Ulogujte se / Kreirajte profil

Smisao kao lek: Viktor Frankl i logoterapija

“Siv je jutarnji sumrak oko tebe, sivo i nebo, siv sneg, sivi dronjci koji na nama vise, siva i naša lica. Još jednom započneš svoj dijalog s dragim bićem, ili možda po hiljaditi put započinješ svoju kuknjavu i šalješ nebu svoja pitanja. Po hiljaditi put tražiš smisao svojih patnji, svoje žrtve, i u poslednjem propinjanju protiv smrti koja te zahvata osećaš kako ti duh prodire iznad neutešnog i besmislenog sveta…”

Viktor Emil Frankl, povratnik iz koncentracionih logora, bio je persona koja je zračila mirnoćom i samokontrolom do tog stepena da ga je jednom prilikom francuski filozof Gabriel Marcel nazvao “emisarom iz drugog sveta”. Na svet koji ga nije štedeo došao je 26. marta 1905. u Beču, od oca Gabriela, čoveka od discipline i samopregora iz Moravije (današnja Slovačka) koji je imao uspon od stenografa do državnog činovnika, i majke Elze, praške žene srca mekšeg od Viktorovog roditelja. Radoznalog duha i od malena zainteresovan za ljude i njihove odnose, još u četvrtoj godini života je sebi priželjkivao poziv psihijatra. Godinu dana nakon diplomiranja, lično je upoznao Sigmunda Frojda sa kojim je vršio intenzivnu korespondenciju, iako se lično osećao bližim idejama Alfreda Adlera. Već krajem 20-ih je ustanovio termin “logoterapija” pod kojim je održao niz vrlo zapaženih i posećenih predavanja, nezaustavljivo se ustoličavajući na prestolu mladih snaga sve brže sazrevajuće psihološke nauke.

“Ne pita se čovek o smislu života, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. A istina se nameće sama po sebi i ne treba joj posrednik.”

“Ne pita se čovek o smislu života, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. A istina se nameće sama po sebi i ne treba joj posrednik.”

Tokom tridesetih godina, činilo se da će uspesi i dalje stizati kao na traci. Stečeni doktorat u medicini, promovisanje u asistenta, konačno i otvaranje svoje prakse za neurologiju i psihijatriju 1937. presečeni su svom silinom nakardnosti ideologije iz susednog Trećeg Rajha. Hitlerove trupe aneksiraju Austriju, a Frankl, iako u posedu iseljeničke vize za SAD, zabrinut za svoje ostarele roditelje pušta da viza istekne i stoički se prepušta vihoru mračnog usuda…

Kao intelektualcu, pružena mu je jedna lažna šansa: postavljen je za šefa neurološkog odeljka bolnice Rotšild, gde je mnoge jevreje spasio eutanazije postavljanjem lažnih dijagnoza. Međutim, 1942., iste godine kada se i oženio, zajedno sa suprugom, majkom, ocem i bratom biva uhapšen i isporučen u koncentracioni kamp u Terezinštadu. Otac mu je tamo umro od gladi, majka i brat su mu ubijeni u Aušvicu 1944. godine, a voljena žena sa kojom mu nije bilo suđeno da proživi ni dugo ni srećno zajedništvo, umrla je u Bergen-Belsenu pred završetak rata. Franklova vera da će jednoga dana nastaviti život sa najmilijima, kao i karijeru koja se pokazala spasonosnom za pregršt njegovih pacijenata, održavala je njegovu nadu u najbeznadežnijoj situaciji u kojoj se ljudsko biće ikada našlo.

Po oslobođenju njegovog logora (gde je preživeo i težak oblik groznice) i po povratku u Beč, Frankl biva slomljen saznanjem o sudbini svojih voljenih. Potpuno sam na svetu, smogao je snage da nastavi dalje na neki natprirodni način izvlačenjem mnogih dalekosežnih i transformišućih zaključaka iz užasa koji je preživeo. Rekonstruisao je neke svoje prekinute radove iz sećanja a za samo 9 dana izdiktirao je i njegovu ključnu knjigu, “Čovekova potraga za smislom” koja je, do njegove smrti, prodata u devet miliona primeraka. Kao kuriozitet je ostalo zabeleženo da je svoje terapeutske seanse sa pacijentima započinjao pitanjem “Zašto se niste ubili?”. Njihovi odgovori su mu pružali dalje smernice u postupku lečenja i pomagali da u njemu sazri individualistička slika osobe na čijem oporavku radi. 1992. godine u njegovu čast ustanovljen je institut Viktor Frankl, a pet godina kasnije, ostavivši veliko nasleđe svetu za koji se nadao da više nikada neće proći kroz ono kroz šta on jeste, izdahnuo je u konačnom miru svoje teško stečene starosti.

“U čoveku ne može postojati nešto poput religioznog nagona [...], niti je za duševnu higijenu najpre potrebna ravnoteža, stanje bez napetosti. Čoveku je za zdravlje neophodnije stanje težnje i borbe za cilj kojeg je dostojan.”

“U čoveku ne može postojati nešto poput religioznog nagona […], niti je za duševnu higijenu najpre potrebna ravnoteža, stanje bez napetosti. Čoveku je za zdravlje neophodnije stanje težnje i borbe za cilj kojeg je dostojan.”

Franklov psihološki pristup se nezvanično naziva i “trećom bečkom školom psihoterapije” – uz Frojdovu psihoanalizu i Adlerovu individualnu psihologiju. Od ove dvojice velikana koji su na svoj način doprineli zvanju psihološke Meke koju ovaj grad-dragulj srednje Evrope nosi, za Franklov metod se kaže da se razlikuje najpre po tome što je Frojdovo učenje bilo oslonjeno na volju za zadovoljstvom, a Adlerovo na (ničeovsku) volju za moć. Logoterapija je nausprot tome odraz volje za smislom, istražuje pacijentovu svest umesto prošlosti, razbija egocentrizam i teži otklanjanju svih “začaranih krugova” koji su umnogome osnov većine neuroza.

U svom nacrtu logoterapije, Frankl napominje da smisao ne proizlazi iz čovekove egzistencije, već se sa njom egzistencija suočava, otkriva ga. Ova potraga za vrednostima ne ustanovljava stanje ravnoteže i duhovnog mira, već napetosti – ali takve koja je preduslov esencijalnog mira i mentalnog zdravlja. Navodeći svoj slučaj logoraša kojem je oduzet rukopis dela u nastajanju te čija je nesagoriva želja da ga iznova napiše bila gorivo za preživljavanje, on proglašava napetost između onoga što već jesmo i onoga što možemo i trebamo biti osnovnim činiocem ovog pozitivnog disbalansa. Stanju neproduktivne homeostaze (biološle ravnoteže) pretpostavlja noo-dinamiku, njegov termin za ovo mentalno “klatno” između dva pola, čoveka i smisla (“Kada arhitekte žele da učvrste nesiguran luk, oni će povećati teret koji ga pritiska jer se tako čvršće povezuju njegovi elementi.”).

Omot knjige "Čovekova potraga za smislom"

Omot knjige “Čovekova potraga za smislom”

Jedan od primarnih pojmova logoterapije je “egzistencijalni vakuum” – upravo ona teskoba o čijoj rastućoj aktuelnosti je bilo reči u uvodnim pasusima. Stvorivši svoju ličnu verziju prirode, kulturu i civilizaciju i utrvši put odvojenoj evoluciji, čovek je izgubio neke instinkte i bazične nagone i dobio vrlo lomljivu i nesigurnu mogućnost odabira. Drugi gubitak koji je zasnovao pojavu egzistencijalnog vakuuma, smatra Frankl, je slabljenje tradicije kao mehanizma na kojem se podražavalo ponašanje. Kako više ne postoje kao smernice delanja, oskrnavljeni čovek pribegava konformizmu kao zameni za instinkt i čini ono što drugi čine ili totalitarizmu, supstituciji tradicije, i čini ono što se od njega očekuje. Dosada, kao pošast postmodernog sveta i sve veće automatizacije življenja, način je na koji se ovaj specifičan vakuum manifestuje. Osim nje, Frankl upozorava na maskirane pojavne oblike volje za moći u vidu volje za novcem ili prenaglašene seksualnosti, jeftinom obliku volje za užitkom, kao načine za kompenzovanje nesnosne životne praznine.

“Ne pita se čovek o smislu života, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. A istina se nameće sama po sebi i ne treba joj posrednik.”

Bio je jedan od najglasnijih i najrečitijih kritičara tzv. pandeterminizma – pretpostavke tada dominantnih psiholoških struja da su svi ljudi u globalu podjednako predodređeni za životne izazove i mogućnosti koje su pred njima. Na ovoj “one size fits all” politici građena su moderna društva industrijske ere, sa temeljom u striktnim, unapred određenim opredeljenjima koja su, u ime celovitosti društva, nametana dolazećim generacijama ljudi čija je osobenost ili previđana ili namerno ignorisana i potiskivana. U tom smislu, logoterapija je izrazito individualistička i čoveku priznaje i podrazumeva pravo na samoodređenje. Pod tim svetlom, i sama definicija životnog smisla ne može biti opšta – ne samo da se smisao razlikuje od čoveka do čoveka, već se i kod same jedinke razlikuje od jednog do drugog doba života, pa čak i iz dana u dan. Logoterapija tako postaje tek alat za razotkrivanje spektra smisla i ponuđenih vrednosti koji ne nameće rešenja, opominjući čoveka na njegovu odgovornost, pre svega, ka sebi i ka samo-nadmašivanju, pre nego ka samo-ostvarivanju koje je utoliko nedostižnije što se čovek više oko njega trudi i ako se proglasi dovoljnom svrhom.

Sledstveno svemu tome, logoterapija naglašava tri polazne tačke za dosezanje smisla: ostvarivanje dela, doživljavanje vrednosti i trpljenje. Pod drugom tačkom, doživljavanja vrednosti, Frankl ponajviše misli na smisao koju pruža ljubav i vrednovanje suštine druge osobe, kao način da se ona shvati do samog jezgra. U ljubavi, uočavaju se skroviti potencijali osobe koja je predmet ljubavi i kojoj buđenjem svesti kroz ljubav omogućavamo da te potencijale spozna i ostvari. Takođe, ukoliko se trpljenju da smisao – pogotovo smisao žrtve – ono prestaje da bude trpljenje. U samom korenu logoterapije ne leži potraga za načinima izbegavanja bola jer se bol podrazumeva kao neminovan, sastavni deo života u čiju svrhu takođe valja proniknuti. Frankl se otvoreno protivi rasprostranjenom gledištu da je konačna svrha postojanja svake individue maksimalna količina sreće – on veli da to pridaje jednu vrlo negativnu konotaciju stanju nesreće i stvara opštu društvenu klimu u kojoj se na ljude sa patnjom gleda sa odbojnošću i nepoželjnošću a oni sami svoje stanje smatraju ponižavajućim.

Franklova jedinstvena škola lečenja smislom hrabri i teši, ali odbacuje iluzije i ne ulepšava stvarnost. Poštujući i pozivajući na priznavanje neumitnosti prolaznosti života, logoterapija nije pesimistički već čist aktivistički sistem. Konačna sudbina svih nas, određena propadljivošću naše biologije, ne znači ništa – ono što je zaista prolazno su životne šanse. Ukoliko ih iskoristimo i predamo ih skladištu prošlosti, one su sigurne od smrti. Na nama je samo odgovornost da tako i postupimo sa vremenom koje nam je dato.

Za P.U.L.S.E : Andrej Vidović
Slike: Imagno

TwitterGoogle+

7 komentara na tekst Smisao kao lek: Viktor Frankl i logoterapija

  1. Tamara

    12/11/2013 at 09:10

    Andrej Vidović me uvijek oduševi sa izborom tema.

  2. Andrej Vidović

    12/11/2013 at 13:44

    Vrlo ste ljubazni, Tamara. Hvala Vam.

  3. Pingback: Smisao kao lek: Viktor Frankl i logoterapija | Horizonti humanosti. Uređuje - MARJAN HAJNAL

  4. stanislava kirovski

    19/04/2015 at 11:33

    secam se tvrdih tamnoljubicastih korica sa krupnim crnim slovima u naslovu – Tihi vapaj za smislom,bilo je to pre cetrdeset godina,a ono izmedju korica potvrdio mi je moj sopstveni zivot

  5. Aleksa

    24/01/2017 at 14:21

    Preko ovog teksta sam dosao do vaseg sajta i zaintrigiran sam procitao jos par vasih tekstova i odusevljen sam.
    Pravi je uzitak naici kod “nas” na ovako nesto i kao sto ste napisali, da je isredsredjeno na kvalitet a ne kvantitet.

    Eto, da ovim skromnim komentarom stavim do znanja da se vas trud ceni i da cu nastaviti redovno da citam vase clanke.

    Srecan rad

  6. Boban Savković

    24/01/2017 at 17:59

    Hvala!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *