Ulogujte se / Kreirajte profil

Srećan čovek – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Kao što je očigledno, sreća delom zavisi od spoljašnjeg sveta, a delom od samoga sebe. U ovoj knjizi bavili smo se delom koji zavisi od samoga sebe i došli do zaključka da, ukoliko od toga dela zavisi, recept za sreću je vrlo jednostavan. Mnogi misle, među koje smatram da moramo ubrojati i g. Kruča o kojem smo govorili u jednoj ranijoj glavi, da sreća nije mogućna bez neke vere, više ili manje religiozne vrste. Mnogi koji su sami nesrećni, misle da njihova tuga ima visoko naelektrisane izvore. Ja ne verujem da su takve stvari pravi uzrok bilo sreće ili nesreće; ja mislim da su to samo simptomi. Nesrećan čovek će po pravilu prići nesrećnoj veri, dok će srećan čovek prići srećnoj veri; svak može svoju sreću ili nesreću da pripiše svom verovanju, dok je pravi uzrok na drugoj strani. Neke stvari su neophodne za sreću ljudi, ali su to sve jednostavne stvari: hrana, stan, zdravlje, ljubav, uspešan posao i poštovanje sopstvenog krda. Za neke ljude porodica je suštinska. Gde te stvari nedostaju, samo izuzetan čovek može da bude srećan, ali gde ih ljudi imaju i uživaju ili ih mogu postići dobro upravljeniim naporom, čovek koji je još nesrećan, pati od neke psihološke smetnje koja ako je teža, možda spada u delokrug psihijatra, ali u običnim slučajevima može da ih izleči sam pacijent, pod pretpostavkom da prema stvari zauzme pravilan stav. Gde spoljašnje okolnosti nisu konačno nepovoljne, čovek bi mogao da postigne sreću pod uslovom da su njegove strasti i interesovanja upravljeni napolje a ne unutra.

Prema tome, naša dužnost bi bila kako u obrazovanju, tako i u prilagođavanju svetu, da se staramo da izbegnemo sebi okrenute strasti i zadobijemo one naklonosti i interesovanja koji će sprečiti naše misli da se večno bavimo sami sobom. Nije u prirodi ljudi da se osećaju srećni u zatvoru, i strasti koje nas zatvaraju u nas same, predstavljaju najgoru vrstu zatvora. Od takvih strasti među najobičnijim su strah, zavist, osećanje greha, samosažaljenje i samodivljenje. U svima ovima naše želje su usredsređene na nas same: tu nema pravog  interesovanja za spoljašnji svet, no samo zebnje da nas on na neki način ne ozledi i prestane da hrani naše ja. Strah je glavni uzrok zašto ljudi nerado priznaju činjenice i toliko su željni da se odenu toplom odećom mita. Ali trnje pocepa toplu odeću i hladni vetrovi prodiru kroz poderotine, i čovek koji je navikao na njenu toplotu, trpi daleko više od tih udara vetra od čoveka koji se očeličio za njih od početka. Povrh toga, oni koji se sami obmanjuju, obično znaju u dnu duše da tako rade, i žive u stanju straha da se neki neprijatan događaj ne sruči na njih i natera ih na nemile predstave o stvarima.

Jedna od velikih nezgoda sebi okrenutih strasti je da one pružaju vrlo malo raznolikosti u životu. Čovek koji voli samo sebe samoga, istina je da se ne može optužiti da svoju naklonost deli svima i svakome, ali će taj na kraju biti osuđen da podnosi nepodnošljivu dosadu od nepromenljive istovetnosti predmeta svoje odanosti. Čovek koji pati od osećanja greha, pati od naročite vrste samoljublja. U ovoj golemoj vasioni stvar koja mu se čini najvažnija, to je da on lično bude čovek od vrline. Velika mana je nekih vrsta tradicionalnih religija što su podsticale ovu naročitu vrstu samoutonuća.

Srećan čovek je onaj koji živi objektivno, koji ima slobodne naklonosti i široka interesovanja, koji obezbeđuje svoju sreću tim interesovanjem i naklonošću i čijenicom da oni za uzvrat od njega čine predmet interesovanja i naklonosti mnogih drugih. Primaocu naklonosti to je silan povod za sreću, ali čovek koji traži naklonost nije onaj kome se ona pruža. Govoreći uopšte, čovek koji prima naklonost je onaj koji je i daje. Ali je uzaludno pokušavati pripremiti je računski kao što neko daje novac pod interes, jer računska naklonost nije prava i nju tako ne oseća ni onaj koji je prima.

Šta bi mogao onda da učini čovek koji je nesrećan zato što je uvučen u sebe? Sve dotle dok nastavlja da razmišlja o uzrocima svoje nesreće, on će i dalje biti okrenut sebi i otuda mu nema izlaza iz začaranog kruga; ako želi da iziđe iz njega, to može da bude jedino putem istinskog interesovanja, a ne lažnim interesovanjem kojim se služi kao bolesnik lekom. Mada je ta teškoća stvarna, štošta može da se učini ako je tačno postavio dijagnozu svojih nevolja. Ako je, na primer, njegova nevolja posledica osećanja greha, svesnog ili nesvesnog, on može prvo da ubedi svoju svesnu misao da nema razloga da se oseća kao grešnik, i onda dalje postupiti na način kojega smo opisali u ranijim glavama, da usadi to racionalno ubeđenje u svoju nesvesnu misao, pretresajući sebe za to vreme, manje-više bespristrasnom ozbiljnošću. Ako mu pođe za rukom da razveje svoje osećanje greha, verovatno da će spontano da se pojavi njegovo interesovanje. Ako pati od samosažaljenja, može slično da postupi pošto je prethodno ubedio samoga sebe da nema ništa naročito u njegovim okolnostima. Ako je posredi strah, neka počne s vežbama za podizanje hrabrosti. Hrabrost u ratu cenila se od iskonskih vremena kao velika vrlina i veliki deo obuke dečaka i mladića bio je posvećen obrazovanju tipa karaktera sposobnog da bude neustrašiv u bitkama. Ali moralna hrabrost i intelektualna hrabrost manje su proučavane; one takođe imaju svoju tehniiku. Priznajte sebi bar jednu bolnu istinu i videćete da će vam to biti prijatno kao svakodnevno dobro delo izvidnika. Naučite se da osećate da bi život bio vredan da se živi čak i da niste, mada, dabogme, jeste, bezgranično bolji od svih vaših prijatelja u pogledu vrlina i inteligencije. Vežbe ovakve vrste, produžene kroz duži niz godina, učiniće da ćete priznati činjenice bez treptanja i čineći tako, oslobodićete se od carstva straha na jednom vrlo prostranom polju.

Kakva će se objektivna interesovanja pojaviti u vama kad budete savladali bolest samoutonuća – treba prepustiti spontanom delovanju vaše prirode i spoljašnjih prilika. Nemojte sebi unapred da kažete: ,,Ja bih bio srećan kad bih mogao da se udubim u skupljanje poštanskih maraka”, i onda zasesti i skupljati marke, jer može da vam se desi da vam se uopšte neće dopasti skupljanje maraka. Vas zanima samo ono što može da bude od koristi za vas, ali možete biti spokojni da će pravo objektivno interesovanje da se javi čim uspete da ne utonete u sebe.

Srećan život u ogromnoj meri je isto što i dobar život. Profesionalni moralisti premnogo važnosti su davali samoodricanju i, čineći tako, uperili pažnju na pogrešno mesto. Svesno samoodricanje ostavlja čoveka u stanju samoutonuća i živo svesnog žrtve koju je podneo; sledstveno, ono ne uspeva često u svojoj neposrednoj nameni i gotovo nikad ne u potonjem cilju. Ono što je potrebno nije samoodricanje, nego ona vrsta interesovanja prema spoljašnjem svetu koja će spontano i prirodno dovesti do istih onih postupaka koje bi jedno lice, utonulo u postizanje svoje vrline, moglo da izvede pomoću svesnog samoodricanja. Pisao sam ovu knjigu kao neki hedonista, drugim rečima, kao onaj koji sreću smatra vrhovnim dobrom, ali postupak koji bi sa svog gledišta preporučio hedonista, bio bi uglavnom isti onakav koji bi predložio neki zdrav moralista. Međutim, moralista je isuviše sklon, mada to, dabogme, nije sveopšte tačno, da se zabavi postupkom pre nego duševnim stanjem. Dejstvo jednog postupka na onoga ko postupa biće veoma različito prema njegovom duševnom stanju u tom trenutku. Ako ugledate dete kako se davi i spasete ga pod uticajem neposredne pobude da pružite pomoć, nećete ispasti loše moralno. Da ste, s druge strane, sebi kazali: „Vrlina je pomoći bespomoćnome i hoću da budem čovek od vrline, zato moram da spasem ovo dete”, vi biste bili čak gori čovek posle nego što ste bili pre. Što se može primeniti u ovom krajnjem primeru, može i u drugim manje očiglednim slučajevima.

Ima tu i druge razlike nekako tananije, između stava prema životu koji sam ja preporučio i stava koji preporučuju tradicionalni moralisti. Tradicionalan moralista bi, na primer, kazao da je ljubav nesebična. U izvesnom smislu on ima pravo, odnosno preko izvesne granice ne bi trebalo da bude sebična, ali bi nesumnjivo trebalo da bude takve prirode da se pomoću nje uzdigne sopstvena sreća. Kad bi neki čovek jednoj dami ponudio brak na osnovu toga što on žarko želi njenu sreću i u isto vreme očekivao od nje da će mu pružiti idealnu priliku samoodricanja, ja sumnjam da bi joj se to dopalo. Nesumnjivo da treba želeti sreću onih koje volimo, ali ne kao alternativu našoj sreći. U stvari, čitava antiteza između ja i ostalog sveta, koju sadržava doktrina o samoodriicanju, iščezava odmah čim imamo bilo kakvo iskreno interesovanje za lica ili stvari izvan nas samih. Kroz takva interesovanja čovek dobija osećanje da je deo opšteg životnog strujanja, ne u vidu krute zasebne jedinke kao lopta bilijara koja s drugima ne može da ima drugačijeg dodira sem da se sudara. Svaka nesreća dolazi od neke vrste raspadanja ili odsustva celine; ima raspadanja u našem ja kroz odsustvo kooirdinacije svesne i nesvesne misli; ima tu odsustva celine između našega ja i društva gde to dvoje nisu povezani snagom objektivnog interesovanja i naklonosti. Srećan čovek je onaj koji ne pati ni od jednog od ovih nedostataka jedinstva, čija ličnost nije podeljena između sebe niti se ustremila na svet. Takav čovek se oseća građaninom sveta, uživajući slobodno u prizoru koji taj svet pruža i u radostima koje daje, nepometen mišlju na smrt, jer se u stvari ne oseća odvojen od onih koji dolaze za njim. U takvom dubokom nagonskom jedinstvu sa strujanjem života nalazi se najveća radost.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor 

Lektura i korektura: Milica Veljković

Prethodni nastavak:

Napor i rezignacija – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *