Ulogujte se / Kreirajte profil

Собе са погледом Абеларда Мореља

Нешто чудно и дивно дешава се кад светлост уђе у тамни простор кроз сићушан отвор. Аристотел је тај феномен описао још у IV веку пре нове ере. Леонардо је у ренесансној Италији укратко описао тај процес. На Кони Ајленду и другим приморским одмаралиштима у XIX веку туристи су у редовима чекали да виде магичне резултате.

Одлазимо у учионицу у Бостону, година је 1988, а Абелардо Морељ, рођен на Куби, предавач уводног курса фотографије на уметничком факултету, из радозналости жели да се врати кроз време.

Једног сунчаног дана прозоре учионице је прекрио црном пластиком, просторију учинио мрачном као пећину, пробушио рупу величине новчића у материјалу и својим студентима рекао да посматрају.

Готово одмах супротни зид је оживео као филмско платно. Површина је била покривена замућеним приказом људи и кола који су се напољу кретали дуж авеније Хантингтон. А онда још једно изненађење: слика је била окренута наопачке, небо на поду, земља на таваници, закони гравитације су наизглед полудели.

Морељ је своју учионицу претворио у камеру опскуру – мрачну комору – што латински назив за можда најранију направу за осликавање и претка фото-апарата.

Објашњење оптичког принципа ове справе је вероватно најкомпликованија ствар у вези са њом. Камера опскура прима слику баш као људско око – кроз мали отвор и наопачке. Спољашње светло улази кроз рупу под углом. Зраци који се одбијају са врха предмета, рецимо дрвета, иду на доле, а они из доњег плана, рецимо са цвећа, путују на горе, зраци се укрштају у мрачном простору и стварају обрнуту слику. Делује као чудо или трик преваранта, али то је физика из средње школе. Мозак аутоматски исправља слику ока; код фото-апарата огледало окреће слику.

Преносна верзија камере опскуре – комора је сада постала кутија, рупа опремљена сочивима – први пут је постала популарна у XVII веку, а прихватили су је сликари као Јохан Вермер и Каналето као помоћ у цртању. Научници су је користили да би посматрали помрачења Сунца, баш као што то данас раде деца импровизованим апаратима од кутије за ципеле са начињеном рупицом. Да би овековечили пројектовану слику, проналазачи су почетком XIX века почели да на задњи део камере опскуре у облику кутије убацују хемијски обрађен папир или металне плоче и тако је рођена уметност фотографије.

За Мореља, професора фотографије, тај дан у учионици представљао је откровење. „Кад сам видео како се ти оштроумни, технолошки потковани студенти одушевљавају сликом на зиду, знао сам да је то нешто веома моћно.“

Његов први пројекат, замишљен као помоћ у настави, био је да фотографише сам тај процес. Резултат је био „Сијалица“ из 1991. године. Користећи једноставне материјале из домаћинства, Морељ је илустровао како ради и мења облике камера са рупицом, преносећи с елеганцијом холандске мртве природе.

Затим је Морељ затим себи поставио изазов фотографисања утварних слика које се стварају у соби претвореној у камеру опскуру. Колико је он знао то никада раније није било изведено. Били су потребни месеци за овладавање том техником, одређивање праве величине рупе да би се добило и осветљење и оштрина, одређивање прикладног времена експозиције, да би се детаљи појавили на филму. Онда је морао да одабере собу – са погледом.

Морељ  је пробој начинио у сопственој кући у Квинсију, предграђу Бостона. Поставио је фото-апарат са филмом великог формата у спаваћу собу свог сина, док је светлост улазила само кроз сићушну рупу, и отворио је бленду. Изашао је из собе и чекао. Осам сати. Резултат је био очаравајући. Развијена слика је показала преокренуто дрвеће и куће преко пута улице како лебде изнад  дечакових играчака као у сцени из бајке.

„Био сам пресрећан“, каже Морељ.“Осећао сам се као да је у том тренутку измишљена фотографија“

Од тог тренутка еуреке Морељ је наставио да са својом камером опскуром прави неке од  најоригиналнијиx и најизутнијих радова у савременој фотографији. Теме су се кретале од смеоних панорама Њујорка до топлих италијанских пејсажа. Пре неколико година прешао је на фотографије у боји уживајући у њиховом интезитету, а слике је почео да обрће у исправан положај помоћу призме.

Заменивши филм дигиталним сензором који је осетљивији на светлост,  смањио је време експозиције са неколико сати на неколико минута, што му је омогућило да сними облаке, сенке и друге променљиве атмосферске догађаје. Највише га узбуђује рад са шатором без пода, једном врстом преносне камере опскуре, коју износи на кровове зграда или у паркове или на градске улице да би слике пројектовао директно на земљу, дајући најновијим фотографијама раскош грубе текстуре.

„Желим да освежим начин на који људи виде свет“, каже Морељ. Топећи границе између пејсажа из снова, његове фотографије разбуђују наше очи.

Tom O’Nil

National Geographic

Abelardo Morell

oprema teksta P.U.L.S.E

Jedan komentar na tekst Собе са погледом Абеларда Мореља

  1. violeta bulatovic

    30/06/2014 at 11:13

    Bravo!! Oduševljena sam! Genijalno!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *