом спрема торту. Износи је пред госте насмејана, са изгризеним уснама. У њеној бележници остају исписани рецепти за “торту од чоколаде, торту принца од Велса”. Ове су колаче гости лејди Пеџет највише волели.

Кад почну да га поново објављују у домовини, Црњански одлучује да се врати. Објављује “Роман о Лондону”, “Сеобе”, “Кап шпанске крви” и обновљена издања поезије и приповедака. “Ја сам Роман о Лондону написао да покажем Марку Ристићу да сам жив”, каже пријатељу.

Повратак у домовину, повратак је у земљу у којој су подједнако беспомоћни и старци и младићи, у земљу где се заједно са процветавањем труне и где се ни један таленат, а понајмање онај изразит – не прашта.

Сања Домазет
објављено: 15.12.2007.
TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *