Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Slike zbog kojih je vredelo živeti

Kako bi izgledala istorija svetske kinematografije ako bismo je sagledali kroz najpoznatije , antologijske i  kultne scene? Da li i naši veliki filmski znalci ponekad ceo jedan opus, poetiku ili filmski jezik nekog od filmskih autora svedu na „onu scenu“, „onaj trenutak“, nezaboravan po lepoti, važnosti, dalekosežan značaju za budućnost filma?…

Trojica vrsnih poznavalaca i velikih poklonika filma otkrila su nam svoje, veoma lične, liste nezaboravnih filmskih scena, koje pružaju pomalo neuobičajen uvid u istoriju sedme umetnosti. Jedan od njih – teoretičar filma Miroljub Stojanović, stoga i napominje da ne postoji nikakva analogija između veličine filma i veličine pojedinih scena i da su velike scene pružali i minorni filmovi.

Svoj izbor koji nije nasumičan, iako bi u nekom drugom trenutku izvesno pokazivao drugačije smernice, Miroljub Stojanović „otvara“ prizorom iz dela „Kageroza“ Seidžuna Suzukija:

-Gejša kojoj u buretu vidimo samo glavu, posle beskrajnog premišljanja reši da se udavi. Nakon što uroni, posle dugog protoka vremena, na površinu bureta izranja hiljade crvenih trešanja.

Imanentna japanska estetika, u čijoj filozofskoj odbrani protiv nihilizma učestvuju boje: crveno i crno maestralno je kontrapunktirano kobaltno-plavim – seća se Stojanović, koji nas u narednom kadru vraća četiri decenije dalje u prošlost, u završnu scenu filma „Rembrant“ Hansa Štajnhofa iz 1942. Godine. Ostareo i ruiniran, na smrt bolestan, Rembrant van Rajn vraća se u svoj rodni grad. On ponizno moli stražara na ulazu u svoju nekadašnju kuću da samo još jednom, na tavanu, baci pogled na svoje slike.

-Poslednjim preostalim palidrvcem u jednom času osvetljava „Noćnu stražu“, a tačno u trenutku kad palidrvce dogori i fizički mrak filma koincidira sa mrakom u bioskopskoj Sali, čujemo Rembrantov glas: „Zbog ovoga je vredelo živeti!“ – opisuje Miroljub, koji dalje ističe japanskog autora Masakija Kobajašija i njegovu „Pobunu“ kao jedan od najvećih etičkih doprinosa istoriji filma.

-Tošira Mifune pokušava da produži život svoga klana, a njegov najmiliji učenik unajmljen je da ga u tome spreči. Pre završnog dvoboja, on traži oproštaja od učitelja što mora da ga ubije, ali pravda svoj izbor visokomotivisanim osećanjem dužnosti i lojalnosti gospodaru čiju stvar zastupa….scena je koju Stojanović definiše kao vrhunac samurajske etike, ali i jednu od najkonzistentnijih primera primene stila u istoriji kinematografije. Poetizujući ideologiju gubitnika, poetizuje i svet koji više ne postoji, koji će na sličnoj mitopoetskoj ravni Sem Pekinpo u „Divljoj hordi“ uzvratiti dostojnom replikom.

Među nezaboravnim scenama Miroljuba Stojanovića je i završnica filma „Vreme osvete“ argentinskog majstora noara Adolfa Aristaraina, u kojoj junak dolazi kući, lepi izolir preko zvona, pušta muziku „do daske“, ulazi u kadu u farmerkama, odvrće tuš dok je buka u stanu nepodnošljiva, vadi preklopni nož iz džepa, i uz uzvik:“Pobedio sam!“, sebi odseca jezik. Stojanović  izdvaja i scenu iz „Pesme planinskog sela“, Hjua Binglijua u kojoj suprug ispunjava poslednju želju teško oboleloj ženi i rikšom je vozi kroz planine među kojima je provela čitav život, a koje nije stigla da upozna:

-Kako planinski usponi postaju sve uočljiviji, i seljakova vožnja postaje sve nasumičnija, a ritmovi planina usaglašuju se sa dahom umiruće žene….

Srđan Vučinić svoju listu najupečatljivijih scena počinje prizorom iz filma Žana Vigoa „Nula iz vladanja“, koja prati početak dečje pobune u jednom internatu: dok perje iz pocepanih jastuka leti oko njih, deca u spavaonici izvode svoju blasfemičnu procesiju, kao parodiju crkvenih procesija.

Vučinić izdvaja i „isečak“ iz Hičkokovog ostvarenja „Začaran“.

-Tokom psihoanalitičkog tretmana, junaku  (Gregori Pek) se vraća sećanje na potisnutu traumu iz detinjstva, kada je skrivio smrt svoga brata. Ovu i druge snolike sekvence u filmu dizajnirao je Salvador Dali i otuda verovatno njena izuzetna ekspresivnost i upečatljivost.

Švedski autor Ingmar Bergman je u „Divljim jagodama“ iz 1957. Zabeležio nezaboravnu sekvencu u kojoj profesor Borg sanja kako se, star i oronuo“ vraća u kuću svoga detinjstva i kroz prozor posmatra davnu porodičnu večeru. Po Vučiniću, Bergman je ovde, čistim filmskim sredstvima, ostvario prustovsku ideju o „traganju za izgubljenim vremenom“ i ogledanju prošlosti i sadašnjosti vlastitog ja u jednom vanvremenom trenutku.

-U „Diskretnom šarmu buržoazije“ i sceni u kojoj leš vlasnika restorana, izložen na stolu, sprečava grupicu buržuja da večeraju, kroz neponovljiv spoj nadrealne imaginacije i satire, Bunjuel realizuje razornu kritiku buržoaskog društva i njegovih konvencija – tvrdi Vučinić.

Među odabrane scene on je uvrstio i jednu iz „Ogledala“ Andreja Tarkovskog: dokumentarni snimak prelaska Crvene Armije preko jezera, praćen stihovima pesme Arsenija Tarkovskog „Život, život“.

-Objedinjujući stihove i glas svoga oca sa potresnim istorijskim dokumentom, Tarkovski na najbolji način dokazuje svoju filozofiju po kojoj film, vajajući u vremenu, „može uzeti apsolutno sve iz života“ – smatra Vučinić.

Subjektivni kadar iz “Stanara“ u kom kamera ulazi u usta, bukvalno u ždrelo prethodne stanarke, umiruće žene-samoubice, jedna je od najsugestivnijih metafora psihotičnog sveta Polanskog, slika bezdana zapadnog čoveka prikazana u neponovljivom spoju užasavajućeg i smešnog, navodi Vučinić, koji je na listu nezaboravnih prizora uvrstio i gotovo fantazmagoričnu scenu u kojoj lokalni kriminalac (Dragan Nikolić) prisiljava troje kafanskih muzičara (Sonja Savić, Ivan Bekjarev i Tihomir Pleskonjić) da do iznemoglosti pevaju pesmu „Život je lep“ – u istoimenom filmu Bore Draškovića.

-Ovaj surovi, artoovski „Bolero“ neobuzdane energije, bio je i prava anticipacija jugoslovenske kataklizme devedesetih, kao i groteskne atmosfere u kojoj će se ona odigravati – smatra Vučinić, čiji izbor uključuje i „Kratki film o ubijanju“ Kšištofa Kješlovskog, odnosno scenu izvršenja smrtne presude nad glavnim junakom.

Ona „svojom opipljivošću i mučnim, aki i katarzičkim dejstvom na gledaoca prevazilazi dokumentarne snimke egzekucija, pokazujući superiornost umetničkog filma čak i u današnjoj eri direktnog prenosa i rijaliti-šou programa“ navodi Srđan Vučinić. Poslednja na njegovoj listi je scena iz Kjubrikovog filma „Širom zatvorenih očiju“ u kojoj junakinja ispoveda mužu svoje seksualne fantazije, a koju nezaboravnom čine prodor u skrivene aspekte ženske psihologije i u značaj fantazma u čovekovoj realnosti – uz Kjubrikov smisao za mistično bojenje svakodnevnice i vanserijsku glumu Kidmanove.

Nikola Stojanović, filmski reditelj i publicista, nabrajanje omiljenih sekvenci trajno upisanih u njegovu filmsku memoriju, od kojih su neke obeležene akcijom, neke emocijom, a sve ih povezuje onaj specifični element filmske lepote, započinje čuvenom scenom pokolja nad golorukim narodom u „Oklopnjači Potemkin“ Sergeja Ejzenštajna – u filmskoj istoriji označenom kao „deset minuta koji su promenili film“ i ustoličili ga kao umetničku disciplinu.

-Kurosava je u „Sedam samuraja“ načinio bravurozne scene bitki udruženih seljaka i samuraja protiv razbojnika

a Pekinpo antologijsku završnu scenu u „Divljoj hordi“. Hičkok stvara vrhunsko uzbuđenje u sceni pod tušem u filmu „Psiho“ mada su, na svoj način, još uzbudljivije njegove scene dugih, ali nikada banalnih poljubaca; izdvojio bih beskrajni zagrljaj Džemsa Stjuarta i Kim Novak u „Vrtoglavici“ – kaže Nikola Stojanović.

Među briljantnim snoviđajnim scenama Felinija, Nikola Stojanović izdvaja završnicu „Kazanove“ kada ostareli zavodnik vodi ljubav sa mehaničkom lutkom.

-Majstor filmske poezije, Aleksandar Dovženko, gotovo nekrofilski opeva smrt u „Zemlji“ i u „Arsenalu“,

U srodnom ključu je i poetika našeg Puriše Đorđevića, u završnoj sceni filma „Juto“ kada Milena Dravić umire srećna u praskozorje, sa rečima „Dobro je, dobro je….“

Nikola Stojanović takođe izdvaja početni san Isaka Borga o smrti iz Bergmanovih „Divljih jagoda“, mada je, kako kaže, deset godina ranije Kurosava realizovao sličnu scenu u „Pijanom anđelu“.

Na tragu Bergmana, velikog majstora inirijskih sekvenci je Andrej Tarkovski, koji već u prvom filmu „Ivanovo detinjstvo“ koristi snove kao poetsku nadgradnju, a još upečatljivije u ispovednom „Ogledalu“, dok je scena snoviđenja iz „Nostalgije“ apsolutno savršena, navodi Stojanović

Marina Mirković

„Večernje novosti“