Ulogujte se / Kreirajte profil

Сликарство Едварда Мунка и поезија немачког експресионизма

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека.

       Георг Тракл – Јесен усамљеника

Edvard Munch

Edvard Munch

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталог, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаскаdanse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивно-компулзивне мисли и мучна сновиђења. Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике.

Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуковима туберкулозног кашља који се изнова понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне и настави да дише, али му то не успева. Тело тако наставља да живи кашљући, у вечитој борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама, претеча је немачког експресионистичког сликарства. Новине на плану мотива, супротстављање грађанској конформистичкој естетици непосредним изразом, одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак примитивном, били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника који нису етаблирали своје место у грађанском поретку.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодредивом пределу, агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

(Аугуст Штрам – Нагон, превео Бранимир Живојиновић)

*

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.
Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

(Ернст Штадлер – Ословљавање, превео Бранимир Живојиновић)

*

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,

храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи

звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

(Георг Тракл – Ноћ, превео Бранимир Живојиновић)

*

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

(Ернст Штадлер – Лето, превео Иван В. Лалић)

Као сликари и редитељи експресионистичке уметности, и песници врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првентствено на тематском и језичком плану, на начин и уз помоћ средстава која су уметности речи инхерентна. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци Влати траве човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије, њеној концентрацији, чврстом склопу апстракције заноса. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, дело Шарла Бодлера са темама ружног, одурног, естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма такође били инспирисани и потстакнути у стварању. За крај, али не и по значају, вреди поменути незаобилазно и духовито дело Франца Кафке које садржи многе елементе експресионистичке поетике, али стоји, самосвојно и универзално, независно од било ког правца или књижевног покрета времена у коме је настајало.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције присутне на крају текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке идејне, мисаоне или емоционалне фрагменте оба дела у једну целину, подстакнуте сликом и звуком, нотама које могу подстаћи исту ону емоцију као и боје на сликаревим платнима. Ту су, наравно, и експресионистички песници, два немачка песника и један аустријски, који својим стиховима евоцирају исти, или бар сличан сензибилитет као и норвешки сликар својим делима или амерички савремени челиста својим нотама, а уз чију помоћ лук теме бива заокружен.

tumblr_ljx8fpwhhb1qze5olo1_r1_500tumblr_llwt161zed1qgn6puo1_500tumblr_lf8hxct6xd1qcdxudo1_500tumblr_lkw5iiwfrc1qjunp5o1_500tumblr_lesfk3macj1qzuntgo1_500tumblr_lhjqtjheem1qdeys9o1_500tumblr_llwu3cvd811qgn6puo1_500tumblr_llulukkona1qkzwxuo1_500tumblr_lnr69icuwy1qa1j80o1_500tumblr_llwv1bmmyk1qgn6puo1_500tumblr_llw26ggsg81qg4d4xo1_500tumblr_llulwzpg0w1qkzwxuo1_500tumblr_lkv61k0jtd1qbdegbo1_500tumblr_lksi2nahpo1qbu5i1o1_500tumblr_leok7mmici1qarjnpo1_500tumblr_ljicr1kxbu1qbi293o1_500tumblr_lily05frlh1qaz0wuo1_500tumblr_leto7s3gpi1qcdxudo1_500man-and-woman-1898blogadam-and-eve-1918blog

за P.U.L.S.E:  : Ана Арп

A.A.A

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *