Ulogujte se / Kreirajte profil

Spaljivanje knjiga – Istorija uništene istorije

Das war ein Vorspiel nur, dort, wo man Bücher Verbrennt, verbrennt man auch am Ende Menschen. (Hajnrih  Hajne, “Almansor”)

Tu gde se spaljuju knjige na kraju se spaljuju i ljudi.

Spaljivanje (uništavanje) knjiga, kao simbol, sredstvo za političku moć, ideološko širenje ili prosto način kolektivnog zaborava,  je pojava koja se u različitim kulturama tokom duge ljudske istorije nemali broj puta dešavala. Neretko vezan za totalitarne režime koji bi se na taj način obračunavali sa prošlošću ili idejama koje im iz nekog razloga nisu odgovarale, taj čin je često bio više od čina samog – bio je to odraz osnovnih stremljenja onih koji su ga zagovarali i sprovodili u delo, ali i nešto što je druge misli, posledično, uništavalo. Pisana reč, beležena od pojave prvih pisama, nelako je preživljavala istoriju – primera radi, biblioteka u Aleksandriji, najveća skupina znanja  iz perioda Antike, bila je razorena u više navrata – isprva Cezarom, a kasnije i drugim osvajačima. Istorija uništene istorije velikih je razmera, što vremenskih, što prostornih – a sličnih je dimenzija ujedno i brojnost, kao i kvalitet pojedinih dela koji su sa ognjenim pečatom dobili (ili mogli da dobiju) zaborav. 451 Farenhajt, jezikom Reja Bredberija, progutao je mnoga umetnička i druga dela, kako u njegovoj čuvenoj antiutopijskoj knjizi, tako i u našoj stvarnosti.

spk1

Autor pomenute antiutopije u svom delu navodi da je to temperatura potrebna za paljenje papira. Ne ulazeći u praktičnu tačnost pomenutog tvrđenja, ograničićemo se na Rejevu brojku u Farenhajtima kao netipičnu asocijaciju na paljenje knjiga, uz svet koji je u svom neobičnom delu Bredberi oko te brojke izgradio. U tom svetu pisana reč nije dobrodošla, ona se sistematski, uporno uništava – knjige moraju da gore, a  “vatrogasci” da ih pale. Glavni junak, Monteg, jedan je u nizu onih koji su zaduženi za sprovođenje tog rituala, ali vremenom stupa u suprotni tabor, i postaje zaštitnik literature koju je do tada izlagao vatri. Najzad, postaje čak i član  udruženja onih koji žele da pisanu reč sačuvaju od totalitarne smrti – te se, zajedno sa grupom učenih ljudi, bavi “tihim” buntovništvom – idejom da se učenjem knjiga napamet one očuvaju za budućnost. Bez daljeg upuštanja u detalje fabule ostaje prostor za osvrt na globalno stanje ljudi u tom poretku – otuđenje, opšta nezainteresovanost i robotizacija čoveka, svodjiva na pokorno obavljanje posla i poneku jeftinu zabavu.

spk2

Svet izgrađen na sličnim temeljima predstavljen je i u filmu “Ekvilibrijum” Kurta Vimera, gde, kao i u prethodnom,  knjige podležu spaljivanju, i to radi ideje blagostanja koje se uspostavlja potiskivanjem suvišnih emocija. Tu je međutim pored knjiga na tapetu umetnost uopšte (bez naglaska na knjigama kao što je slučaj kod “Farenhajta 451”), što simbolično prati i motiv spaljivanja “Mona Lize” Leonarda da Vinčija, prisutan i u Bredberijevoj priči “Osmeh”. Umetnost je u filmu shvaćena kao pokretač osećanja u čoveku, a kako su u imaginarnom svetu “Ekvilibrijuma” osećanja tretirana kao štetna, umetnost trpi podjednako.

Iako stvarni svet u nekim elementima ume da liči na prethodno opisane antiutopije, istorijski razlozi za spaljivanje knjiga uglavnom su bili druge prirode. Primera radi, nacističko spaljivanje knjiga, kao deo kampanje koja je počela od njihovog dolaska na vlast 1933. godine, obuhvatalo je pre svega knjige koje se nisu slagale sa njihovom ideologijom. Na Berlinskom trgu “Opernplatz“, gorele su misli mnogih književnih velikana, oko 25.000 knjiga bilo je uništeno pred oko 40.000 posmatrača. Između ostalog, na spisku nepoželjne literature bio je i gore citirani Hajnrih Hajne, čiji su se vizionarski stihovi na kraju, nažalost, i obistinili. Na mestu gde se sve to događalo danas je spomenik – “Utonula biblioteka”.

spk4

Nemački pisac Oskar Marija Graf, čija dela nisu bila proglašena neadekvatnim za tadašnju ideologiju, nezadovoljan se obratio vlastima sa pismom “Spalite mene!”. Potez ovog Bavarca našao je odjek kod Bertolda Brehta ( takođe na spisku nepoželjnih), koji mu je iz tog razloga posvetio pesmu “Spaljivanje knjiga”.

Tut mir das nicht an! Laßt mich nicht übrig! Habe ich nicht Immer die Wahrheit berichtet in meinen Büchern? (Nemojte mi ovo raditi! Nemojte mene preskakati! Zar nisam uvek samo istinu prenosio u svojim knjigama?)

Ceremonijalno spaljivanje knjiga često je imalo religiozni karakter, što se ticalo raznih religija u različitim istorijskim razdobljima. Jedno od naročito specifičnih praktikovalo se u zen budizmu i imalo je određenu filozofsku crtu. Ovo se može povezati sa mišljenjem osnivača zen-škole budizma, Bodidarmom, koji je od svojih učenika tražio da spaljuju njegove tekstove. Razlog je bila činjenica što je primetio sklonost učenika da prelako veruju u njegove reči, umesto da do spoznaje dođu sami. Otuda su se, par vekova kasnije, neki sledbenici te škole odlučivali za ritual spaljivanja sutri, shvatajući to kao podsticajnu meru da se do prosvećenja dođe samostalno, bez vezivanja za postojeće materijale.

spk5

Jedan još intrigantniji primer spaljivanja knjiga možemo naći upravo na istoku, u III veku pre nove ere, kada je Ši Huang, čuveni imperator dinastije Ćin, naredio masovno spaljivanje knjiga u carstvu. Taj događaj doduše nije imao totalan karakter – knjige iz određenih oblasti nisu bile taknute ovom imperatorovom merom. Ono što daje posebnu paradoksalnost i simboličko značenje ovakvom ponašanju jeste činjenica da je upravo za Ćin Ši Huanga vezana izgradnja jedne od najpoznatijih građevina na svetu – Kineskog zida. Iako odluku o spaljivanu knjiga nije doneo sam, već uz sugestiju Li Sia, Ši Huangova ličnost i njegove dve velike odluke umele su vekovima kasnije da privuku pažnju modernijih mislilaca, pa je tako Horhe Luis Borhes posvetio jedno kraće razmišljanje upravo fenomenu Ši Huanga, i toj neobičnoj okolnosti da je iza izgradnje Kineskog zida i organizovanog spaljivanja knjiga (a samim tim i pređašnje istorije) jedan isti čovek.

Može biti da je zid bio metafora: može biti da je Ši Haung osudio sve one koji vole prošlost na trud, jednako velik kao prošlost, jednako besmislen i beskoristan. Može biti da je zid bio izazov, i da je Ši Haung razmišljao: “ljudi se vezuju za prošlost i tu ne mogu ništa da učinim, ni ja ni moji dželati; ali nekad će se pojaviti čovek koji oseća isto što i ja, i on će da uništi moju stenu kao što sam ja uništio knjige, i on će obrisati sećanje na mene, postaće moja senka i moj odraz, bez da to sluti”. Može biti i da je Ši Huang svoju imperiju okružio zidom shvativši da je ranjiva, i uništio knjge shvativši da su svete ili da sadrže nešto što je u srži celog kosmosa i u saznanju svakog čoveka. Može biti da su spaljivanje biblioteke i podizanje zida dva čina koji se na neki tajanstven način poništavaju. (Borhes)

Tu su naravno i druge mogućnosti podložne analizi i razmatranju, a s ciljem da se ovo objasni – san o besmrtnosti, umetničke vizije neistorijskih pretpostavki itd. Nešto od toga navodi i Borhes u svojim razmišljanjima, no, bez obzira šta je tačno presudno uticalo na velike odluke Prvog imperatora, čin paljenja knjiga ostaje jednim od najznačajnijih obeležja njegove vladavine, a, sa istorijskog aspekta, i jedno od najstarijih poznatih uništenja pisane reči. Posle toga, istorija se mnogo puta ponavljala – spaljivanje knjiga, različitih razmera i namene, pratilo je mnoge ideološke i političke prevrate. Bez obzira na priliku, uništavanje knjiga je uvek pre svega štetno; neka od njih su umanjila naša istorijska znanja, neka druga skrnavila umetnost, a neka poslužila za uspostavu totalitarnosti. Plamen promenljivih vremena, 451 Farenhajt, i knjige izgorele kroz vekove –  istorija uništene istorije zastrašujuće je krupna.

Za P.U.L.S.E Milovan Đokić

TwitterGoogle+

7 komentara na tekst Spaljivanje knjiga – Istorija uništene istorije

  1. sascha ein

    01/08/2015 at 14:56

    Da, evo i malo filosofski: gdje se spaljuju ljudi tu se spaljuju knjige jer čovjek sam je sjećanje, ali jedino koje suštinski vrijedi je spaljivanje bez dima i pepela, bez ostatka, kad je sve provareno, čisto i blistavo, sjajno da mu nestaje oblik, ne ništavno već Veliko Ništa Punine, izgorjelo na vatri Logosa, reLogein, uz samu Sofein – a Ona je prije Svijeta.

    Same riječi nas spaljuju. A dvije su vatre, jedna i ova istorijska koja je fina metafora ljudskog preobražaja od konačnog oblika u vremenu ka Vječnosti. Hvala.

    Sascha Ein

  2. Katarina Ristich Aglaja

    06/08/2015 at 14:02

    “Više vrede mrtva slova jednog napisanog teksta nego usmena živa reč.” (Kjerkegor)
    *
    Ono spaljeno u nama je mesto naše kreacije ex nihilo!
    *
    “Original je nepovratno izgubljen” (Delez) – tako da njegovo ponovno otkrivanje predstavlja apsolutnu svepotresnu novinu.

  3. Katarina Ristich Aglaja

    30/08/2015 at 17:43

    Po pitanju spaljivanja knjiga istok i zapad će se zauvek razlikovati… Za mene – to je veći zločin nego ubiti čoveka.

  4. Dražen Pekušić

    31/08/2015 at 03:36

    Ništa nije veći zločin od ubistva čoveka, jer ko ubije jednu osobu ubio je čitav svet.

  5. Vesna Mandić

    31/08/2015 at 15:06

    Ili ubistva Jednog, Apsoluta. Teorijskog ubistva, naravno.

  6. sascha ein

    04/09/2015 at 07:16

    knjiga moja je sjećanje
    isključivo nije za objaviti
    kad pričitaš knjiguz moju
    ti slobodno
    možeš je i spaliti

    S.Ein

  7. Katarina Ristich Aglaja

    13/09/2015 at 22:44

    Samo knjige (sve kriptografije generalno) spasavaju čoveka od ambisa druge (apsolutne) smrti.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *