Ulogujte se / Kreirajte profil

“Smrt Miloša Crnjanskog” – Milorad Pavić

Milorada Pavića i Miloša Crnjanskog, osim književnosti, vezuje i jedan zajednički datum – datum odlaska! Miloš Crnjanski umro je 30. novembra 1977. a Milorad Pavić 30. novembra 2009.  Donosimo vam Pavićevu priču u kojoj su se sastali: “Smrt Miloša Crnjanskog”.

unnamed-1

Svako sećanje donosi buđenje – i svako buđenje donosi jedno sećanje. Ako ste dovoljno brzi, možda ćete ga uhvatiti.

S tim mislima, probudio se Miloš Crnjanski tog dana. Gospa Vida, bila mu je spremila vlaški hleb pečen u saksiji, ali Crnjanski je bio star i uzeo je za doručak, samo, jedan zalogaj tog hleba; gotovo sve što je voleo da jede, bilo mu je, odavno, zabranjeno. Sad je,  već dugo, bilo mnogo više obeda opisanih u njegovim knjigama nego što je njemu preostalo da okuša! Osećao je da su njegove kosti iznošene i da potiču od nekog drugog čoveka, pa, ipak, kao talas koji je prešao hiljadu milja noseći svoje ime da ga šapne obali, tako su iz njegove mladosti izgubljene u pučinama tišine do njega još uvek dopirale gladi i šaptale svoja imena – jer on im je bio obala…

U podne…

U podne, sišao je na ulicu; padao je umoran sneg, putnik s dalekog neba. Crnjanski je nosio dve novčanice i osećao se nezaštićen kao da sav svet zna šta će da kupi ako se vidi taj novac stisnut u šaku.

Kod „Orača“, seo je u izlog i naručio pasulj s  kobasicom, porciju ćevapčića s lukom i čašu vina.

unnamed-2

Sedeo je nad donetim ručkom i gledao. Gledao je kroz vreme, kroz ovaj dan u nešto drugo iza tog dana, iz petka u subotu nazirući, možda, i krajičak nedelje. I sećao se da svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene jer tad ona ostvarena vredi koliko tri druge.

Zdela…

Tad mu je pogled pao na zdelu s pasuljem. Ležala je pred njim i dimila se. Tako je sedeo i najpre gledao u pasulj. I mislio: kako sad svoj posao spisatelja može da osmotri s obe strane ogledala. Poezija je vrhunac ćutanja — znao je u tom trenutku Crnjanski — ali proza je plod zemlje. Ako čovek dugo priča priče, kao što je on činio celog života, onda pre ili posle shvati da te priče od kojih svaku ponavlja sebi ili drugima više puta i u više navrata… da te priče kao i drugi plodovi zemlje tokom vremena bivaju u onom ko ih priča najpre zelene, zatim tokom pričanja sazru i kasnije sagnjiju i nisu više za upotrebu. Od tog u kom času ih uzbere onaj ko priča, dok su zelene, kad su zrele, ili pošto sagnjiju, zavisi ukus i vrednost tih priča. I sve dotle, priče liče na ostale plodove zemlje…

Posle, Crnjanski se oprostio od tanjira s pasuljem što se dimi i podigao glavu. Posmatrao je jedan časak konobaricu kako broji novac za stolom u uglu. Brojala je na napolje i na unutra, ne prekidajući šaptanje, usisavajući najpre brojke, a zatim ih izdišući.

I drvo sazreva…

Ali, postoji još nešto — mislio je Crnjanski dalje prelazeći očima sad već na tanjir s ćevapčićima i crnim lukom. I drvo sazreva, a ne, samo, plod što na drvetu rodi. A mladost drveta, ne mora se podudarati s mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji i starost onog ko, priču, priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti.

unnamed-3

Mlad pripovedač, po prirodi stvari, želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mlad pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži: da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre nego što sazri, nego da ga pusti nek malo prezre pre nego što ga uzbere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.

Ravnoteža stvari…

I obratno — mislio je Crnjanski tog dana sedeći kod „Orača“ u zavejanom izlogu. I obratno: star pripovedač treba uvek nešto ranije da uzbere priču dok je još pomalo nezrela i nakisela. Tako će i on učiniti nešto protiv svoje prirode koja se plaši oporosti i teži da plodu omogući potpuno sazrevanje jer je kroz duge godine navikla da čekanje donosi korist. Ali, upravo tim preuranjenim otkidanjem zelenog ploda s ostarele grane pre no što upadne u rutinsko sazrevanje, doći će u ravnotežu stvari i biće naravnjen neki svemirski račun. Tako se naravnjuje mera — mislio je Crnjanski tog dana – i tako se prelazi s jela na piće.

I okrenuo se čaši koja je stajala na stolu između netaknutih tanjira s jelom. Položaj tih predmeta na svom stolu i njihove međusobne odnose, doživeo je kao raspored nebeskih tela. Treba ih sad, samo,  pokrenuti — mislio je gledajući u čašu — i pratiti njihove putanje.

Jer — zaključivao je Crnjanski — sve ovo dosad je bila priča o književnosti. Svet sam neprekidno posmatrao i kušao da bih to iskustvo stavio u službu pisanja. I ovo što je izneto nad tanjirima jela — sve su zaključci o književnosti. Međutim, sad je kucnuo čas istine. Vreme je da se okrenu stvari i da književnost za koju sam radio celog života, poradi, sad, bar, na trenutak – za moj život…

unnamed-4

Sećao se, pritom. kako je u Alpima video beo dugačak konac kako visi u provaliji prikačen vrhom za stenu, a vetar ga njiše, leluja. Odmah je, još onog dana, znao da to, svakako, nije nikakav beo konac –  nego tanušan vodopad. Ali sad, posle toliko godina,  znao je još nešto. Znao je da ni ono što je „konac“ lelujalo, njihalo nije bilo vetar. Bilo je to nešto drugo. Kao nešto drugo, hteo je sad da vidi i književnost.

Zamenimo — zaključivao je Crnjanski, na kraju — zamenimo priču životom. I izvedimo iste procene. Ja sam star — nastavljao je gledajući u svoju čašu vina — ja sam star i plod koji mi se sad ukazuje: moj život, valja uzbrati malo ranije, nešto pre nego što je sasvim sazreo. Tako će moja starost i prerano ubiranje ploda koji sad više nije priča nego je život i to moj život, doći u ravnotežu, naravnaće se ona računica. Istina, biće malo oporosti u tom nešto ranije uzabranom plodu, ali zar nisam celog života učio da se treba boriti protiv svoje prirode da bi se dobio pravi i najbolje podešen ukus.

I tad je pozvao konobara, platio netaknut ručak i otišao kući…

Crnjanski je umro namerno.

Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije nego što je bilo neophodno.

Kažu da je umro ljut kao ris, uveren da je, ipak,  zakasnio…

oOOo

Autor proze: Milorad Pavić

Izvor: Mojahercegovina.com

Za P. U. L. S. E priredio: Velibor Mihić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *