Ulogujte se / Kreirajte profil

Šta da se radi bez novina

internet

Šta da se radi kad novine nestanu, kako će u futurističkom košmaru preživeti gradovi bez dnevnog lista? Mnogi intelektualci u SAD pokušavaju danas da se uloguju u svemirsku stanicu odakle se svetu bez novina emituju informacije, da predvide posledice najavljenog izumiranja štampe, upozore, ako ne i spreče ovaj preokret u urbanom životu kada će, bez obzira na sve vebovske pogodnosti, građani postati neobaveštena masa. Nedavno je Hulio Ortega, poreklom Peruanac, profesor hispanoameričkih studija na Braunu, autor petnaest publicističkih i beletrističkih knjiga u eseju „Čitanje u budućnosti” (objavljenom u rubrici mišljenja u madridskom „El paisu”) prokomentarisao ovo pitanje koje je, kako tvrdi, pred probranim akademskim krugom na kraju jedne svečane večere postavila rektorka univerziteta Braun.

Internet stranica

Možda za ugroženost pisanih medija nije kriv samo Internet, vajka se Ortega. On veruje da bi listovi mogli da prežive, kad bi se okanili „anahronične ideologije” i naglaska na „stipendiranim mišljenjima”. Urednike krivi da su iz novina izbacili svakodnevni život, njegove prolazne raznolike scenarije, i da su se zbog toga „okovali u ponavljanju”.

U današnjem javnom životu, kako dijagnosticira, ekscesno je prisutna budućnost koja brže prolazi od same sadašnjosti.

„Onomad nas je bilo četvoro u bioskopskoj sali, četiri poslednja dinosaurusa u digitalnom dobu… Diskografske kuće se zatvaraju, muzika se skida sa Interneta, bebe od trenutka rođenja imaju svoj blog, ali najveća žrtva je politika”.

Gubitak urbanosti i upotreba prvog lica

internet-map

Tek što se ustoliči nova vlada, a kompanije za ispitivanje javnog mnjenja počinju da objavljuju rezultate volje glasačkog tela na sledećim izborima. Politika je zbog toga izgubila svoju supstancu i pretvorila se u medijski spektakl. Govorilo se kako je televizijski ekran, narodni trg, a sada je ekran kompjutera taj trg. Svaki dan skver za narodni zbor postaje privatniji, suženiji , „džepniji”.

Autor međutim otkriva da njegovi studenti nezainteresovano sležu ramenima kada ih upozorava da će „Njujork tajms” uskoro nestati. Oni veruju da nestaje samo „ideologizovana štampa”. Iz glavnih američkih medija, potpuno je proterana demokratska levica. Da bi se saznalo „koji se to vrag dešava u Boliviji”, ne čita se ni „Njujork tajms” ni „Vašington post”… Ne postoji nijedan Bolivijac koji živi tamo i koji piše za glavne američke listove.

„Kao i kad smo mi bili studenti, i ovi danas veruju da je faktografija, bez objašnjenja, čista optužba. Za mlade, informacija se ne može pročitati. Potrebno je otići u Boliviju i pronaći je.”

Po njegovom receptu štampa bi što pre morala da se oslobodi sopstvenog sentimentalizma. Upotreba prvog lica, koju su licencirali blogeri u svojoj neobaveznoj prozi, jeste pitoreskna ali autoru daje neograničeni autoritet. To je po Ortegi „jedno prefrojdovsko JA bez inhibicija” koje ugrožava sam koncept izvornog pisanog novinarstva.

Dnevnici na engleskom jeziku skloni su danas da traže nove čitaoce pišući priče o čudacima, antijunacima, i svakojakim ludacima. Oba slučaja ilustruju gubitak urbanosti čijoj su demokratizaciji suštinski doprineli.

Najbolje dnevne novine, predviđa, vratiće se u puni život ukoliko se oslone na nove čitaoce. To su studenti, imigranti, manjine, oni koji traže posao. Nova „urbana plemena” još uvek ne nalaze mesta u štampi, ali je to snaga sposobna da gradu povrati kolektivni prostor za popularnu kulturu, baš tamo gde se i rodila, na javnom trgu u proslavi zajedničkog druženja kao najtrajnijeg i najzdravijeg vida socijalizacije.

Mit o bajatoj i svežoj vesti

OxinetSummary

Ironija je što ova budućnost nema svoju sadašnjost. Dnevni listovi nikada nisu donosili šturije, negativnije i uvredljivije vesti o Latinskoj Americi, nego što to rade danas. A nema boljeg tržišta, ni voljnijih kupaca manufakture prvog sveta, od latinoameričkog.

Ukazujući na nezamenljivost novinskog teksta i istraživačkog novinarstva, Aleks Džons u novoj knjizi „Gubitak vesti” („Losing thenews”) razbija mit da publika hoće samo vruću i svežu informaciju. „Najvrednije u novinarstvu jeste stvaranje nove svesti koje se postiže, mesecima istraživanja ili neumornim, redovnim pokrivanjem dubinskog toka događaja”, piše Aleks Džons. Suština vesti ne mora da se otkrije u trenutku kada se desila. Tada se elektronskim medijima i digitalnom tehnologijom beleži samo kao epizoda. Faktografija bez objašnjenja je kleveta.

006642440ly5

Primer za vest koja nije bajata iako se desila pre više nedelja ili meseci, Džons nalazi u tekstu na prvoj strani „Njujork tajmsa” od dvanaestog jula. Članak je o mladiću iz Mineapolisa koji je regrutovan u džihadske jedinice u Somaliji. Ova vest u svom embrionalnom izdanju nije zavredila pažnju ni u televizijskim novostima ni na Internetu. Ona ima svoj širi značaj i težinu tek kada se dublje istraži. To je onaj opseg koji ćemo, kaže Džons, izgubiti gubitkom papirnatog novinarstva.

„To je ta čelična osovina u samom centru funkcionisanja svake demokratije”, veli Džons, koji opstanak dnevnih listova i ostalih pisanih medija vidi kao neophodan uslov za razvoj demokratije.

Autor se pita da li bi zaista „hibridno novinarstvo” – mešanje Interneta i papira bilo rešenje za listove, jednom kad tiraži i oglašavanje dodirnu dno. Tražiti od novinara da kombinuje svoj posao sa Internetom, jeste kao kad bi se od Frenka Sinatre očekivalo da uspešno repuje, dodaje Džons u „Gubitku vesti”.

On u štampi vidi „pulsirajuće srce zajednice, lako prenosiv papirnati produkt, čija je tehnologija najezdom noviteta neopravdano potcenjena”.

internet (1)

U redu da izađu na tržište čeka još masa digitalnih noviteta. I svi se oni iz petnih žila trude da naprave savršenu mimikriju papira i crnih slova. Za to vreme, u Filadelfiji, nekadašnjoj prestonici Novog sveta, gde je deklaracija o nezavisnosti prvi put ugledala „svetlost dana” u jednom od tadašnjih lokalnih listova, dve preostale gradske novine grcaju u bankrotu. Digitalni mediji nisu uspeli da zauzmu mesto koje ima štampa. Oni, pre svega, nisu geografski utemeljeni, oni ne prave zajedničko urbano pleme od svojih čitaoca, da ne govorimo da nekako po prirodi stvari nisu u stanju da proizvedu to fino šuškanje papira. A bez takvog novinskog šuškanja, nema ni one tekovine na kojoj je zasnovan i novi i stari svet.

Druga američka struja sebe naziva pristalicama novotarija dokoptužuje gorenavedene autore da jednostavno ne priznaju i ne prihvataju novo doba.Da li zbog nostalgije ili stvarnih razloga,potpisana autorka (i bez prefrojdovskog JA) sklona je da se prikloni Amerikancima koji uviđaju sveopšti, suštinski značaj papirnatog šuškanja. Kakva god da je, ova muzička pratnja mora da postoji kako dirigenti ne bi solirali.Budućnost joj možda neće dati za pravo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *