Ulogujte se / Kreirajte profil

Sluteći užas

Gledam stare fotografije nekih veselih, bezbrižnih ljudi, krajem XIX i početkom XX veka. Na licima im se vidi optimizam, zanesenost novim idejama, vera u napredak, vedrina koju sa sobom nosi svitanje novog veka. Obećavajući pronalasci, nove mode, maniri, nova znanja… Svet se kao na ubrzanom crno-belom snimku, kreće ka novim destinacijama, ka nekim neviđenim radostima neprekidne belle epoque. I sada, sa pozicija ovog opskurnog vremena, jedan vek kasnije, pitam se, da li bi svi ti ljudi na fotografijama bili tako bezbrižni i samozadovoljni kada bi znali kakav će užas doneti decenije koje dolaze? Za razliku od tih ljudi tada, mi danas nismo tako optimistični, nemamo veru u budućnost. Ipak, jesmo li mi, ovako bezosećajni, depresivni i ravnodušni kakvi jesmo, uopšte svesni užasa koji će doneti decenije koje predstoje? Jer da jesmo, ne bismo bili tako tupavo inertni i ravnodušni.

Ko je početkom XX veka mogao da sluti koncentracione logore dve-tri decenije kasnije? Zamislite u kakvom se pravcu razvijaju procesi koji nam se pred očima odvijaju? Patim li samo ja od užasnih somnabulija pa mi se priviđa neki mnogo grđi i obuhvatniji holokaust koji ćemo doživeti možda za kojih par decenija, ako ne i ranije? Ljudima koji su početkom XX veka mirno ispijali kafu u nekom pariskom bistrou ili bečkoj kafani nikako nije moglo pasti napamet, niti su mogli pretpostaviti razvoj mehanizma koji je vodio pravo u Aušvic? Mi koji sada živimo i kao promišljamo svet oko nas, možemo li pretpostaviti mehanizme globalnog genocida za kojih par decenija na primer?

Danas smo puni genocidalnih teorija zavera, pa ipak imam utisak da sve teorije zavera predstavljaju tek slutnje prikrivenog užasa koji nam priprema zlokobni duh vremena. Ljudi ne mogu tek tako prodreti u tako volšebnu intenciju i svrhu koja se nalazi iza poimanja dobra i zla. Čak i sami akteri tih užasa, njihovi izvođači i planeri, nemaju punu sliku posledica onog što čine. Oni koji su u vreme mira skandirali Hitleru nisu mogli ni da pretpostave očajni muk ruševina Drezdena ili Berlina 1945. Da su mogli, da li bi klicali? Kada bi mi danas mogli da barem na trenutak zavirimo u očajni muk ruševina mnogih delova Evrope i sveta za kojih dvadesetak godina, da li bismo tako mirno i apatično živeli naše male živote i čekali da nas tako obesmišljene dočeka pakleno sutra? To uopšte nije daleko i nije nemoguće, jer ako je bilo moguće pre 60-70 godina, zašto ne bi bilo moguće i sada? Videli smo male uvertire tu kod nas, pa viđamo ih širom sveta, ali to su sve ograničeni užasi, pošto realizacija velikog užasa iziskuje velike resurse. I šta imamo danas? Pa upravo gledamo angažovanje velikih resursa i globalnog postrojavanja figurica na tabli „rizika“. I nakon svega, javljaju mi se ljudi koji kažu da preterujem i koji veruju da će razum prevladati. Sada su ljudi kao razumniji nego juče? Pa upravo gledamo kako se postrojavaju. Marširaju mase bezumlja jer, da parafraziram Krolija, Razum je već propao u ponor Razloga. Posledica tzv vladavine razuma je bezumlje, jer razum ne može biti gospodar mikrokosmosa.

Za P.U.L.S.E / Dorijan Nuaj

bafomitras.blogspot.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *