Ulogujte se / Kreirajte profil

Смрдљива бајка – наличје велеграда

Нема ту неке филозофије.

Живимо у бајци ако смо нашли срећу у љубави, па нека смо и клошари. Ако смо у љубави несрећни, никакво богатство и мегаломанија ту не помажу.

Филм Смрдљива бајка јесте огледало наше стварности и свакодневице. Небитно да ли смо пропалице или богаташи, сви се ми гушимо у неком смраду, пробијамо се кроз сиве облакодере, затварамо се у своје шахте и не желимо да видимо даље од поклопца, намерно избегавамо емоције, глумимо хладнокрвност и гордост јер смо ионако огорчени на све око себе.

Колико ли се оваквих „смрдљивих“ прича крије по широким бљештећим булеварима са којих се нико не осврће да помогне људима у невољи, колико се депонија и запуштених магацина крије иза прекречених и накићених фасада у строгом центру метрополе!

Шта је данашњи велеград? Клошари, врачаре, перверзњаци, пијанице, луди научници. И Кинези као спас… И понека, али само понека искрена љубав.

smrdljiva-bajka

Даде човек двадесет динара музиканту! Нек иде живот! Чак и некоме ко не живи на улици, то је много. Крпе се људи за сваки динар, а желели би да живе као грофови, или боље речено, да их околина тако доживљава. Клошарима из Смрдљиве бајке није потребна таква маска, они бар знају ко су и шта су, ничега се не стиде. Нису они као снобови који уствари и немају разлога да буду снобови а непрестано истичу своје привидно и лажно богатство. Клошарима није циљ да по сваку цену испијају кафу у престижном кафићу док ће на другој страни гладовати и зајмити новац. Клошар нема кравату и зато ће око врата везати и кесу ако мора, док ће неко све паре дати за кравату а овамо неће имати ни хлеба да купи. Клошару није потрбна лимузина, он не изводи девојку на свечану вечеру, не показује јој трособан стан купљен на кредит а отплаћиван од продате очевине. Клошар се удвара оним што би могао свако да пронађе у себи кад би хтео, а то су иксрена љубав и пажња, свака раскош је ту сувишна.

Само, и код клошара се зна неки ред и поредак, зна се ко је „краљ“ и чија се реч без приговора слуша, па кад нареди да се младенци пољубе, они има да се пољубе – хтели то или не!

Смрдљива бајка је само наизглед прича о неким другим људима и о неком паралелном и неприметном свету. Уствари, то је прича о свима нама, јер сви смо део тог смрада и прљавштине, нажалост. Не можемо проћи улицом а да не закачимо лименку или кесу, не можемо проћи поред велелепне зграде а да не осетимо смрад из контејнера. Узалуд окрећемо главу кад наиђемо на клошара, спопадне нас језа да тако можемо и ми завршити само ако сутра на послу не будемо аминовали и аплаудирали након шефовог говора.

Понеко можда и помисли: што ли је овај човек клошар, да није због несрећне љубави?

Сви смо део смрдљиве приче, само што се неки не претварају, па им је и такав живот бајка, док неки иду до екстремних разлика и стварају себи још више компликација тонући све дубље и дубље у прљавштину и смрад.

Тешко је сагледати своје право лице у огледалу. Зато је оно импровизовано огледало с краја филма тако мутно и нејасно, мада нам ипак довољно открива.

Овај филм је наличје наше мегаломаније.

Или можда њено право лице.

За ПУЛСЕ Душан Милијић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *