Слобода говора је привилегија гроба

Још 1904. Џозеф Пулицер је (у есеју „О новинарству”) писао да новинар треба да се покори само разлозима истине, без потчињавања и услужности. Констатујући да ће демократска друштва увек имати демагоге спремне да напајају сујету, поспешују страсти и наглашавају тренутна осећања, Пулицер је истицао да оно за чим демократија има потребу су људи способни да пливају против струје (узводно), да обелодане почињене грешке и да нарочито инсистирају на неугодним проблемима.

Међутим, Марк Твен је, готово истовремено (у есеју „Привилегија гроба”), указао на проблеме новинара у истинском досезању слободног мишљења и говора. За америчког писца слобода говора је привилегија коју ниједна жива особа стварно не ужива. Само мртвима је дозвољено да говоре истину. Жив човек није у потпуности лишен те привилегије, али како је поседује као пуку формалност и зна да не може да је користи, не можемо сматрати да је ефективно поседујемо, сматрао је Твен.

Иако је слобода говора активна привилегија, за разлику од убиства, које је формално и фактички забрањено, слобода говора је формално дозвољена, али фактички забрањена. Поучен личним искуством у суочавању са неугодним последицама слободе мишљења (уредници су његове рукописе цензурисали или одбијали), Твен је констатовао да:

Човек није независан и не може себи да дозволи да има идеје које би могле да доведу у питање начин на који се зарађује хлеб. Ако жели да успе, треба да следи већину. О веома важним питањима, као што је политика, треба да мисли и осећа као већина њему блиских; у супротном, његова социјална позиција ће бити угрожена, а зарада умањена. Опирање изражавању непопуларних мисли је оправдано: цена коју треба платити исувише је висока. Она (слобода говора, прим. нов.) може да доведе до економске пропасти човека, проузрокује губитак пријатеља, да га изложи јавној порузи и насиљу, осуди његову породицу на искључење из друштва… и учини од његове куће пусто место, које сви презиру и избегавају.

Ипак, књижевник је признао да су његова осећања понекад тако јака да:

Морам да узмем перо и да их излијем на папир да бих спречио да се њихова ватра не потроши у мени; али све то мастило и напор су узалудни, зато што не могу да објавим оно што пишем. Тек што сам завршио један чланак тог типа, и много сам задовољан. Чини добро мојој измученој души да га читам и разматрам проблеме које би могао да створи мени и мојој породици. Оставићу га далеким потомцима и објавићу га из гроба. Тамо постоји слобода говора и не може да се науди породици.

Тако је и било, овај есеј, који је Твен написао 1905. први пут је објављен у америчком часопису „Њујоркер” тек крајем 2008. године.

Проблем којим се пре више од сто година бавио Марк Твен није изгубио своју актуелност. И данас, као некад, потребна је изузетна храброст да се изговори или напише оно што се заиста мисли. Имајући у виду, понекад очигледну, некад невешто прикривену, трансформацију новина у политичке странке, постало је веома тешко, и на њиховим страницама, пронаћи размишљања која се разликују од уобичајених „песама” са репертоара хора коме су се приклониле. Док такозвана независна штампа, у варијацијама на задату тему (нарочито у смутна времена предизборних кампања), често прибегава перфидном нијансирању, код оних страначки декларисаних зацртаном циљу се хрли у грубом и безобзирном крешенду. Новине, у потајној или отвореној уредничко-страначкој спрези, обично успевају да верно одраде поверени им посао. За „неподобну” анализу или „другачије” мишљење бунтовног новинарског стрелца на резервисаним, ударним страницама, у принципу, нема места. Ипак, ради одржавања (квази) равнотеже, уредник може да одлучи да текст „црне овце” ушушка на неком другом, мирнијем и мање видљивом, месту.

Можда ће резигнирани новинар тренутно олакшање наћи у понављању Цицеронових речи. У древном Риму велики беседник се није двоумио да у свом говору против Катилине прозбори О темпора! О морес! (О, времена! О, морала!).

Снежана Симић

Politika online

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Društvo, Novinarstvo