Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Smrt u Veneciji – Lukino Viskonti

2mrzdax

\”Smrt u Veneciji\” je sjajna anticipacija onoga što se desilo i što se desava. Znamo ko je Ašenbah ali još uvek nismo sigurni ko je Tađo.

U pravu su oni koji smatraju da je ovaj film jedna od najvernijih ekranizacija nekog književnog dela -pored Mrtvih Džona Hjustona – naročito ako se uzme u obzir da je sam Tomas Man dugo vremena utrošio na pisanju ove novele, između ostalog, intezivno proučavajuci Geteov stil pisanja. Utoliko je Viskontijev zadatak bio višestruko otežan, s obzirom da je jednu stilski savršenu novelu trebao da pretoči filmskim jezikom u niz očaravajucih slika sa manje-više istim uspehom.

Može se reći da je primarna tema filma-novele tragična usamljenost umetnika u realnom svetu i gubitak kreativnih potencijala. Ašenbah, književnik u noveli i kompozitor u filmu – što je namerna asocijacija na Gustava Malera – jednostavno dolazi u Veneciju da bi, pošto je kreativno umro, umre i fizički. Susret sa našminkanim starcem na parobrodu je anticipacija onog što se desava pri kraju filma – njegovo šminkanje i ulepšavanja koje podsećaju na ulepšavanje mrtvaca. Tako i Tađa možemo posmatrati kao vesnika sve bliže smrti. U zadnjim scenama dok Ašenbah umire na stolici na plaži, on vidi Tađa u na obali mora kako ga pokretom ruke kao poziva na put tamo gde su “bledi predeli” – kao što bi rekla Margerit Jursenar.

2mhifis

Takođe, u filmu je veoma bitan pojam lepote i odnos umetnika i čoveka prema njoj.  Tađo je izvanredan primer hermafroditne lepote i stari aristokrata, komunista i homoseksualac Viskonti je utrošio puno vremena u nalaženju osobe koja će biti na onoj delikatnoj granici kada dete prelazi u mladića. Dodao bih da mi se čini da ima dosta homoseksualnog u tom opijanju Ašenbaha dečakovom lepotom i to čak više u noveli nego u filmu. Danas je u nemačkoj i svetskoj javnosti prisutno manje-više nepodeljeno mišljenje da je i sam Tomas Man bio prikriveni homoseksualac i da je bavljenje ovom – u to doba – delikatnom temom i (ne)mogućnost prihvatanja tih sklonosti od strane jednog rigidnog građanskog društva bilo jedna vrsta otpuštanja ventila piščevih osećanja. Smrt umetnika je jedna vrsta preostalog rešenja primenjenog u noveli i filmu.

b8mwef

Dok je lepota Tađa optimistična i svevremenska, lepota Venecije je svevremenska i dekadentna. Iz prelepih prizora venecijanskih crkvi, kanala, hotela i trgova dopire zadah truleži građanskog sloja u propadanju neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata. Venecija je idealna pozornica za odvijanje jedne antičke drame – neminovnom i tragičnom susretu starog i novog.

15mhcsi

Sam film pripada takozvanoj “dekadentnoj” fazi Viskontijevog stvaralaštva (zajedno sa “Sumrakom bogova” i “Ludvigom”). Prethodila je karijera u kojoj je Lukino Viskonti dostigao vrhove u neorelističkoj fazi filmom “Zemlja drhti”, u melodramatskoj  filmovima “Roko i njegova braća” i “Gepard” i sjajnom ekranizacijom Kamijevog “Stranca”. Posle “Smrti u Veneciji” sledio je film “Nevino” a poslednji Viskontijev film “Zatvoreni porodični krug”  je jedna vrsta nastavka i zaokruživanja odnosa Ašenbah – Tađo, ovaj put kroz likove Berta Lankestera i Helmuta Bergera.

2n9gl1k

Dirk Bogart je sjajan u svojoj glumi skoro bez reči, ali mi se čini da nedostaje efektnost i dodir sa svim dubinama iskušenja koju je imao u prethodnom Viskontijevom filmu “Sumrak bogova”. Ken Rasel je u svom Gustavu Maleru jedan deo posvetio Viskontijevom filmu,  naravno, na jedan specifičan kenraselovski način.

ay9ca1

Sudbina Gustava Ašenbaha je i sudbina jedne faze evropske i svetske kulture. “Smrt u Veneciji” je sjajna anticipacija onoga što se desilo i što se desava. Znamo ko je Ašenbah ali još uvek nismo sigurni ko je Tađo.

za P.U.L.S.E   Boban Savković

Jedan komentar na tekst Smrt u Veneciji – Lukino Viskonti

  1. j Matkovic

    27/12/2014 at 12:13

    ODLICAN BLOG

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *