Ulogujte se / Kreirajte profil

Сликарство Густава Климта, симболистичка књижевност и минерални облици

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt – Water Serpents

Када у игри звечи подругљиво и јасно,

тај свет што се металом и камењем прелива

усхићује ме, и ја волим бесно и страсно

ствари у којима се звук са светлошћу слива.

Шарл Бодлер,   Накит

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити.  Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем Природе схватила сам колико је толико пута раскидана веза између ње и уметнсти понекад непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. То ме је вратило симболистима и периоду енглеске и француске декаденције.

Оскар Вајл је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на “мотиве” који су заједнички и за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала који су пронађени на различитим тачкама наше планете гледала сам и видела Уметност у једној од својих најузвишенијих форми. За разлику од романтичарске уметности посредством које сам открила природу, овде је десило супротно, редослед је био обрнут.

Захваљујући природи ја сам се вратила уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту Климтове форме открило ми је разнобојно камење. Са друге стране, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о створеним природама – минералима чије је форме поновио Уметник у свом делу.

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајла писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности […] и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове љубавнике, налик облицима перли и драгуља којима је и Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају две могућности – или да их поимамо као декорацију или да у њима увиђамо аналогије са природним појавама – шкољкама, минералима, медузама, буба-марама, каменчићима на обали, оклопима корњача.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао:

Из ромбова лазурног камења кретале су се арабеске и шириле дуж купола где су, на украсима од бисера, клизила светла дуге, ватре призме […]  Скоро је нага: у жару плеса развезали су се велови, брокати су пали; она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Предходника, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

У роману Слика Доријана Греја Вајлд је писао о свом јунаку:

Често би провео по цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

Компатибилност боја, као и облика, не мора нужно бити подударна, али оно што је суштина неће изостати. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа очигледне су и изнова потврђују тезу да прави уметник понавља тенденције космоса.

judith-ii-salome-1909-klimt

Gustav Klimt, Saloma, 1909.

Gustav Klimt

Gustav Klimt

 

594px-hope2-klimt

Gustav Klimt – Hope

 

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt

Gustav Klimt

 

Gustav Klimt

Gustav Klimt

Gustav Klimt – Kiss

Gustav Klimt – Kiss

Gustav Klimt

Gustav Klimt

 

Gustav Klimt

Gustav Klimt

tumblr_m83h87szmq1qgzn5jo1_1280denver2010-9krrhodochrositequartzpincushion2pocketswmcolorado2tucson2011-37calcitefluoritecoahuilamexico74mmdenver2009-402shrhodofluoritedenver2009-469redberylwahwahutahdenver2011-114morganitepechafghanistan54mmdenver2011-121aquamarineschorlerongomtsnamibia77mmdenver2009-518scheelitemtxuebaodingchinadenver2010-120leesrhodochrositepyriteshmcolorado-57mm1tumblr_m9jrv4ldsk1ruguhdo1_1280

Цитати:

Шарл Бодлер, “Накит”, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 131.

Шарл Бодлер, “Сагласја”, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011, стр. 7.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Za P.U.L.S.E : Ана Арп

Ана Арп

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *