Ulogujte se / Kreirajte profil

Slavoj Žižek – najopasniji čovek na zapadu

Filozofija nije baš rokenrol, ali zbog slave koju je stekao Slavoja Žižeka mnogi nazivaju Elvisom današnje filozofije. Glasan, komplikovan i možda opasan slovenački filozof se smatra jednim od najvećih mislioca današnjeg vremena. Sam sebe opisuje kao komplikovanog marksistu. Piše o raznim temama od Budizma, kapitalizma i problema ideologije do Kung Fu Pande. Njegovi kritičari ga nazivaju Boratom filozofije. Oni smatraju da daje provokativne izjave samo da bi izazvao skandal i privukao pažnju. S druge strane veliki Teri Iglton ga smatra jednim od najnapornijih i najinteresantijih intelektualaca današnjice. Koliko ozbiljno treba shvatiti čoveka koji u svom stanu uz poster za najnoviji nastavak Call of Duty franšize drži Staljinovu sliku? Bez obzira na njegove kritičare i jasnu želju za provokacijom, posle svetske ekonomske krize zbog njegove kritike neoliberalnog kapitalizma njegova slava je dostigla vrhunac.

Slika 1

Rođen je 1949. godine u Ljubljani. Posle završenog filozofskog fakulteta u Ljubljani došao je u sukob sa tadašnjim Titovim režimom zbog svog „nepodobnog“ tumačenja Hajdegera tako da dugo nije mogao da nađe posao. Da bi na sebe privukao pažnju radio je razne stvari, kao što je na primer pisanje kritika za svoje knjige koje još uvek nije napisao. Posle ovog perioda otišao je u Pariz gde je sa Žakom Alenom Milerom, zetom Žaka Lakana, proučavao Lakana. Za Žižekovu popularnost je dobrim delom zaslužno i to što je bio popularizator Lakanovih teorija. Kroz jednostavne analogije, često koristeći holivudske blokbastere kao primer objašnjavao teško razumljive i komplikovane Lakanove teorije. Takođe je uspeo nešto mnogo značajnije, a to je da prožme Lakanovu psihoanalizu sa filozofijom nemačkih idealista, pogotovu sa Hegelom, sve u pokušaju da stvori novi način razmišljanja o problemu ideologije.

Jedan od glavnih ciljeva filozofije nije da da odgovore na velika pitanja, već da precizno definiše sama pitanja što nam pomaže da kvalitetnije definišemo probleme koje pokušavamo da rešimo. Filozof je pre svega onaj ko postavlja prava pitanja, a ne neko ko daje odgovore na ista. Važno pitanje koje Žižek postavlja je kako da razmišljamo van kapitalističke hegemonije koja van svake sumnje postoji postoji? Da bi nam pojasnio važnost i dubinu problemaŽižek u svojim predavanjima predstavlja sledećinaizgled jednostavni misaoni eksperiment, da zamislimo holivudski film smešten u postkapitalističko društvo. Naravno to nije moguće. Možemo zamisliti film o kraju sveta, pre nego film o kraju kapitalizma. Dakle problem u psihoanalizi je paralelan problemu ideologije. Kako da izađemo iz začaranog kruga i da stvorimo novi prostor za razmišljanje?

Ideologija neoliberalnog kapitalizma je izuzetno jaka jer je ukorenjena u samom sistemu i ne doživaljva se kao ideologija. „Osećamo se slobodnim jer nam nedostaje sam jezik kojim bi artikulisali svoju neslobodu“, tvrdi Žižek. Trenutna ideologija je izuzetno snažna zato što se prodaje čak i kao anti-ideologija, zamaskirana u humanost. Na koju god stranu da krenemo, čak ni misaono ne možemo da se odvojimo od sistema u kom se nalazimo. Čak ni veliki istorijski suparnik kapitalizma, marksizam, nigde ne nalazi na plodno tle.

Uz sve mane kapitalizma, pre ili kasnije (u najgorem slučaju i posle nekog perioda diktature)kao njegov nusproizvod javlja se demokratija. Ovo se polako menja zbog pojave onakvog kapitalizma kakav se javlja na dalekom istoku.  San o komunizmu sa ljudskim likom zemlje istočno od Berlina su zamenile snom o kapitalizmu sa ljudskim likom. Uz osnovna pravila igre napraviti kapitalizam humanijim, zelenim, sa jačim socijalnim programima. Međutim, takav sistem nedolazi i budućnost je, tvrdi Žižek, mnogo mračnija. Dolazimo do perioda kad će brak demokratije i kapitalizma doživeti krah. Ekonomski najuspešnije kapitalističke zemlje su upravo one gde se to dešava, u čemu azijske zemlje prednjače. Žižek ne smatra da je njihov kapitalizam (onakav kakav imamo na primer u Kini i Singapuru) devijacija postojećeg sistema već da je njegova evolucija. Kapitalizam postaje mnogo okrutniji i produktivniji od onog koji je danas prisutan kod nas.

Slika 2

Veliko polje Žižekovog interesovanja, uz Lakanovu psihoanalizu i misao nemačkih idealista je i hrišćanska teologija. Generalno govoreći marksisti nisu blagokloni prema hrišćanstvu i sam Marks je rekao da prva kritika bilo kog društva mora biti kritika njegove religije. To prihvata i Žižek, ali ne sledi Marksa već Hegela u toj kritici. Ono što umire na krstu za Žižeka nije forma Boga koja je došala ne Zemlju u ljudskom obliku, već sam Bog kao takav, što dozvoljava pojavu svetog duha, odnosno vernike.

Superiorni trenutak tamne lucidnosti u hrišćanstvu je kada Isus na krstu kaže čuveno: Eli, Eli lema sabathani (Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio), jer sam Bog, odnosno Isus, postaje ateista, što je jedinstvena pojava u bilo kojoj religiji. Kada nebesa Isusu zaćute, tek tada je jasno da nema nikog da nas spasi od naših muka sem nas samih. Na krstu umire taj veliki metafizički princip, čuvar smisla našeg života, sam Bog umire na krstu. Žižek tvrdi da jedino kroz hrišćanstvo možemo postati pravi ateisti. Uz prihvatanje svega što predstavlja premisu hrišćanstva je mnogo subverznije kritikovati samo hrišćanstvo, kritikovati ga unutar samog koncepta hrišćanstva.

Nešto što je jako popularno u današnje vreme je vratiti se izjavi Dostojevskog iz braće Karamazov: ako nema Boga sve je dozvoljeno. Žižek tvrdi da je skroz obratno. On smatra da ukoliko ima Boga da je sve dozvoljeno, naravno za one koji veruju u Boga i naročito za one koji veruju da su direktni instrument božanske volje. Ako se postavimo kao instrument božanske volje gubimo sve uske moralne obzire jer nam je Božija volja na prvom mestu. Tada ne razmišljamo u uskim okvirima toga šta je nama bitno kao moralnim bićima već na sebe gledamo kao na instrument božije volje čiju moralnost stavljamo iznad sopstvene.

Žižek svoj postmetafizički pogled na hrišćanstvo koristi za materijalističku kritiku sekularnog društva koje odbacuje Boga, a onda samo stvara nove Bogove, nazivajući sekularno društvo zapravo neopaganističkim. Kada pomislimo na način na koji Dokins govori o prirodi kao o nekom velikom drugom, kao o zameni za Boga jasno vidimo na šta Žižek misli.To možemo primetiti i gledajući Diskaveri ili Nacionalnu geografiju. Postoji neka vrsta podteksta koja govori o tome kako je neka inteligentna ruka komandovala stvaranjem univerzuma (zbog njegove savršenosti i lepote) i tu ruku nazivaju priroda.

Kako rešiti probleme o kojima nam Žižek govori? Za početak moramo da počnemo da mislimo. I bitno je da shvatimo da je i samo razmišljanje vrsta delovanja. Često kada se susretnemo sa nejednakošću i nepravdom emotivni odgovor je čista akcija. Uzmimo na primer čestu pojavu kod nas, da postoji neko dete koje nema novac za lečenje u inostranstvu. Automatski želimo da doniramo novac za njegovu operaciju, javlja se jasan emotivni odgovor i poziv na neku vrstu akcije. Ono što Žižek tvrdi jeste da trebamo da razmišljamo šire od toga. Naravno, sam dobrovoljni prilog je bolji nego nikakav odgovor, ali to dete će se vratiti u sistem koji je doveo dotle da mu životvisi o koncu zbog novca. Ono što bi zapravo trebali da radimo je da napravimo takav sistem, da je sama pojava koja izaziva problem nemoguća.

Za P.U.L.S.E Nemanja Milovanović

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Slavoj Žižek – najopasniji čovek na zapadu

  1. saschaEin

    06/05/2016 at 02:32

    Ne odlučujemo baš mi o tome ima li ili nema Boga ili tako nečeg po kvalitetu postojanja inače u Postojanju. Istorija pamti mnoge visoko-religiozne ljude i zna se za njihov život, sposobnosti njihove i djelovanje. Sad, mi možemo, a to baš i ne ide, pomiješati s Ovim Prvima i nare(o)dne druge koji vjeruju onako kako im zemaljski autoritet diktira, čak i politička stranka, koji su teškim sidrom zariveni u dno blata modernog i nečovječnog života pa, ovi drugi su tamanili čak i Prve u fizičkoj realnosti, ali … ne ubijaš niti možeš biti ubijen, kaže Duhovnost.

    Ili da priznamo da nikad nije bilo niti će biti Svetih ljudi, odnosno, visokoduhovnih individua. Kad kažemo Vjera uvijek prvo mislimo na one koji nad time ,,imaju“ monopol, kad kažemo vjera mi zato mislimo na stado i takvu vrstu svijesti. Mi mislimo na instituciju religije i na državu s kojom dijele čobanluk. Svi smo u tom, ali svi imaju priliku i izaći nekad negdje u nekom životu iz nepravednog poretka stvari.

    Žižek uzima Vjeru kao racionalni akt pa je vidi kao onu koja se ponaša napamet i koja uglavnom maši. Ali Vjera ide Dublje i nije ona ako je Istinska baš tako loša, najbolja je. Dokaza je za to bezbroj i na sve strane, nemisleći pri tom na ove, kako rekoh, druge. Na nas druge.

    Ostale kritike društva kod Žižeka nešto bolje stoje.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *