Ulogujte se / Kreirajte profil

Šta, dakle, znači biti umetnik življenja?

Šta, dakle, znači biti umetnik življenja?

Koliko znamo, svaki umetnik mora se poslužiti ovim ili onim instrumentom da bi se izrazio, da bi u ovom ili onom vidu ispoljio svoju kreativnost. Vajaru je neophodan kamen ili drvo ili glina, dleto ili kakav drugi alat da bi svoje zamisli preneo na materijal.

Umetnik življenja nema potrebe išta da traži van sebe.

Sav materijal, sve alatke, svu potrebnu tehničku veštinu on poseduje još od časa svog rođenja, a možda još i pre no što su ga roditelji rodili. Možda ćete uzviknuti: to je neobično, čudnovato. Ali kad o tome malo razmislite, siguran sam da ćete shvatiti šta hoću da kažem.

Ako ne razumete, biću eksplicitniji i reći ću vam ovo: telo, fizičko telo, koje svi imamo, taj je materijal što odgovara slikarevom platnu, vajarevom drvetu, kamenu ili glini; muzičarevoj violini ili flauti, pevačevim glasnim žicama. I sve je deo tela — ruke, noge, trup, glava, utroba, živci, ćelije, misli, osećanja, čula — zapravo sve što sačinjava celovitu ličnost — ujedno je materijal u kome i instrument kojim čovek svoj stvaralački genije uobličava u ophođenje, ponašanje, u sve vidove delanja, zapravo — u sam život, život takvog čoveka odražava svaku sliku koju on stvara iz neiscrpnog izvora nesvesnog. Svaki čin takvog čoveka izražava originalnost, kreativnost, njegovu živu ličnost.

U njemu nema konvencionalnosti, konformizma, motiva koji bi ga sputavali. Ide kud mu je volja. Ponaša se kao vetar koji duva gde zaželi. Njegovo ja nije zatočeno u krnje, ograničeno, sputano, egocentrično životarenje. On je izašao iz te tamnice. Jedan od velikih učitelja zena iz doba Tanga (T’ang) kaže: »Gde god se našao, čovek koji je ovladao sobom, ponašaće se kako mu dolikuje.« Takvog čoveka nazivam istinskim urnetnikom življenja.

Njegovo ja dodirnulo je nesvesnost, izvor neograničenih mogućnosti. Njegov um je ne-um. Sv. Avgustin veli: »Ljubi Boga pa čini što ti drago.« Ovo se poklapa sa pesmom Bunana (Bunan), učitelja zena iz sedamnaestog veka:

Za života
Budi mrtvac,
Mrtav mrtvijat.
I čini što god hoćeš,
Sve dobro biće.

Voleti boga znači nemati svoje ja, steći ne-um, postati »mrtvac«, osloboditi se sputavajućih motivacija svesti. Kad ovakav čovek zaželi »dobro jutro« u tome nema ljudskih primesa bilo kakvog interesa. Obratili su mu se i on odgovara. Gladan je i jede. Površno gledano, on je prirodan čovek, dolazi pravo iz prirode, bez ikakve složene ideologije savremenog, civilizovanog čoveka. Ali kako je bogat njegov unutarnji život! Jer on neposredno opšti sa velikom nesvesnošću.

Ne znam da li je ispravno što ovu vrstu nesvesnog nazivam kosmičkom nesvesnošću. Nazivam je tako jer se ono što obično zovemo relativnim područjem svesti gubi negde u nepoznatom, a to nepoznato, pošto je jednom priznato, zalazi u običnu svest i sređuje sve one složenosti koje su nas, u većoj ili manjoj meri, mučile. Nepoznato se tako povezuje s našim umom, te, ukoliko, nepoznato i um moraju na neki način biti istovetne prirode i mora im biti drago međusobno opštenje.

Tako možemo tvrditi da nam naša ograničena svest, ukoliko su nam poznata njena ograničenja, prouzrokuje svakakve brige, strah, nesigurnost. No čim shvatimo da naša svest proizilazi iz nečeg što je za nas prisno vezano, iako nije poznato kao što su relativne stvari, oslobođeni smo svih vidova napetosti i sasvim spokojni, pomireni sa sobom i svetom uopšte. Zar ne možemo onda to nepoznato nazvati kosmičkom nesvesnošću ili izvorom neiscrpne kreativnosti, na kome ne napajaju svoje nadahnuće samo svi mogući umetnici, već koji i nama, običnim bićima omogućuje da, svaki u skladu sa svojom prirodnom obdarenošću, pretvorimo svoj život u pravu umetničku tvorevinu.

Sledeća priča će donekle ilustrovati šta podrazumevarn pod preobražajem našeg svakodnevnog života u svojevrsnu umetnost. Dogo (Dogo), iz sedmog veka, bio je veliki učitelj zena Tang dinastije. Imao je jednog mladog učenika koji je želeo da izuči zen. Učenik je boravio izvesno vreme s učiteljem, ali ga ovaj nije ničem određenom učio. Jednog dana on pristupi učitelju i reče mu:

»Evo već sam dosta dugo kod tebe a nisi me ničem naučio. Zašto? Molim te budi ljubazan i objasni mi to.« Učitelj reče: »Kako? Pa ja te učim zenu otkako si došao k meni.« Učenik se usprotivi: »Reci mi, molim te, u čemu se sastojala pouka?« »Kad me ujutru vidiš, pozdraviš me a ja ti uzvratim pozdrav. Gde sam propustio da ukazem na suštinu uma?« čuvši ovo, učenik pognu glavu i činilo se da, zanet, odgoneta smisao učiteljevih reči. Učitelj mu na to reče: »čim o tome počneš da razmišljaš, već ga više nema. Moraš to sagledati u magnovenju, bez razmišljanja, bez oklevanja.«

Priča se da je ovo učeniku otkrilo istinu zena.

Istina zena, ili bar mrvica te istine, ono je što dosadan život, život jednolične svakodnevice koja ne nadahnjuje, pretvara u život-umetnost, ispunjen istinskom unutarnjom kreativnošću.

U svemu ovom postoji nešto što prethodi naučnom proučavanju stvarnosti, nešto što se ne da uhvatiti mrežama naučno konstruisanih aparata.

Nesvesnost u svom zenovskom značenju nesumnjivo je tajanstvena, nepoznata, te stoga nenaučna ili prenaučna. Ali to ne znači da je izvan domašaja naše svesti i da nas se ništa ne tiče. Naprotiv, to je, zapravo, ono što nam je najprisnije i baš zbog te prisnosti teško je njome ovladati, kao što ni oko nije kadro da sebe vidi. Sticanje svesne predstave o nesvesnom zato iziskuje posebno obučavanje svesti.

Etiološki govoreći, svest se probudila iz nesvesnosti negde tokom evolucije. Priroda dejstvuje nesvesno, a iz nje proizlazi svesni čovek. Svest je skok, no skok ne može značiti prekid u fizičkom smislu. Jer svest stalno, bez prekida opšti s nesvesnim. Zapravo, bez potonjeg ni ona ne bi mogla dejstvovati, ostala bi bez temelja svoje aktivnosti. Zato zen objavljuje da je tao »čovekov svakodnevni um«. Pod taom zen, naravno, podrazumeva nesvesnost koja sve vreme dejstvuje u našoj svesti. Sledeći mondo (pitanje i odgovor) pomoći će nam da donekle shvatimo zenovsku nesvesnost: kad je neki kaluđer upitao učitelja šta znači »čovekov svakodnevni um«, ovaj odgovori: »Kad ogladnim, jedem, kad sam umoran, spavam«.

Siguran sam da ćete primetiti:

»Ako je to ta nesvesnost o kojoj vi sledbenici zena govorite kao o nečem veoma tajnovitom i po svojoj preobražavajućoj funkciji za ljudski život krajnje dragocenom, prisiljeni smo da posumnjamo. Svi ti ,nesvesni postupci odavno su, u skladu s načelom mentalne štednje, potisnuti u nagonsko-refleksno područje naše svesti. Mi bismo hteli da vidimo nesvesnost u vezi s nekom mnogo višom funkcijom uma, naročito kad je to postignuto, kao u slučaju mačevaoca, tek nakon dugih godina napornog vežbanja. Što se tiče refleksnih radnji kakve su jedenje, pijenje, spavanje itd., njih imaju i primitivnije životinje, a takođe i deca. Zen ih, svakako, ne može smatrati pojavama čiji bi smisao trebalo da traži sasvim zreo čovek?«

Da vidimo postoji li ili ne postoji neka suštinska razlika između »nagonske« nesvesnosti i vrlo »izvežbane « nesvesnosti.

Bankej (Bankei), jedan od velikih savremenih učitelja zena, propovedao je doktrinu o Nerođenom. Da bi demonstrirao svoju misao, ukazivao je na činjenicu iz našeg svakodnevnog iskustva kao što su slušanje cvrkuta ptice, posmatranje rascvalog cveta itd. tvrdeći da sve to dugujemo prisustvu Nerođenog u nama samima.

Zaključio je da se svaki satori mora temeljiti na ovom iskustvu i nikakvom drugom.

Ovo kao da površno ukazuje na identifikaciju naše čulnosti sa veoma metafizičkim pojmom Nerođenog. U izvesnom smislu identifikacija nije pogrešna, ali u drugom — jeste. Jer Bankejev Nerođeni je koren svih stvari i uključuje ne samo čulnu stranu našeg svakodnevnog iskustva, već ukupnost svih stvarnosti (prošlih, sadašnjih, budućih) i ispunjava kosmos sve do na kraj deset četvrtina. Naš »svakodnevni um«, ili naše svakodnevno iskustvo, ili naši nagonski postupci nemaju sami po sebi neku naročitu vrednost ili značaj. Oni ih stiču jedino ako budu dovedeni u vezu s Nerođenim ili onim što ja nazivam kosmičkom nesvesnošću. Jer Nerođeni je izvor svih stvaralačkih mogućnosti. Te tako, kad jedemo, to ne jedemo mi, već Nerođeni; kad, umorni, spavamo, to ne spavamo mi, već Nerođeni. Dokle god je nesvesnost nagonska, ona ne prevazilazi nesvesnost životinja ili male dece. To ne može biti nesvesnost zrelog čoveka. Njegova nesvesnost je izvežbana, u nju su uključena sva svesna iskustva kroz koja je prošao od detinjstva i koja sačinjavaju njegovo potpuno biće. Zbog toga se u slučaju mačevaoca njegova tehnička umešnost, čim uzme mač, povlači u pozadinu, zajedno sa njegovim svesnim poimanjem situacije, a njegova izvežbana nesvesnost u punoj meri počinje da igra svoju ulogu. Mač se kreće kao da ima dušu.

Možda možemo reći ovo: nesvesnost, ukoliko je povezana sa čulnim područjem, proizvod je dugog procesa evolucije tokom kosmičke istorije života i nju podjednako poseduju životinje i deca. Ali sa intelektualnim razvojem, s našim rašćenjem, u područje čula prodire intelekt, i tako se gubi naivnost čulnog iskustva.

Kad se smešimo to nije samo osmehivanje: postoji tu još nešto. Ne jedemo kao u detinjstvu: jedenje je pomešano su umovanjem. I pošto svi podležemo ovoj najezdi intelekta ili mešanju s intelektom, jednostavni biološki postupci zagađeni su egocentričnim interesom.

To znači da je sad u nesvesnosti prisutan uljez, da ona ne može neposredno ili trenutno da zađe u područje svesti, a svi postupci koji su bili svedeni na biološke nagonske funkcije sada preuzimaju ulogu svesno i intelektualno usmeravanih činova.

Ovaj preobražaj poznat je kao gubitak »nevinosti « ili sticanje »znanja«, po izrazu iz biblijskog mita. U zenu, i u budizmu uopšte, to se obično naziva »afektivnom zagađenošću« (klesha) ili »uplitanjem svesnog uma kojim je ovladalo umovanje« (vijnana).

Zen sad traži od zrelog čoveka da se oslobodi od ove afektivne zagađenosti, a, takođe, i da se oslobodi intelektualno svesnog uplitanja, ukoliko iskreno želi da ostvari slobodan i spontan život u kojem ga neće spopadati uznemirujuća osećanja kao što su strah, nelagodnost ili nesigurnost. Kad dođe do tog oslobođenja, na području svesti počinje da dejstvuje »izvežbana« nesvesnost. I onda znamo šta je Bankejev Nerođeni a šta »svakodnevni um« kineskog učitelja zena.

D.T. Suzuki

Zen budizam i psihoanaliza

(prevod: Branko Vučićević)

Fenomeni

Jedan komentar na tekst Šta, dakle, znači biti umetnik življenja?

  1. letindor

    05/05/2017 at 03:05

    za Nerođenog se, dakle,
    treba Roditi ponovo
    filosofi govoriše i o učenom neznanju … De Docta Ignorantia
    al’ ako se čovjek u konačnici i pita za sve
    da nije mu onaj zadnji korak
    i neizvjestan pa
    otud na čekanju smo i
    nakon što sve učinimo?

    Baš ne znam.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *